Прича: Човјек који је побиједио смрт на Титанику!

Људи су, попут Џека Досона којег је сјајно представио Леонардо Дикаприо, насмејани су долазили у Саутемптон спремајући се за путовање из снова.

Тенис 28.08.2017 | 22:45 Знали су да их чека незаборавна пловидба од енглеског града до Њујорка у највећем и најлуксузнијем броду тога времена.

Док смо сви ми добро упознати са тужном судбином Џека и Роуз, један момак, који је обележио историју тениса, нашао се на Титанику те кобне ноћи 14. априла, када је брод ударио у санту леда и неколико сати касније потонуо.

Ричард Норис Вилијамс други се, са оцем Чарлсом Двејном, насмејан попут Џека укрцао у то чудо бродоградње у француском Шербур-Октевилу, путујући из родне Женеве у Раднор, Пенсилванија.

Са 21 годином је био перспективни тенисер који је у глави имао план да одигра неколико турнира по Сједињеним Америчким Државама, пре него што почне да студира на Харварду.

Неколико ноћи касније снови су попут најтежег сидра потонули у ледену воду Северног Атлантика када је Фредерик Флит, са осматрачнице, у 23.40 по локалном времену приметио велику санту леда. Курс је одмах промењен, капетан Вилијам Мурдок је покушао да избегне удар, али није успео – најпознатији брод икада је потонуо, поневши са собом више од 1.500 људи у ледену смрт.

Током драме на Титанику, Ричард је, напуштајући кабину на палуби Ц у друштву оца, видео члана посаде како покушава да отвори врата једне од кабина у којој су били заробљени путници. Вилијамс их је развалио, а споменути момак му је запретио да ће га пријавити због наношења штете компанији у чијем је власништву био брод – Вајт Стар Лејн.

Лутајући у покушајима да пронађе спас из смртоносног лавиринта ходника, просторија, ресторана и палуба, тражио је светло са чамаца за спасавање, како би имао шансу да преживи. Он је успео, али његов отац није – млади момак гледао је како старији Вилијамс гине од ударца предјег дела брода који се преломио.

Њега је талас бацио у океан, али је он успео да доплива до једног од чамаца и, након много времена које је провео држећи се за бочну страну, коначно нашао на сувом. Одмах је са себе скинуо тежак натопљени капут и ципеле, да би му ствари биле враћене више од месец дана касније, када је пронађен скоро уништени чамац за спасавање.

У налету адреналина није имао много време да размишља о свему што је избегао, као ни о томе да му је здравље било угрожено јер је много времена провео у леденој води. Добио је промрзлине на ногама, па је доктор са Карпатије, брода који је први притекао у помоћ, наложио да му обе буду ампутиране.

Кроз главу му је прошла мисао да више никада не би заиграо тенис и моментално је одбио – свакодневно је вежбао, једноставно шетајући на свака два сата, што му је помогло да се потпуно опорави.

Неколико месеци касније ране су полако почеле да зацељују, а он је са Мери Браун освојио прву титулу на УС опену, у мешовитом дублу. Две године касније савладао је Мориса Меклолина са 2:1 у сетовима и тежак животни пут добио је срећан крај у виду пехара са њујоршког Гренд слема.

До краја каријере освојио је исти трофеј још једном, у дублу је славио на УС опену и Вимблдону, док је ‘салатару’ у Дејвис купу подигао заједно са Карлом Бером, колегом из репрезентације који је такође преживео трагичну пловидбу.

Сјајна каријера поново је прекинута већ 1914. године почетком првог Светског рата, а Ричард Норис Вилијамс ИИ је, за изузетну службу у војсци САД добио орден Ратни крст, као и медаљу Легије части.

По повратку са фронта постао је успешни банкер у Филаделфији, пре него што је живот окончао 1968. у Пенсилванији, где је 22 године радио као председник Историјског друштва те савезне државе.

Извор: Б92