Ово је прича бронзаног српског параолимпијца, Немање Димитријевића...!

Дај Боже да ми се вид више не погоршава! Србија је на Параолимпијским играма у Рију до сада освојила седам медаља, а последњи херој нације је бацач копља - Немања Димитријевић.

Остали спортови 17.09.2016 | 13:15 Српски параолимпијац „погодио” је бронзу, а за то одличје му је био потребан хитац дугачак 60,86 метара, што је уједно и његов најбољи резултат.

- Атлетиком се бавим од 2004. године и тада нисам знао која дисциплина ми највише лежи. Трчао сам, бацао куглу, да бих се на крају одлучио за копље. Школа ми је увек била приоритет. Завршио сам ОШ „Драган Ковачевић”, чији је циљ да заштити вид деце од даљег погоршавања. Наставио сам образовање у средњој медицинској, у посебном одељењу за физиотерапеуте, да бих знање употпунио на Вишој медицинској школи у Земуну. Ту сам студирао са особама које имају нормалан вид, јер не постоји настава за слабовиде. Случајно сам сазнао да могу да се такмичим као особа са инвалидитетом и све до 2012. сам се борио са потпуно здравим учесницима. Тада сам почео озбиљно да тренирам атлетику, два пута дневно, и ни на крај памети ми није било ћу се окитити одличјем на Играма, али ето, успео сам - открива Немања Димитријевић у разговору за "Блиц”.

Наш шампион, који има бронзану медаљу са Светског првенства 2015. и овогодишњег Европског првенства, болује од Старгартове болести.

- Мој инвалидитет је дистрофија очне макуле по типу Старгарт. Кажу да је генетски поремећај, али нико у породици га није имао док се није родио три године старији брат Стефан. Инвалидитет би требало да буде откривен још од малих ногу, али је мени опао вид временом, највише у пубертету. Навикао сам се на проблем са централним видом, али се трудим да га периферним надоместим. Вид прогресивно опада и у неким годинама се заустави, даће бог да је код мене завршен тај процес. Још као клинац сам се дружио са свима који су нормално видели. Играо сам фудбал са друговима, а сада могу да читам само велика слова. Тај постепени губитак вида никада није утицао на мој моторички развој. Никада нисам био одбачен у друштву, већ се и даље дружим са истим друговима. Они се понекад забораве и кажу ми да погледам ово или оно. Не замерам им, већ се само насмејемо - прича Немања.

Овај 24-годишњак је бронзану медаљу са Параолимпијских игара посветио породици.- Одличје је за млађег брата Марка и старијег Стефана, који се такмичи у бацању диска и поручујем му да настави да се бори. Волео бих да и он ово доживи - поручује Димитријевић.

Хвала држави!

- Није ми било ни накрај памети да ћу добити награду за медаљу, јер да јесте, сигурно бих кикснуо. Новац је продукт свега и значи пуно, јер се од њега живи. Хвала држави што је изједначила награде за параолимпијце са оним какве имају олимпијци - рекао је Димитријевић.

Извор: блиц.рс