Лабудова пјесма старе Раче на ушћу Дрине

Насеље на лијевој страни ушћа Дрине у Саву вјероватно је старо као и људски род, јер то потврђују бројни археолошки налази са дна Саве. Рачу су градили: Келти, Римљани, Словени, Турци... Од некадашњег узаврелог лучког мјеста и значајног жељезничког чворишта остале су само успомене.

Република Српска 04.11.2016 | 22:52 Рача је добила име по латинском називу за скелу још у вријеме Римског царства и најсјајнијег периода царског града Сирмијума, данашње Сремске Митровице. Све вријеме постојања била је значајно саобраћајно лучко мјесто, ту су пристајале и лађе којима су пловили Римљани из Сирмијума до својих вила и имања у Семберији. У атару садашњег села Бродац некада се налазило значајно римско насеље.

Да је тако било свједоче и предмети које су нађени на дну ријеке Саве. Ископали су их или пронашли велики багери којима је вађен шљунак и знатижељни рониоци. Пронађена су пловила, камени и метални предмети из праисторије, те дијелови бродова, оружја и алата из разних историјских епоха, али и остаци костију и рогова изумрлих животиња.



Све вријеме свог постојања Рача је била важан војни, саобраћајни и економски центар. Кроз њу су прошле бројне крунисане главе, перјанице војсковођа и калпаци војски. Столовали су у Рачи многи - знани и незнани, силни и горопадни - али су сви неповратно отпловили у плавичастим измаглицама низ ријеку.

Рача је увијек била повећа варош, а како су се на овим просторима често мјењала царства, па је оно ново, долазеће, рушило све оно што је изградило претходно, Рача је, као птица феникс, паљена и из властитог пепела поново се дизала још већа и љепша. Ваљда јој је то сам усуд предодредио.



Највећи процват Рача је имала у двадесетом вијеку, када је Аустроугарска изградила широк пут од Бијељине до обале Саве дужине од двадесет километара, а поред њега и ускотрачну пругу. Тиме је Рача постала значајно саобраћајно чвориште, узаврело лучко мјесто и трговачки центар. Композиције малог воза "Ћире" из Мезграје и Угљевика, свакодневно су довозиле угаљ, а из других мјеста у Семберији из подмајевичком крају дрвену грађу и пољопривредне производе, а лађама и широким колосјеком из Шида стизала је индустријска и остала роба.

У то вријеме, али и у Краљевини Југославији, те у првој деценији нове Југославије, Рача је имала неколико хотела, већи број кафана, затим месаре, пекаре, трговине, бродску агенцију и скелу. Роба преко Саве, између два воза, превожена је великом жичаром, а у шлепове су је товарили лучки радници - бећари.

На жељезници, лађама, скели, у магацинима, на жичари, трговинама, хотелима и кафанама радило је више од двије стотине радника, а ово сада убого и усамљено мјесташце на оштрој кривини између Бијељине и моста на Сави, било је значајније и гласовитије и од саме Бијељине. Радници су били из околних семберских села, а у вријеме празника у Рачу на провод долазила је господа возовима и лађама из градова поред ријеке Саве, па и из Београда. У рачанским хотелима тада су свирали легендарни "Цицварићи" из Шапца, а уз своје даире пјевала је чудесна Софка Николић.



Бродови из рачанске луке пловили су до Београда и даље низводно до Црног мора, те узводно Дунавом до свих великих лука у Мађарској, Словачкој, Чешкој и Њемачкој.

Први наговјештаји да ће Рача изгубити свој стратешки значај био је када је краљ Александар Карађорђевић 1932. почео градњу моста на Сави, узводно три километра од луке. Тај период "одумирања" Раче трајао је све до почетка педесетих година прошлог вијека, када су између Шида и Бијељине кренули директни возови широког колосјека. Ваљда је и њих усуд казнио што су се дрзнули о Рачу, па су и они сада стали, а пруга им урасла у шипражје.

Када су стали возови на рачанским обалама, онда су, један за другим одлазили радници, затварани су хотели и магацини, отпловили су бродови - Рача је поново заборављена. У њој је остало десетак породица, а када је посљедњи брод био на њеном везу у обалском муљу никла је витка врбова младица. Сада је то горостасна крошњата врба. Урасли су докови, подигнуте су трачнице, порушене су зграде... Рачи су, осим тих неколико старосједелаца, вјерни остали још само аласи, али је и њих све мање.

Када су букнули ратни сукоби у Хрватсакој и БиХ у Рачи је подигнута царинарница. Почели су да се враћају радници и службеници, а са њима угоститељи и трговци. Очекивало се да ће се Рачи поново вратити стари сјај и значај. Радости Сембераца, којима је Рача веома дубоко урезана у колективној свијести, брзо је дошао крај - недалеко од моста на Сави изграђена је велика царинарница и гранични прелаз. И још један, друмски мост „Европа“.



Службеници су набрзину "покупили" своје кућице и напустили Рачу. Иза њих су остала брда отпада и смећа које нису могле однијети ни високе воде. Од успомена на сјај и славу некадашње узавреле Раче, препуне добрих људи са ријеке - бећара, остале су још једино старе степенице којима су су некада цактале лаковане дамске ципелице купљене у Бечу, Пешти или некој другој европској метрополи, велика алка за коју је везана "Бела лађа", гласовити путнички брод на линији Рача - Београд, стари често поткресивани дуд у чијој су се хладовини одмарали бећари и бетонска греда са перона бивше жељезничке станице. И то је све што је остало од Раче.

Нестала је и Сремска Рача - преселила је узводно на ливаде код моста, оронула је и стара зграда „Капетаније“, порушен је и град Марије Терезије. Носталгичари и даље вјерују да ће у Рачу, ипак, доћи лађе.

Ко то зна? Ако ништа, бар се у тим очекивањима буде сјећања на некад узаврелу лучку варош, једну од најгласовитијих на ријеци Сави.

Мало је изгледа да поново дођу лађе, јер веле да ријека ту није довољно дубока за велика пловила, да новој, модерној луци треба више простора на обали, да...

Много тих нових захтјева за луку. И то ријечку. Обичну. Као да ће у њу пристајати преококенаски бродови!

Е, како би било лијепо да се опет чују цактања дамских ципелица на бетонским степеницама у луци, брујање моћних бродских мотора, писак сирена и њихов отегнути ехо одбијен о модре посавске врбаке.

Е, како би то тек лијепо било!

А изгледа тако нешто не бива.

Остаје само приповијест о узаврелој вароши која је сада напуштена, урасла у шибље и коров, а изградили су јој и бетонски зид поред ријеке – да је штити од виских вода.

Некад бјеше гласовита Рача.

А можда тако хоће усуд - Дрина је једина ријека која на свом ушћу нема неки град или варош.

Можда је то и због тога. Ко то зна?

БН телевизија(Т.Н.)