Интервју - Дарко Миличић: Јокић као Дирк, Тео не може у НБА!

Био је други пик на једном од најјачих НБА драфтова, био је велика нада српске кошарке, био је кратко и кикбоксер, а сада је посвећен породици и воћарству. Дарко Миличић угостио је Б92 у својој кући код Новог Сада и отворено је говорио о многим темама.

Кошарка 28.02.2017 | 23:38 Дочекао нас је недалеко од имања на којем је направио све што је потребно њему и његовој породици са којом и проводи највећи део времена.

"Време проводим искључиво у кругу породице. Ту смо око клинаца, после школе се развозе по спортићима, иду на енглески и на остале часове које имају. Ушао сам у пољопривреду, бавим се воћарством. Рекао си да сам се смирио. Ја сам мислио да сам се смирио, међутим и то захтева неко одрицање. Ја сам то очекивао, али нисам очекивао да ће бити оволико. У сваком случају, не кајем се, мислим да сам кренуо у добру и позитивну причу, време ће показати своје."

Спорт је и даље на неки начин део његовог живота, а посебно је срећан што може несметано да користи теретану коју је направио у једној од кућа.

"Спорт је цео живот део мене. Сигурно бих и даље остао у спорту да је можда то моје искуство кроз каријеру било позитивније. Нажалост није, шта је ту је. Ја сам и даље у спорту, мало је то кик бокс, мало се одржавам у теретани, али због клинаца који су у спорту, што тенис, што кошарка, због њих сам још увкључен у ту причу, хтео не хтео мораш. Због њих сам и даље у току дешавања. Што се мене тиче, и даље одржавам кондицију колико морам. Ипак сам се цео живот бавио спортом, не могу сада тек тако да погасим моторе. Ја сам цео живот волео теретану, она је и саставни део кошарке, али мени претерана теретана никада током каријере није одговарала. Зато сада користим то што не играм кошарку да одрадим теретану слободније. Имам и неко друштво са којим радим, тако да нам никада није досадно. Увек нас је четворо, петоро, радимо код мене у теретани. Прође брзо, одрадимо добар тренинг, после се и дружимо."

"Разбијем против Данкана, па онда седам дана ништа"

Изабран је као други пик на НБА драфту 2003. године и то на једном од најјачих драфтова у историји. Иако је заиста имао много објективних околности против себе, Миличић сада ипак себе види као највећег кривца што није успео.

"Много тога бих другачије урадио. Тачно је да сам дошао у шампионску екипу и скоро се никада није десило да други пик заврши у некој ветеранској екипи која хвата задњи воз да освоји титулу, ја се слажем са свим тим стварима, али опет сви ми тражимо у неком тренутку алиби. Дошао сам у шампионску екипу, нисам добио шансу. Сада опет иде та прича ти ниси добио шансу, а Никола хвала Богу јесте. Нема то везе, то су само алибији. Добио или не добио шансу, на теби је као младом играчу да се доказујеш, тренираш и чекаш своју прилику. Не као ја који сам имао потпуно погрешан приступ свему, мислећи да сам са 18 година дошао као други пик из Европе и да сам Богом дан. Па сам исправљао криве дрине, па сам се свађао, па дођи пијан на тренинг, терај инат некоме, а на крају тераш инат самом себи", каже зрело Миличић и додаје да није био у питању само тадашњи тренер Лери Браун, већ комплетан стручни штаб.

"Имао сам ја са свима проблеме, али због себе. Јер ја када сам играо ја нисам играо ни за кога, већ само за себе. Ја никада нисам гледао да ућуткам своје критичаре, само ми је било битно да ућуткам свој его. Сада вечерас хоћу да нахраним свој его, одиграћу против не знам, Данкана или Гасола и разбићу, мислим разбићу, одиграћу добро. Сутрадан је нека тотално небитна утакмица, неки центар који је десет пута слабији од оног синоћ, могу да наставим тај низ и задржим континуитет што се и тражи, али не ја не могу, ко ће брате то да игра...



Дакле био је проблем до мене, ваљда то неко незадовољство у старту је довело до тога да сам почео фактички да мрзим, односно да не уживам у тој игри. Ја сам долазио у ситуације да играм, није то било много нажалост (смех), али било је ситуација када сам давао преко 20 поена и где ја у току утакмице кажем: 'Ко ће више давати кошева, доста је, свирај крај да идемо кући'. То неко презасићење, шта се ту дешавало, ја стварно не знам. Али ја никада нисам гледао да ућуткам своју конкуренцију и критичаре, ја ућуткам свој его и миран сам неких недељу дана. Сад ово што се дешава у наредних недељу дана, то ћу да одрадим без неког знојења. Целокупан приступ мојој каријери од старта, од одласка у Америку је био погрешан. Можемо ми да тражимо алиби у свему томе, да кажемо да сам био млад. Па да, али сам изабрао да идем тамо и требало је да будем спреман на оно што та лига захтева. Ја очигледно нисам био спреман. Сигурно да има у том целом неуспеху удела и тих људи са којима сам тамо сарађивао, али опет сам ја њима давао за право да се према мени понашају како су се понашали јер ја нисам имао прави однос птема томе чиме се бавим."

Након Детроита уследила је селидба у Орландо где је добро кренуло, али...

"Био сам у том несрећном Детроиту три године и долази то тога да будем трејдован у Орландо. Тамо ми је стварно од првог дана било лепо и са саиграчима и са клубом и са целокупним стручним штабом. Ја сам ту почео да играм на неку свежину, с обзиром да нисам играо три године. Ту тренер није видео мене и Двајта Хауарда заједно, ја сам мислио да ће то да функционише. Он доле балван у рекету, ја споља и то је супер. Међутим, тренер није видео нас двојицу заједно. Ја сам мислио да можемо нас двојица да функционишемо заједно. После годину и по дана проведених тамо, где сам ја после својих не сјајних, али добрих игара, очекивао да ће бити нека понуда, али ту није било ништа. Није било понуде, они су размишљали луда глава, ко зна шта ће бити са њим. Ја сам се ту мало разочарао у све, плус сам на све то рекао менаџеру само не Мемфис, може све само не онај Мемфис.

И то када кажеш не Мемфис, он зове и каже Мемфис. И онда сам отишао у тај Мемфис где сам прошао кроз две године депресије, класична депресија, Не можеш ти да функционишеш у животу, било чиме да се бавиш, ако ти од првог дана штиклишар дане у календару и гледаш када ћеш кући. Физички си ту, али психички ниси. Чиме год да се бавиш, не можеш да будеш успешан. Ја сам тамо провео две године и сву свежину коју сам добио у Орланду, то сам упропастио у Мемфису. Сигурно је постојао начин да се нешто исправи, али то је све било већ тешко.

Доста сам био већ психички истрошен, са свим тим негативним искуствима. Сви имају кризни период у каријери, ја сам ту кризу сигурно много теже преболео јер сам већ имао негативна искуства. Углавном, није било као што сам очекивао, али то је све Божја воља. Сигурно сам нечиме заслужио то. Ја сам кошарку схватао на погрешан начин. У НБА ако хоћеш да играш, онда мораш да имаш континуитет. Шта то значи, нека буде то 15 поена и 10 скокова, али нека то буде сваки дан. Ја сам играо када ми се игра, а када ми се не игра џабе све, може да буде ко хоће, нисам никако могао да нађем мотив. Ја сам мислио да ће се то променити када дођу дечица на свет, али опет они су били мали, то је био контраефекат јер сам хтео да будем само са њима. Одем на пут 14 дана и гледам када ћу кући, шта ћу овде. Клинци су остварили контраефекат, али Богу хвала троје их је и нека су живи и здрави."

Све после Мемфиса било је мучење, иако је у Минесоти одиграо најстабилнију сезону током НБА каријере.

"После сам био у Њујорку и тамо наравно као и у сваком другом клубу сам правио глупости. На крају ме тренер искључио, нисам уопште играо, радио сам склекове и трбушњаке док они играју. Кондициони тренер и ја се буцали у теретани, пили милкшејкове. Тада је дошло до тога да сам одлучио да се вратим назад у Европу. Мислио сам да сам још млад и да постоји могућност да у Европи опет продишем. Долази до тога да они опет хоће да ме трејдују у Минесоту. Састао сам се у Њујорку са генералним менаџером Дејвидом Каном и кажем му човече божји немој да ме трејдујеш, нећу уопште више да играм у НБА, правићу ти ср..а у клубу. Нарушаваћу ти атмосферу у екипу, немој да ме трејдујеш. Када нешто не иде, не иде. Он је рекао хајде дођи на две недеље, ако будеш имао лоше искуство, спакуј ствари и пали. Ја сам дошао тамо и стварно сам имао супер искуство те прве године. Моје искуство у НБА је генерално катастрофа јер сам ја у себи победник, не волим да губим ни у картама, а не на терену. Ја сам такав дошао тамо, међутим, после Детроита сам провео доста времена у екипама где смо били класична банда која је ишла из града у град и губила све утакмице. Човек нажалост временом навикне на тако нешто, тако да је генерално моје искуство било катасрофа. У Минесоти није било лоше, али били смо последњи на табели. Шта ту има позитивно осим неких мојих ок игара.

Тренер је добио отказ, дошао је Аделман. Ја сам мислио да је с обзиром да је тренирао ове наше да ћемо имати добар однос, али човек мене није имао у неком великом плану и од првог дана сам видео да неће бити ту велике сарадње. У старту сам почињао, али када се десила прва повредица ја сам од првог центра пао да не играм уопште. Опет су биле неке свађе, на крају о Бостону и да не говорим. Ја тамо нисам ни желео да идем, говорио сам менаџеру шта ће се догодити. Људи имају право, Американци су статистичари као нација, само гледају статистику и такви су. Имају и право на то. Он када погледа моју статистику мисли да сам ја неки споредни играч који је ту и који је срећан када добије своју шансу, али ја то нисам. Ја не бежим од тога, бићу цео живот тај други пик који није показао то што је требало, али ја сам тај који јесам. Али се опет на неки начин разликујем од неких других балвана. Они су хтели, а нису могли, а ја када сам хтео могао сам. Ја сам имао проблем у својој глави јер када хоћу хоћу, а када нећу нећу. Они немају разлог да улазе у мој проблем, само погледају статистику и кажу друже, шта си ти урадио, ниси ништа урадио."

Испоставило се да је Дарко никада није успео да се навикне на Америку и НБА лигу, која је за већину кошаркаша сан.

"Само моја жена зна колико пута сам хтео да пакујем ствари и идем кући. Јесте НБА за већину кошаркаша сан и свако би требало да јури да достигне то ако жели. Али када се не навикнеш на амбијент у којем живиш, тешко човек и као играч. Мени тај систем живота уопште није пријао, ја сам човек из народа, волим да се дружим, то код њих не постоји, кућа посао варијанта. Видимо се сутра на тренингу, видимо се у авиону, видимо се у аутобусу, хали и то је то. Живиш од утакмице до утакмице, од хотела до хотела."

Каже да данас слабо прати спорт и кошарку.

"Јако слабо пратим. Немам ја неку мржњу према кошарци, она ми је много дала. Не пратим не зато што не желим, већ једноставно имам неке друге приоритете у животу. Погледам када дођем кући, па упалим тв и буде утакмица. Али да планирам да је сутра баскет па да гледам, ма какви. На њиви сам, када дођем кући клинци из школе, баскет, тенис, то је по цео дан развожење."

"Да закуцам пред Делијама скинуо бих се го и отрчао на трибину"

Дарко Миличић у Црвеној звезди. Није дошло до тога, иако је постојала обострана жеља.

"Жеља је сигурно постојала да заиграм у Звезди, али само ја знам колико сам био далеко од тога. Они су мислили да сам близу, али то је било јако далеко. С обзиром како сам завршио каријеру у НБА, само сам ја знао какав сам у глави. А у глави сам био катастрофа. Ја знам шта бих могао да урадим да сам хтео да играм, али сам исто тако знао кроз шта сам прошао у каријери и какве могућности имам да усе..м мотку. Поготово када је у питању клуб који волим и за који навијам. Да тамо стварам неке непријатеље и непријатне ситуације нисам желео, а није ми пало на памет да играм за било кога другог. Једина опција је била Звезда, међутим када сам стварно сео, погледо себе у огледало и запитео се да ли сам спреман да играм за клуб који волим. Потуцао сам се по Америци, играо за разноразне клубове, навикнеш нажалост временом да губиш, где је то нормално и да те после сви тапшу по рамену и кажи све је ок иде следећа утакмица. То овде није опција. Бојао сам се како бих све то прихватио. Ја знам шта бих ја играчки могао да одрадим, али опет, нисам желео да стварам неку тензију. Овде живим, овде желим да живим до краја свог живота и тај клуб волим. Дружим се са доста људи који навијају за Звезду и неки ме некада питају, али то када мало попију."

Остаје ипак утисак да је Дарку највише жао што није никада заиграо у црвено-белом дресу. На питање како мисли да би се осећао када би пред пуном Ареном и 20.000 Звездиних навијача закуцао, као из топа одговара:

"Ја бих то највише волео. Погледао сам пар утакмица Звезде, могу само да замислим на шта би то личило. Скинуо бих се и отрчао бих на трибине да попијем пиво. Могу да замислим како би то мене повукло. Мене ситница повуче, а не то. Било би у глави тотално стање лудила."

"Јокић је као Дирк Новицки"

Породица Јокић ушла је у центар пажње после великих успеха Николе у Денверу. Испоставило се да је и Дарко и те како повезан са Јокићима јер дуго познаје Николину браћу Страхињу и Немању који је био на колеџу у Детроиту 2004. године.

"Ми се дуго знамо, играли смо у Вршцу, он је дошао из Сомбора. Играли смо неко време заједно пре него што сам ја отишао за Америку на годину дана. Вратио сам се, па смо опет провели неки период током лета заједно и видевши да он не зна шта би од себе, питао сам га да крене са мном заједно у Америку, на шта је он пристао. Мени било супер јер сам био сам тамо. Мислим супер, упропастио ме (смех). Он је крив за све", каже у шали Дарко и наставља:

"Било нам је супер. Убијали смо слободно време, било га је доста јер нисам играо, нисам био претерано преморен. У праву је он, правили смо и журке као што је он рекао, али свакако он није био главни, па зна се ко је био главни на журкама. Он је на крају и завршио колеџ, добио је стипендију, играо је тамо баскет. Виђамо се и сада и чујемо, али не толико често, изгубили смо контакт, превише смо удаљени један од другог. Ја сам и кум са старијим буразером Страхињом, Николу знам као клинца, све у свему супер фамилија, поштена фамилија. На неки начин им се све враћа сада преко Николе."

Страхиња и Немања Јокић су такође били кошаркаши.

"Страхиња је био класичан радник. Волео је кошарку, радио је много на томе, али је реално био мало лимитиран. Али је много волео кошарку. Када је добио информацију да има озбиљних проблема са леђима и да више неће моћи да се бави кошарком, то га је баш убило. Он је играо неку српску лигу, прву Б лигу. Што се Немање тиче, он је био за нијансу бољи. Обојица су позитивно темпераментни на терену, али позитивно. Немања се тражио по нашим лигама, није се пронашао. Ја сам га одвео тамо, али је на колеџу велика конкуренција. Ипак, он је паметан и схватио је да је битније да заврши школу."

Управо су искуства старије браће имала утицај и на Николу.

"Ја зато кажем да је то добро јер је Никола видео у одрастању од ове двојице како не треба, што се тиче много ствари. Тако и ја свом Лазару сад кажем. Хоћеш да будеш мангуп и завршићеш као тата. Не глуми мангупа, слушај шта ти тренер каже. И њих двојица су тако одрастали у другом времену. Тада су реално и лиге биле много јаче, али они су били баш темпераментни и када се тај темперамент споји са неправдом углавном буде глупост, као што сам и ја направио неколико глупости у својој каријери, али ништа намерно. Никола је видео од њих двојице како не треба и он је тотална супротност од њих двојице. Њега ствари коју ову двојицу интересују, њега то не занима. Колико сам чуо, њега интерсује кошарка, неке тотално небитне и скромне ствари и то му је супер."

Иако каже да не прати често игре Николе Јокића, скенирао је је његову игру као да је тренер Нагетса.

"Не пратим, погледам на вестима када видим. Невероватно је са каквом лакоћом и каквим уживањем он игра. То је баш невероватно. За дечка од 208 центиметара, да се извлачи и напоље, решава и ситуације у рекету, у пуном трку баца флоутере."

Многи Николу пореде са Дивцем, али Дарко каже да центар Денвера нема додирних тачака са легендом српске кошарке.

"Ма, какав Дивац. Ја разумем то поређење јер је Дивац наша легенда. Ја те статистике не пратим, али колико знам Дивац је имао око 11 поена у просеку, овај дечко ако буде наставио овако имаће преко 25, не може да се пореди са Дивцем. Поготово што је он по мени много мекши од Дивца, много боље решава неке ситуације у гужви. Дивац је био класичан центар, овај дечко из два корака баца флоутере, баца се у страну, буквално ради неке ствари које раде тројке. По мени, нема везе са Дивцем, у смислу играча. Што се статистике тиче, Никола ми је више Дирк Новицки. Буквално покрива пет позиција што је за дечка од 208 невероватно. Они колико сам видео када не знају шта ће додају њему, крећу се и он ће наћи неког."

Николи поручује да настави како је кренуо и додаје да је у НБА лиги најважнија константност.

"Нема шта ја да га саветујем. Само нека настави овим путем. Човек у својој другој години постиже невероватне резултате, већ у другој години 40 поена, што је баш невероватно. У НБА је најбитније да нађеш неку своју норму и да ту норму сваки дан испоштујеш. Поштоваће те више него било кога. Опет, питање је само колико ће физички он моћи да издржи целу причу. НБА је веома захтевна лига, много утакмица се игра, дуго траје и захтева невероватну физичку спрему. Треба пустити време да се види како ће се његово тело навићи на ту лигу. Како ће цела сезона проћи и једног дана, ако не ове онда следеће сезоне да види како ће бити када уђе у плеј-оф. То није лако, то је неки потпуно други ниво."

"Тео не може физички да игра НБА"

Репрезентација Србије је уз селектора Ђорђевића поново псотала страх и трепет за све, осим за Американце.

"Ја мислим да је екипа супер. Мислим да Ђорђевић све то држи под контролом. Екипа који је он спојио, буквално се зна ко шта ради што је и најбитније. Игре које су пружили на последња два такмичења су супер. Носе се са било којом репрезентацијом, сем Американаца ја не видим кога не можемо да победимо. Ја мислим да би требало да нападнемо злато. Поготово са Јокићем, са Теодосићем који је већ искусан плејмејкер, више не греши као што је некада грешио. Сада зна да стане на лопту, зна када шта треба да уради. Имамо и Бјелицу који нема неку сјајну сезону, али је опет играч који је веома талентован и добар. Имамо и Марјановића који пролази кроз нешто слично кроз шта сам и ја пролазио. То ми није јасно. Изгледа да он плаћа моје рачуне које сам оставио тамо. Није ми то јасно. Екипа која реално нема неке амбиције, платио си 20 и нешто милиона центра, губиш утакмице и да ти дечку који је ушао на пар утакмица и добро одиграо не даш да игра. То је ваљда нека антисрпска варијанта."

Милош Теодосић би лако могао да се придружи Јокићу, Бјелици и Марјановићу у НБА лиги наредне сезоне. Миличић сматра да плеј ЦСКА није физички спреман за најјачу лигу света, али...

"Теодосићу може да се деси или ово што се Николи догодило или ово што се дешава Марјановићу и Бјелици. Физички не верујем да може да игра НБА, то је моје мишљење. Невероватан је плејмејкер, има невероватну асистенцију, види што нико не види. Исто тако је презицан, кажњава све са тројке, али опет у НБА су на плејмејкеру аждаје. Оно што сам годинама виђао у НБА, такви као Тео, та конституција, противнички плејмејкери иду доле на пост, спушта им се лопта на центра, зато што су плејмејкери као што је на пример Вестбрук аждаје. Физички по мени не може, али он је ментално спреман да игра било где. Читао сам неке његове изјаве да он жели тамо искључиво да иде да би играо. Не верујем да ће отићи тамо чисто да би отишао."

Нажалост, прва асоцијација на Дарка Миличића у репрезентацији је изјава коју је дао после пораза од Грчке на Евробаскету у Гранади.

"Не поносим се тим снимком. Није требало баш толико дубоко у фамилију да улазим судији. Али да је покрао, покрао је и то је срамота. То је била кључна утакмица, била је невероватна крађа, али када погледам из овог угла пошто ја имам децу, мени неко тако нешто да каже ја бих му ишчупао гркљан. Али баш сам одлазио дубоко у породицу што се тиче псовања, ту сам погрешио."



"Хуманитарни рад? Ко колико може"

Дарко Миличић често учествује у хуманитарним акцијама и то скоро увек ради без медијске пажње. Продао је у те сврхе и НБА прстен, што довољно говори о томе какав је човек, иако га често критикују да је својеглав.

"Богу хвала, бавим се тим хуманитарним радом, не само ја већ сви који су око мене, моји пријатељи. Ко колико може. Правимо акције, а ја радим и самостално неке ствари."

"Како ја да пијем, а четници ништа?"

"Неки људи имају своје мишљење о мени на основу онога што прочитају или виде негде. То је ок, можда имају и право на то. Виде да напијам четника. Па шта, ја сам четник и бићу увек четник. Али мора човек и да има издувни вентил. Сваки мој покрет се прати. Неко други се нарока ракије, нико га не услика и он је ок. А Дарко се нароља, неко га услика и кажу види сељака. Мислим ја и јесам у души сељак. Али није уреду да ја пијем, четници ништа, а вруће је. Ја се не трудим да ме људи воле, то ми није приоритет. Најбитније ми је да сам према породици коректан и да сам посвећен својим пријатељима који ме најбоље знају. Није на мени да говорим да сам добар или нисам добар. Сви ми грешимо, али на крају треба бити човек."

На крају смо подсетили Дарка да има само 31 годину и да још увек није касно да се врати кошарци, али је то било узалуд.

"Ма какви, добио сам 40 кила од када сам престао, 160 кила имам. Сада сам у пољопривреди, волим и уживам у тој производњи. Проводим на њиви доста времена, шетам, гледам тај процес и то ме чини јако срећним. Још сам додуше млад у томе, али волим да учим, распитујем се, идем на семинаре. Направио сам себи неку идилу и уживам. Има наравно и проблема, као и у сваком послу, али боље то него да сам почео да градим зграде, да се упуцам у граду. Мислим да је ово најпозитивнија прича, производиш храну, храна је будућност у сваком смислу", каже Дарко Миличић за крај разговора за Б92.

У каријери је на 468 НБА мечева просечно бележио 6 поена, 4,2 скока и 1 асистенцију. Најбоље партије пружао је у Орланду где је на 110 утакмица имао 7,9 поена уз 5,1 скокова и 1,1 асистенцију.

Извор: Б92