Интервју - Филип Филиповић: Људи из савеза нема нигдје, препуштени смо сами себи!

Српски ватерполисти пре нешто мање од месец дана освојили су злато на Олимпијским играма у Рију. Репрезентација која већ годинама ниже успехе почела је лоше, а завршила сјајно. Филип Филиповић је са репрезентацијом освојио све, а у великом интервјуу говорио је о лошој игри, састанку који је по његовом мишљењу био кључан за резултат који је касније стигао и многим другим темама.

Остали спортови 19.09.2016 | 23:30 "Емоције су спласле и полако постајем свестан успеха и подвига који смо направили. Мислим да је све то требало на мало бољи начин да буде награђено, не у материјалном смислу. Три недеље по доласку у Београд нисмо имали комуникацију са људима из Ватерполо савеза. Само сам се, непосредно по доласку из Рија, видео са генералним секретаром Немањом Маријаном. Ми играчи између себе се виђамо и причамо. Не желим да критикујем, мислим да ће за то бити времена. Стално су причали да је ту организација и да је неко иза нас. Али, сада када кренемо да сумирамо резултате и игру у Бразилу, видимо да организације није било, већ да смо били препуштени сами себи и на крају, Олимпијске игре је освојила екипа од 13 играча, са стручним штабом", почео је причу Филиповић за свој сајт ффилип10.цом.

Ватерполо репрезентација Србије већ годинама бележи одличне резултате, осваја златне медаље, а са тим је стигао и притисак.

"Са притиском смо научили да функционишемо и то смо више пута показали. У јануару нам је у Београду малтене стављена медаља око врата и онда су рекли ајде сада играјте, покажите да сте најбољи. Само уз помоћ публике и оне атмосфере, уз наравно наш квалитет, остварили смо оно што су нам зацртали и на шта су нас обавезали пре почетка шампионата. То је један од већих притисака који смо трпели у последњим годинама".

На старту такмичења противник је била Мађарска, можда и најтежи ривал у групи.

"Отишли смо раније у Бразил и можда смо тамо били дан, два дуже него што смо у глави били спремни. Већ трећи дан је стигла нека нервоза, када ће да крене турнир. Утакмица са Мађарском није почела у термину на који смо ми навикли. Аклиматизовали смо се, али не на прави начин, што се и видело. Треба рећи да ми нисмо играли, већ смо приказивали неки индивидуални квалитет и колико је екипа моћна. Само смо на моменте приказивали игру и нисмо личили на екипу која је до тада газила све редом".

Против Грчке, у другом колу, није било много боље.

"Утакмица са Грчком је почела на исти начин, али смо се доста раније тргли у односу на први меч. Кренули смо да играмо, опет смо грешили, имали успоне и падове и на крају због непостојања те организације и људи који ће нас заштити ван базена, изгубили бод. Ту је било неколико поништених голова, много искључења у одбрани и неколико на Бобану и Дулету. Нисмо сматрали да је то страшно и да се дешава. Можда смо ушли у замку што смо рекли сами себи да су јаки противници, што свакако јесу. Међутим, ми и даље нисмо можда признали сами себи да и даље не играмо ватерполо и да не личимо на ону праву екипу".

Уследио је прави шок и пораз од Бразила, те Србија после три кола није имала победу.

"Бразилци су нас практично разоткрили и из ове перспективе мислим да су нам највише и помогли. У тим моментима је било јако стресно и трауматично. Савршено смо отворили утакмицу, повели 2:0, касније је било и 3:1. Испоштовали смо све оно што смо се договорили. Ипак, ту се и даље видело да игре нема. Соро се разбранио, односно ми смо почели да га погађамо. Нисмо размишљали о игри и агресивности, већ само о томе како ће лопта да уђе у гол. Тада су и услови постали више него нерегуларни за одигравање утакмице тог нивоа. У базену буквално није могло да се издржи више од две четвртине, а да буквално не крену да вас пеку очи. Мени се мутило у последње две четвртине сваке утакмице на отвореном базену. Зелена вода, киша, хладно, ветар, базен за загревање од десет метара… Услови који не доликују Олимпијским играма. То је био само један од сегмената који је нама одвлачио пажњу, уз сав притисак који смо носили са собом свих ових година, због свих медаља и доминације коју имамо и данас. Једноставно, против Бразила смо морали да платимо цех за неприказану борбу".

У тиму нико није могао ни да сања лошу игру на почетку турнира.

"Уследила су два најдужа дана у каријерама свих играча. Никада нисмо толико психички пали, али оно што је дефинитивно одлучило цео турнир јесте састанак који смо имали у оној малој белој собици на базену. Дошли смо јутро после утакмице и разговарали смо са Жилетом, који нам је пријатељски и братски рекао ствари које ће вероватно увек остати између нас. Тада смо коначно кренули да размишљамо на прави начин, ослободили смо се и тог притиска захваљујући њему. Можда смо ту нашли кључ за тај кавез у који смо сами себе закључали, а то је, по мом мишљењу, дефинитивно био кључ целог турнира. После утакмице са Бразилом у свлачионици смо имали састанак и са Дејаном Савићем, где нам је он рекао да и даље верује у нас, што је велика ствар. Имао је права и могао је све да нам каже, јер смо одрасли, зрели и формирани играчи, свесни смо својих грешака и ситуације у коју смо довели себе и њега".

Против Аустралије се одлучивало о опстанку на Олимпијским играма. Србија је добро кренула, али је Аустралија преокренула. Ипак, у завршници је Србија заиграла боље и стигла до веома важне победе.

"Против Аустралије смо имали успоне и падове, јер не може преко нови нешто да се промени, потребно је време. Имали смо притисак јавности и људи из ФИНА, који су схватили да ако изгубимо да више немамо шта да тражимо на турниру. Прешли смо тај степеник са свим теретом и дошли до прве победе. Доста нам је лакнуло. Са једне стране је то било добро јер смо се вратили у игру за четвртфинале, а са друге, можда нам је и превише лакнуло", рекао је Филип и потом прокоментарисао последњи меч у групи, против Јапана.

"Та утакмица је показала да су Олимпијске игре највећи могући шампионат у ватерполу, пошто од 12 екипа практично је 10 претендовало за пласман у четвртфинале. Јапан је нама показао како то може да изгледа ако не будемо сто посто у мечу, без обзира што ми важимо за сам врх светског ватерпола. Тако нам је све за кратко, после тог дизања, Аустралије и састанака које смо имали, пало у воду. То је био и највећи шамар који смо доживели, укључујући све поразе којих није било много. Тих десет минута је било можда и најтежих за ову екипу. Свесни смо кроз шта смо прошли, а ниједна лопта није хтела да уђе у гол. Јапанцима је улазило све и резултат је био неповољан. Морали смо да се пробудимо и променили смо систем игре. Као што Дејан Савић воли да каже, адптирали смо се на њихову игру и играли смо тај ватерполо три назад и три напред, без обзира што то никада нисмо вежбали. И тај испит смо положили".

Српски ватерполисти су годинама причали како је четвртфинале најбитније.

"За то четвртфинале смо се све време спремали и мислим да било који противник да је наишао у том тренутку не би био припремљен психички као ми. Свих ових година и припрема причали смо да је то четвртфинале Олимпијских игара дефинитивно одлучујуће и да тада практично креће турнир. Можда је то највећа замка била у коју смо сами упали, јер смо рачунали да тада почиње турнир. Једноставно, били смо апсолутно психички спремни. Не желим да причам о другим екипама шта су радиле, јер то само показује да спортска правда, иако није увек присутна, на крају стигне све. Екипе које су се коцкале и калкулисале прошле су тако како су прошле".

Коначно, Србија је кренула да игра препознатљиво у четвртфиналу. Већ на полувремену утакмице са Шпанијом екипа Дејана Савића водила је 7:3 и видело се да је то – то.

"Одмах смо кренули да играмо и примили смо тај један гол, где су била два-три блока. Све смо имали у својим рукама, играли смо одбрану, а Шпанци су на обе стране били без идеје. Мислим да је нама већ после прве четвртине било јасно да смо се коначно вратили на онај колосек. Осетили смо ону нашу игру, а када сте на свом терену много се лакше осећате и рука је много мирнија. После друге четвртине смо видели да је то у принципу то. Али, морали смо да играмо даље. Утакмица се састоји из четири периода и, без обзира на квалитет, све је било могуће. Поле тог меча екипама које су калкулисале ништа није било јасно. До тог меча су гледали једну Србију, а после тога другу, које су се прибојавали и од које су бежали ка другим екипама".

Србија је приказала праву доминацију у полуфиналу са Италијом, која је пре четири године била боља у борби за финале.

"Полуфинале са Италијанима је било право задовољство. Вечито смо од њих падали на тим великим испитима и увек смо били насамарени на више начина. Дејан Савић нас буквално четири године припремао само за те Италијане, а сматрам да када се припремите за утакмицу са Италијом, спремни сте за све остале. Ко прати ватерполо зна о чему причам, а могу само да кажем да је то један скуп квалитетних, добрих играча, неких врхунских попут Темпестија, уз врхунског тренера и невиђену организацију. То је оно што недостаје овом спорту и нашем савезу. Људи који ће да се баве тиме, који имају права, јер смо им ми својим резултатима омогућили да могу да учествују у организацији свих дешавања што се тиче европског и светског ватерпола Треба да се направи неки план као што је некада било, да имамо своје људе у ЛЕН и ФИНИ на високим позицијама, не само једног, него више. Да се не свађају између себе и не намештају један другом, већ да системски помажемо једни друге, гурамо и да једног дана када не будемо имали овако квалитетну екипу опет остварујемо резултате јер континуитет освајања и прављења резултата се нажалост подразумева у српском ватерполу. Уколико једне године не направимо резултат, враћамо се пет шест година уназад".

Дејан Савић је рекао више пута да види екипу за наредне Олимпијске игре, али не и за оне које се играју 2014. године.

"Сигуран сам да је Дејан Савић добро анализирао целу ситуацију и да је сигурно у праву у свакој реченици коју је изговорио. Нажалост, то је тако. Имамо тренутну ситуацију да је Партизан у великим дуговима и да има велике потешкоће са самим условима у којима играчи тренирају. Екипа је никад слабија и млађа. Немају искуства и неког искусног играча који би им можда био узор, а ту има невиђеног потенцијала. Звезда практично не постоји, има дуговања према бившим играчима. Раднички се сада угасио. Основао се други клуб, који је практично исти, да би дугови поништили. Сматрам да дугови не могу бити поништени и мислим да Ватерполо савез то не би смео да допусти. Ако се са тим примером Раднички сада врати у Прву лигу, то значи да свако у спорту или у било којој другој сфери може да се реши дуговања. Постоји база сјајних момака у Радничком, са којима треба радити, али за то су потребни услови. Клупски ватерполо је пао на никад ниже гране, у великом је проблему и ако не интервенише неко ко може да промени то, верујем да екипе за 2024. неће бити, а и питање је докле ће се догурати у наредном циклусу".

Већ годинама у Мађарској игра много српских играча и сваке године их је све више.

"У Мађарској је држава поставила систем, јер она доноси законе и уредбе који су у унтересу развијања спорта и целог друштва. На прави начин и у право време су почели да раде системски и резултати се виде, јер су Мађари и ове године на Олимпијским играма освојили много медаља. У спорт, поред државе, улаже и приватан сектор. Мислим да треба размишљати у том правцу. Како анимирати приватан сектор, да се нађе неки модел како помоћи развијање и напредак српског спорта. Не само ватерполо, који је један од најкритичнијих у овом тренутку и ако се нешто велико не деси, мислим да ћемо изгубити наш најтрофејнији спорт", рекао је Филиповић и наставио:

"Имамо пример других земаља, где приватан сектор има олакшице и то је у интересу државе, да се ослободи тих давања. Србија тренутно није у стању да се толико оптерети финансирањем спорта, јер спорт код нас, хвала Богу, није само ватерполо, кошарка и фудбал, већ је то много шири појам. Ту је и омладина, наравно и рекреативни спорт, који такође треба помагати да би се створила здравија нација, која ће да се састаје на теренима, шеталиштима, а не по клубовима и играоницама. Држава мора системски да направи пројекат како да се оздрави нација и мислим да велику, а можда и пресудну, улогу имају медији", казао је Филип и потом се осврнуо на изјаву Андрије Прлаиновића после финала у Рију.

"Андријина изјава није пренета у потпуности, већ је извучена из контекста. Он је рекао све што стоји и што је чињенично стање. Оно што није пренето је да су најбитнији медији, који на прави начин треба да информишу јавност и људе о правим вредностима. Сигурно да су у Србији праве вредности спорт и спортисти и то је нешто о чему треба да се пише, да се праве емисије и да се направи пројекат како би сутра имали неке нове шампионе, неку нову Ивану Шпановић, Новака Ђоковића, кошаркаше, одбојкаше и друге спортисте".

Филиповић је освојио све са репрезентацијом, за коју игра од 2003. године. Многи га виде као будућег капитена.

"То, пре свега, зависи од селектора. Ја сам са Дејаном обавио разговор и ми смо се неке ствари договорили. Има још времена, треба да донесем ону најбитнију одлуку, шта и како даље. Да ли психички могу да изгурам још те четири године. Мотива има, али то су неке друге ствари које сам ја свих ових година жртвовао, зарад резултата, који је сада дошао. Треба да видим да ли сам спреман да поднесем ту жртву зарад нових резултата, у које треба да верујемо, као што смо веровали у ове и за које смо живели. Даћу себи још неколико недеља да се одлучим и видећемо у каквом саставу ћемо наставити".

Живко Гоцић и Слободан Никић су се повукли из репрезентације, а Филип је сигуран да екипа може да настави са добрим резултатима.

"Сигуран сам да може, а да ли ће их остварити не знам и биће јако тешко. Жиле и Боба су једни од најбољих играча са којима сам имао прилике да сарађујем. Оно што су они носили и атмосферу коју су направили око њих, сматрам да је ненадокнадиво у овом тренутку. Имамо времена. Ако наставимо сви, опет ћемо бити на неком почетку. То ће се све градити временом. Сви момци су здрави, паметни, скромни и они који уђу у репрезентацију биће део екипе која ће покушати да изгради ово што су Жиле и Боба, уз нас 11 и стручни штаб успели да ураде за све ове године".

Српски спортисти у Рију су имали одличан однос, што се видело и на дочеку испред Дома Народне скупштине.

"Имали смо много добру сарадњу са другим спортистима. Колегијалност, уважавање, поштовање њихових утакмица. У касним сатима није могло да се чује да се праве журке, пушта гласна музика, уколико нека екипа сутрадан има наступ. Подржавали смо се, састајали, дружили. Имали смо наше место, где смо се ми ватерполисти окупљали и пили кафу. Онда су и остали спортисти, привучени том позитивном енергијом и жељом за дружењем, дошли код нас и заиста смо направили сјајну атмосферу у нашој кући. Сви заједно смо створили невиђену синергију, кроз коју смо сви дизали. На крају, када је било најпотребније, имали смо и најбоље наступе".

Про Реко је прошле сезоне, на финалном турниру Лиге шампиона, одиграо испод очекивања и заузео је четврто место.

"Резултат који свакако нисмо очекивали. Имали смо пех са повредом Темпестија. Остали смо без голмана практично, јер и други голман није имао прилику да наступа. На завршни турнир смо отишли са трећим голманом, који до тада није имао искуство играња у Лиги шампиона, а поготово не у таквим утакмицама. Дефинитивно нисмо били психички спремни за тај испит и пали смо у обе утакмице. Остаје нам да све то исправимо ове сезоне и мислим да ћемо уз Владу имати ту прилику. Екипа је мало освежена, није квалитетна као прошле године, али довољно конкурента да се бори за трофеј шампиона Европе".

Нови тренер клуба, Владимир Вујасиновић, за Про Реко је играо од 2001. до 2008. године.

"Влада има невиђен статус у клубу, јер је толико тога дао током свих година када је наступао за Про Реко, пре свега својим примером у базену и ван њега. Мислим да ће свима нама бити велика част, задовољство, а онда и привилегија да сарађујемо са њим. Верујем у потпуности да смо у правим рукама у циљу постизања најбољих могућих резултата".

Про Реко је недавно покренуо ватерполо академију.

"Због тога је Влада и дошао, да направи систем и да клуб добије омладински погон. Циљ је створити базу и играче који ће чинити окосницу тима, а не доводити странце који коштају много више".

Филиповић од повратка у Италију наступа само у европским такмичењима

"Највише бих волео да играм првенство и Лигу шампиона, јер се најбоље осећам када играм стално, а не када се припремам да на месец дана одиграм један меч. Не могу сваки пут да погодим форму, а ни тренери нису могли да нас доведу у најбоље могуће стање пред све те утакмице, јер смо се психички много више трошили када играмо ређе".

Филип ће прву утакмицу у новој сезони одиграти крајем новембра, када почиње такмичење у Лиги шампиона.

"Имам довољно да се припремим, одморио сам се. Надам се да ће са Владом кренути на најбољи могући наћин. Мислим да имам много тога да научим и надоградим, без обзира на године. Човек се учи док је жив, поготово када имате испред себе некога као што је Влада. Ту су и резултати, јер без обзира што Про Реко важи за дрим-тим, тешко је, јер постоји притисак и императив освајања", закључио је Филиповић.

Извор: Б92