Прича: ''Лисичија јазбина'' – лик за журке и његов ортак из Алжира!

Кажу да су бајке само за децу...

Фудбал 25.05.2016 | 23:45

Опет, с једне стране имате здрав разум који вам говори да је прва реченица и те како реална, а са друге милионе страствених љубитеља спорта који једва чекају да вас разувере.

Занимљиво је то како већину нас ’тера’ да у неретком броју случајева навијамо за популарног ’Давида’. Није превише важно да ли је у питању тимски или појединачни спорт, Светско првенство или утакмица трећег кола немачке Цвајте.

Некако нам увек тај ’Давид’ буде симпатичнији, ваљда се поистовећујући са гомилом ситуација у животу где смо ми управо тај ’Давид’, који неуморно покуша да премаши предвиђања, очекивања и упркос свим недаћама стигне до толико великог и жељеног успеха.

Међутим, такве ситуације у модерном спорту честе су колико и пролазак Халејеве комете, док цела прича постаје још компликованија ако се ради о колективу. Још ако је тај спорт фудбал, позорница Премијер лига, а противници ’пијани милијардери’...

Пре нешто више од осам година били су на ивици амбиса, без пребијене паре у трећој Лиги Енглеске, срљујући незадрживо ка самом дну, на крају и потпуном нестанку. Кључну улогу у спасавању клуба од банкротства имао је најпре чувени центарфор 'Лисица' и репрезентације Енглеске Гари Линекер, који је био на челу конзорцијума, али и наредни власник Милан Мандарић.

Данас, тачно на половини 2016. године, они су прваци најтеже и најзахтевније лиге света, група људи о којој говори цела планета, пошто су је претходно натерали да им се диви. Успели су учине нешто што постаје све теже и на Фоотбалл манагеру, успели су да уђу у друштво у којем им није место и где ни по чему не припадају.

Хвала им на томе јер је управо њихова прича показатељ да “ништа није ’тачно’ и да је све дозвољено“. Наравно да има оних који их не воле, да ли од сада или од раније, и оних који им замерају на ’понашању’ за време оног двомеча на старту миленијума, када се “нису осећали сигурно“. Али ако барем и мало волите спорт, морате да одате признање великом Клаудију Ранијеру и његовим ’Лисицама’ – новом шампиону Енглеске Лестер Ситију.

’Мислилац’ је за свега годину дана успео да екипу, која се правим чудом пре само 365 дана спасла новог испадања, доведе на насловне странице свих новина и портала широм света. Да, да... Тај Клаудио Ранијери, исти онај који је после пораза од Фарских острва добио отказ на клупи репрезентације Грчке, који је ’вечито’ био други и коме су ’ципеле’ Ектора Купера бивале све удобније.

Једини и основни захтев, власника тима са ’Кинг Пауер’ стадиона, Тајланђанина симпатичног имена – Вишаија Сриваданапрабхе – био је да се са далеко мање стреста преживи још једна година у елитном друштву, али су два момка имала тотално другачији план.

Фудбал као спорт свакако јесте најкомплекснији, онај у коме је потребно да се највећи број појединаца укомпонује у складну, победничку целину. С друге стране, питање је да ли бисмо били сведоци ове велике фудбалске бајке да није било “лика који прави најбоље журке и његовог ортака из Алжира“.

Уосталом, као што легендарни менаџер Ливерпула Бил Шенкли давно рече:

“Фудбалски тим ти је као клавир – потребна су ти деветорица мушкараца да га носе и двојица која умеју да свирају проклету ствар“.

Јамие Вардy’с хавинг а партy!

Први, онај што прави опасне журке у кућној варијанти, има животну причу за коју је потребно само негде да углавите камере и стиснете оно мало црвено дугме. Момка који је за свега осам године од фабрике за производњу карбонских влакана и играња ванлигашког фудбала за 30 фунти недељно стигао да се упише у историјске књиге Премијер лиге, подигне високо изнад главе чувену сребрну амфору и резервише себи карту за Европско првенство у Француској.

Адријан Бушарт, сценариста бајковитог фудбалског остварање ’Гол’, почео је продукцију филма о Џејмију, а сада се нада да ће му главни протагониста написати крај приче на првенству Старог Континента.

На том путу постао је инспирација многима, са уговором који му доноси 80.000 фунти недељно, показавши да је једино што се рачуна рад, рад и само рад. И како на крају да Џејми Варди не направи журку?

“Речено ми је да сам мали. То је био разлог, да. Премали и физички неспреман за стипендију за фудбал“, открио је недавно новопечени репрезентативац ’Три лава’.

Одговарајући на питање новинара зашто му је у родном Шефилду речено да више не долази на тренинге вољеног Шефилд Венздеја, истакао је да су ’то речи које нити један дећак његових година не би требало да чује’.

“Говорио сам о томе и раније, не мислим да икоме можете или смете да кажете да није довољно добар са 15 или 16 година јер тек тада долази период у којем дечак тог узраста расте ии развија се. То је био разлог за мене, а ја сам само један од стотина, хиљада оних којима је исто саопштено“.

Нису му оставили превише избора, свашта му је пролазило кроз главу – колико год обожавао фудбал, желео је да престане, да се окрене и одустане. На његову и нашу велику радост, то није учинио.

Неколико месеци после трауматичног искуства на теренима најстаријег клуба на свету у близини легендарног Хилсбора, отишао је на пробу у редове деветолигаша из Јужног Јоркшира – Стокбриџ Парк Стилса. Како није желео да буде додатни терет својој мајци, упоредо са тиме што је трчао за лоптом, радио је најпре на производњи медицинске опреме и помагала, да би се затим нашао на покретној траци споменуте фабрике влакана.

Већ у млађим категоријама ’Челичних’ показао је да му је најмањи проблем да затресе мрежу ривала. Најчешће без превише паметовања, а углавном после правовременог кретања на пâс или кратког, или интензивног соло продора. Истовремено је исказао и јак темперамент и преку нарав, па је на тренинге неколико месеци долазио са ’наногицом’ – логично, због туче у пабу јер је ’глупо’ да је другачије.

“Ја сам такав фудбалер, тако сам научио да играм фудбал. На улицама Шефилда увек се играо чврст и ’мушки’ фудбал, као и уосталом на целом Острву. Не могу да разумем људе који се фолирају као да их је бомба однела, само устани и настави да играш јер ако наставиш тако да се понашаш, ризикујеш озбиљне батине у трајању од 90 минута“, рекао је једном приликом Џејми.

Међу првотимцима се први пут нашао 2007. године, као двадесетогодишњак, када је константним партијама одушевио тадашњег менаџера Гарија Мароуна. Наставио је да игра свој фудбал не плашећи се далеко већих и старијих ривала, који су најчешће имали озбиљан проблем да га сустигну. Такав став донео му је 70 голова на 113 мечева и пажњу неколико екипа из Лиге 1 и Лиге 2, док се клуб у другој сезони пласирао у виши ранг такмичења први пут у историји.

Један од оних који је први увидео колики потенцијал поседује Џејми био је председник Стокбриџа Алан Бетел, иако га је сматрао ’уличним’ фудбалером, са истим таквим ’манирима’.

“Било је финале једног од локалних купова, а 17-годишњи Џејми већ тада је важио за нашег убедљиво најбољег играча. Противници су спремали специјалне тактике за њега, а једна од најчешћих била је она у којој га на све могуће и ’немогуће’ начине заустављају. У томе и лежи суштина онога какав је он у ствари фудбалер – колико год оштар био фаул, његов сваки следећи напад био би још оштрији“, појаснио је Бетел.

Ипак, на крају је одлучио да не прескаче степенике, па се нашао у редовима седмолигаша Халифакса Тауна, који је исплатио тражену суму од 15.000 фунти. И даље је имао звање аматера, али ускоро је тај аматер постао најскупљи ’рекреативац’ у историји Острва.

У редовима ’Схаyмена’ уписао је 41 меч и 29 погодака за сезону, био најбољи стрелац и играч клуба – већ следеће поново је мењао дрес, али не и навике. Иако је започео сезону са четири гола на три сусрета, менаџер Нил Апсин, човек који га је довео у клуб и његов велики обожавалац, био је принуђен да га пусти да се развија. Прелазак у члана Конференције, пете лиге по јачини, Флитвуд Таун.

После снажног старта, није успевао да пронађе мрежу нешто више од месец дана, да би до краја сезоне чак четири пута постизао хет-трик, док је у пет наврата давао најмање два гола на мечу. Годину је завршио са импозантним 31 голом на 36 мечева, за нова два рекорда, а ’Пецароши’ су се по први пут нашли у некој од професионалних Фудбалских лига.

Челници тима са мање познатог Хајберија глатко су одбили понуду Блекпула од 750.000 фунти, захтевајући четврт милиона више, а целу причу иницирао је тадашњи менаџер П’ула Иан Холовеј, недуго после сусрета два тима. Пошто је било евидентно да је прерастао нижелигашке оквире, дошло је време да се начини највећи корак и опроба се у Чемпионшипу.

Средином маја 2012. године ’Лисице’ су објавиле да су комплетирале трансфер двадесетпетогодишњег нападача Џејмија Вардија из Флитвуда, за суму од тачно милион фунти, плус бонусе у вредности од 700 хиљада. Постао је најплаћенији ’аматер’, али се уједно управо у Ист Мидлендсу сусрео са првим правим фудбалским проблемима.

Доста озбиљнија лига, знатно физички и психички захтевнија, учинила је да постигне само пет голова на 30 утакмица, уз стандардна три до четири црвена картона, на шта се надовезало неколико свађа са навијачима, како уживо, тако и преко друштвених мрежа.

Упркос томе што је превалио невероватан пут да би дошао ту где се тада налазио, са трогодишњим уговором са једним од најозбиљнијих кандидата за улазак у Премијершип, он је дошао на доста резонску идеју да остави фудбал!?

Али и таду су још једном људи који су ценили и препознавали његов специфичан потенцијал утицали на то да изађе на шампионски пут. Најџел Пирсон, тадашњи менаџер клуба са ’Кинг Поwер’ стадиона, није желео да му испуни жељу – тачније, готово га је ’натерао’ да одустане од своје сулуде идеје написавши посебан програм тренинга само за њега.

Може се рећи да је тада све и почело – посебан третман начинио је Вардија самоуверенијим, што се могло видети већ у првим мечевима и повратку дрчности у његов приступ игри, а тада је стигао и други јунак наше приче – онај ортак из Алжира – Ријад Махрез.

Апсолутни фокус на фудбал донео је Вардију истоветан успех као и прошли пут, Лестер је заиграо сјајно, већи део сезоне провео је на челној позицији, а предводио их је управо брзоноги центарфор са 16 голова и девет асистенција на 36 мечева. И тако је у само годину дана најомраженији постао највољенији, покупивши на путу ка Премијер лиги награду за најбољег играча клуба и продужетак уговора на још годину дана, до 2018.

Почетак сезоне пропустио је због незгодне повреде, али га она није спречила да 21. септембра засија против великог Манчестер Јунајтеда. ’Црвени ђаволи’ водили су са комотних 3:1 као гости, да би онда Џејмију вероватно ово ’пало напамет’:

“И даље морам да се штипам сваког дана. Није било лако играти и радити пуно радно време, па сам морао додатно да се потрудим како бих стигао до пристојног клуба. Чућете многе играче како кажу да им је фудбал само посао, али код мене никако није тако. Напорно сам радио да бих стигао овде где сам сада, а управо ту желим и да се заџим још дуго. Уживам у сваком минуту и свакој секунди. Никада нећу одустати“, рекао је Варди после неколико мечева у најјачој лиги света.

Загосподарио је тереном, буквално није стајао – најавио је преокрет поготком, пре него што се чак четири пута нашао у улози асистента за коначних 5:3. Сâм почетак умногоме је подсећао на његову причу, али наставак борбе са ’зверкама’ није био нимало бајковит.

После пораза од Тотенхем Хотспура 21. марта на Вајт Харт Лејну Пирсонови момци били су осам бодова даеко од сигурне зоне, закуцани за 20. место са само 19 бодова. Чинило се да следи експресан повратак међу друголигаше, али је ’Бетмен’ онда поново ступио у акцију.

Варди је заиграо као да то чини пред 768 људи у Флитвуду, са нова четири поготка и неколико асистенција завредио је номинацију за играча априла, а његове ’Лисице’ су јуначки завршиле сезону на високом 14. месту забележивши седам победа, пораз и реми. Господин Сриваданапрабхе био је презадовољан, желео је додатно да ојача састав наредног лета, пошто је на клупу поставио Ранијерија, али је кључно појачање довео у исто време прошле године, па је шоу Бетмена и Робина могао да почне.

Сјајне партије донеле су му експресан позив селектора Роја Хоџсона, заиграо је у квалификацијама за ЕУРО, да би у три дана био стрелац против Немачке и Холандије, а посебно импресиван био је погодак у Берлину – петом из скока.

Пустињска лисица из париских блокова

Ријад је рођен у Серсељу, северном предграђу Париза налик на новобеоградске блокове, 21. фебруара 1991. године, као син Алжирца Абделкадира и Мароканке Салихе. Одмор је углавном проводио у очевом родном месту, сеоцету Ел Кемис у домовини, док је фудбалом почео да се бави са 13 година у родном граду.

Када је стигао у клуб, а Лестер то објавио на званичном налогу на ’Твитеру’ један навијач написао је: ’Ко је сад па овај? Ако нас он не спаси, нико неће...’. Плаћен свега 400.000 фунти, Алжирац рођен у Француској (звучи познато?), са друголигашким стажом дугим четири године одлучио се на веома смео потез. Да све буде још интригантније, може се рећи да је цео посао закључен случајно – Стив Волш, скаут Лестера, на обали Ла Манша посматрао је Рајана Мендеша, а угледао двадесеттрогодишњег Ријада Махреза.

И почетак његовог пута обележио је идентичан проблем какав је имао и његов најбољи другар. Уместо Џејмијеве тврдоглавости и неуморности којом је надокнађивао крхку грађу, лукави Алжирац одлучио се за ’луциднији’ приступ – интензивно је радио на техници од најмлађих категорија, гледајући да противника избаци из игре без икаквог физичког контакта.

Љубав према фудбалу усадио му је отац, који је такође био играч у Алжиру, а Ријад често истиче да је добар део заслуга за његову каријеру иде управо на рачун његовог оца. Нажалост, већ са 15 година свој пробој морао је да настави сâм, пошто му је отац умро од срчаног удара у 54. години, па су он и старији брат Вахид морали да преузму бригу над домом.

“Звучи доста чудно, али мислим да је смрт мог оца направила од мене оно што сам данас. Као да сам од тог тренутка постао озбиљнији, усресређенији – као да сам у глави и срцу после тога још више желео успех. Увек је био ту за мене, а како је и сâм играо у Алжиру и Француској, знао сам да зна о чему говори. Водио ме је и гледао сваки мој меч и тренинг“, искрен је Махрез.

Само годину дана касније пут га је одвео у Шкотску, на десетонедељну пробу у Сент Мирен. Да би уопште стигао на север Европе, био је принуђен да од мајке затражи позајмицу од 100 евра ’док се не снађе’. Ипак, увек неугодна острвска клима учинила је своје.

Позајмицу мајци вратио је одмах пошто је постао професионалац, а занимљиво је да је за тих годину дана делио собу са Матијасом Погбом, једним од браће Јувентусовог офанзивног везисте Пола.

“Нисмо били ни сиромашни, али ни богати. Маме се увек трудила да направи ручак и вечеру када дође с посла како бисмо увек јели квалитетно“.

"Раније сам имао обичај да одем на кебаб, донер или нешто слично... Углавном је у питању била брза храна. Знате, када се пуно трошите, морате и исто тако и да једете. Ипак, данас није тако, пошто ми је жена сјајна куварица".

“Тадашњи агент платио је мени и мом саиграчу из Серсеља Данију Бекелу карту до тамо и договорио пробу, а у почетку је све ишло како треба. Одиграо сам седам пријатељских мечева и постигао седам голова. Иако сам прошао пробу, натерали су ме да тренирам и чекам два и по месеца. Шкотска ме је излуђивала. Хладноћа и изузетан физички напор, то су ми прве две асоцијације“, открива Ријад.

Једног јутра одлучио је да не може више да трпи несносну хладноћу и направио је план како да побегне из клупског хотела и оде кући.

“Не могу да вам опишем колико је било хладно, нисам могао више да их чекам. Позајмио сам бицикл од једног од запослених у хотелу, искрао се низ пожарне степенице и отишао на аеродром. Чак сам и копачке оставио у ормарићу“.

По повратку у домовину одлази у четвртолигаша Кимпер и потписује први професионални уговор, али ту се задржао свега сезону јер је привукао пажњу члана Лиге 2 Авра после 25 наступа, седам голова и исто толико асистенција.

Осим Авра, за његове услуге били су заинтересовани и славни Пари Сен Жермен и Олимпик из Марсеја, али је тада проценио да није право време за велики клуб.

Сјајне дриблерске и техничке могућности, као и изузетан пâс и извођење прекида, омогућили су му да без већих проблема покрива више позиција, иако се најбоље сналази на крилу. Ретки су тренери који то не умеју да цене, а тако је било и у његовом случају – пошто је за четири сезоне сакупио нешто мање од 140 утакмица, четрдесетак погодака и двадесетак асистенција.

Када је понуда Лестера и званично стигла, најпре је био збуњен мислећи да Лестер ни нема фудбалску секцију, већ да је у питању рагби клуб.

Такође, пријатељи и породица саветовали су га да не прихвата понуду, због начина игре на Острву сматрајући да би му по стилу игре више ’легла’ Шпанија. Као да га је све то још више натерало да постане део ’Лисица’...

“Рекли су ми да сам превише мршав, пошто су ме сви просто одгуривали ’са лопте’. Имао сам добру технику, али сам физички био преслаб... А нисам био ни претерано брз, али сам зато радио више од других“, рекао је Алжирац, а његову причу потврдио је и Мохамед Кулибали, технички директор Серасеља:

„Био је невероватно крхке грађе, али никада није одустајао и то му се на крају исплатило. Можете и сами увидети да се никада не крије, увек је присутан на терену, константно тражи лопту. Од малих ногу научио је да преузима одговорност. То је нешто више од технике, он поседује и м**а и карактер, који и чине играча великим“, сматра Кулибали.

Деби Махреза за национални тим обележио је скандал јер је оптужен да је подмитио селектора Вахида Халихоџића. На Светском првенству у Бразилу одиграо је само уводни дуел са Белгијом.

Излишно је говорити да 'Пустињске лисице' данас управо око њега граде екипу.

Раббит сеасон, дуцк сеасон, фоx сеасон...

Почетак нове сезоне Премијер лиге доносио нам је само једно питање – да ли ће Челси Жозеа Муриња одбранити титулу, док су сва светла била уперена ка традиционалним фаворитима и највећим трошаџијама. Никоме, добро – сем неколицини пијаних навијача Лестера, ни на крај памети није било да истовремено присуствујемо стварању сензације које ће заувек остати упамћена у историји светског фудбала.

Варди и Махрез наставили су тамо где су стали крајем прошле сезоне, један је ’паковао’, а други погађао. После избореног опстанка и доласка неколицине искусних појединаца, Сити је сезону отворио одличном представом против Сандерленда, уз по гол Џејмија и Ријада за тријумф од 4:2. Исто смо гледали и наредне недеље на Аптон Парку, да би серија непобедивности трајала све до краја септембра, када је Арсенал славио на ’Кинг Поwеру’ са убедљивих 5:2.

После шест мечева без пораза и неуспеха против ’Тобџија’, сви су означили тај моменат као крај надахнутих партија Ранијеријеве дружине, тј. повратак у реалност и у борбу за опстанак у елитном рангу енглеског фудбала.

Али ти натписи као да су пробудили инат код ’Лисица’, које су у наредних десет утакмица освојиле чак 26 бодова и нашле се на насловним странама истих тих медија. Овога пута као првопласирани тим Премијер лиге на Божић.

Печат Клаудрија Ранијерија био је видљив већ од првих минута нове сезоне, пошто се његова екипа са ’жабарском’ умешношћу бранила, а затим муњевито кажњавала ривала из контре. Такав стил игре омогућио је јунацима наше приче да просто експлодирају.

Целој причи додатну димензију дао је Варди, који је надмашио достигнуће нападача Манчестер Јунајтеда Руда ван Нистелроја старо 13 година – уписао се у Гинисову књигу рекорда као једини играч који је био стрелац на 11 узастопних утакмица у Премијер лиги.

И док је Ријад ’ломио’ ривале и слао лопте у стилу Зинедина Зидана и Андреса Инијесте, Џејми их је у маниру највећих деветки прослеђивао у мрежу. Своју ’гинисовску’ серију започео је 29. августа против Борнмута, а комплетирао је, симболично, баш против Јунајтеда.

На половини сезоне споменути двојац оборио је све клупске рекордне – Џејми је са 14 голова већ постао најуспешнији стрелац клуба у историји, а Ријад са двоцифреним бројем гол додавања најпродуктивнији пакер.

“Наравно да сам пресрећан због свега што ми се догађа. Поготово пошто знам кроз шта сам све прошао. Живим свој сан и не дам никоме да ми га одузме. О рекордима размишљам код куће, а оног тренутка када изађем на терен, војник сам Лестера“, рекао је Варди после исписивања историје.

Забава нам је била загарантована јер смо сваке недеље били у прилици да гледамо нешто ново – био то Махрезов соло гол, спектакуларна асистенција или дриблинг, или Вардијева волејчина из колена или шмекерска завршница.

Ни тада нико није наслућивао оно што ће уследити, већ се увелико чекао ’неминовни’ пад нејаких ’Лисица’. Целој тој теорији у прилог ишао је и податак да су у пет утакмица после празника освојили само шест бодова, као и утакмице за захукталим Ливерпулом Јиргена Клопа и главним фаворитом за титулу Манчестер Ситијем.

Врашки добар посао урадио је и медицински тим Лестера, пошто је готово цео тим био здрав током већег дела сезоне, па је Италијан користио свега петнаестак играча у ротацији.

Међутим, Бетмен и Робин поново су имали другачији план. Ливерпул су кући испратили са два гола Џејмија Вардија у мрежи, док је Ријад Махрез после асистенције против ’Редса’ забележио нове две, уз погодак, на гостовању ’Грађанима’ наредног викенда – за тријумф 3:1 и пет бодова предности на челу табеле.

Ни то није било довољно широј јавности да почне да верује заједно са њима, а као да су једва дочекали пораз од Арсенала на ’Емирејтсу’, дубоко у надокнади. Истина, већина екипа тешко да би избегла слом, али Ранијери то није дозволио – упорно скидајући изјавама притисак са своје екипе и истичући да је његов тим већ надмашио себе пласманом у Лигу шампиона.

Сада, неколико недеља после освајања шампионске титуле, може се рећи да део заслуга иде и на рачун медија и колега новинара, који су донекле и довели до ’јо-јо’ ефекта и стварања нових страна историје.

Момци искусног Италијана ’одлучили’ су после пораза од ’Тобџија’ да више никада не изгубе. У наредних седам сусрета уписали су шест победа, без примљеног гола, и само један реми – за седам бодова вишка пет рунди пре краја.

“Ја сам крив. Обећао сам им да ћу им куповати пицу сваки пут када не примимо гол. Вероватно сада очекују да у понуду убацим и неки хот дог. Што се шампионске трке тиче, ми смо као Форест Гамп – све што треба да радимо је да трчимо, трчимо, трчимо...“, казао је Ранијери.

После новог убедљивог издања против Свонси Ситија (4:0) и ремија Тотенхема са Вест Бромом код куће, ’влажни’ снови постајали су све ’влажнији’. Клаудио ни тада није губио своју сталоженост, иако је био бод далеко од највећег успеха у каријери, а какви су момци постали прваци Премијершипа најбоље нам је он дочарао.

“Шта сам урадио после утакмице Тотенхема? Ништа, релаксирао се код куће са женом. Потребно ми је то, поготово после деведесет минута пакла на 'Кинг Поwеру'. Међутим, не могу да кажем исто и за своје играче, пошто ми је исте те вечери, неко око поноћи позвонио на врата", открива Ранијери, "Само сам чуо – 'дили-динг-дили-донг”, а тек што ме је хватао сан. Отворио сам врата и насмејао се – били су то Ријад Махрез и Џејми Варди, играли су неки чудан плес. Вероватно су попили које пиво више у неком од локалних пабова. Похвалио сам их за кореографију, али сам им онда рекао да иду кући јер смо ујутру имали тренинг".

Прву меч лопту ’Лисице’ су имале на Театру снова, где би у случају тријумфа започеле своју фешту, али су им три бода измакла. Ипак, само 24 часа касније све је било готово. Еден Азар промешао је одбрану Хотспура и ’убио паука’ у горњем десном углу гола Ига Лориса, бацивши тако у транс готово 400.000 становника Лестера и нас, још неколико десетина милиона фудбалских фанатика.

У међувремену, у тренутку када је Марк Клатенбург одсвирао крај на 'Стамфрод Бридгеу', у Вардијевој кући настао је општи хаос...

Лестер Сити је до прве титуле у клупској историји дошао са поседом лопте мањим од 50 одсто (44.8), а само су ВБА и Сандерленд имали мање лопту у својим ногама у просеку.

Ко су момци који су 'носили клавир'?

Журка се исте вечери проширила широм Лестера и Ист Мидлендса, да би се у истом ритму наставило и пред званично крунисање. Тајландски милијардер одлучио је да навијаче части бесплатним шампањцем, пиво и пицом, док слушају чувеног италијанског оперског певача како изводи нумеру победника.

Играчи су се на терену побринули за додатни 'штимунг', савладавши Евертон 3:1, а тако се наместило да је донедавни шампион Челси у последњем колу уз шпалир предао круну 'Лисицама'.

Неколико дана касније, шампионска парада привукла је 240.000 навијача у градски парк, пред наставак журке на Тајланду.

Без главних јунака приче ни део овога не би био могућ, али ни без остатка великог тима у који је Лестер Сити израстао.

Каспер Шмајхел – Бранио је као 'ћале' током целе сезоне. Истицао се рефлексним реакцијама на линији својственим за оца Петера, а савршеним постављањем и сигурним интервенцијама показао је да је тотално сазрео. Судбина је хтела да и он, попут оца, првак Енглеске постане у 29. години живота и то на идентичан датум – другог маја.

Вес Морган (32) – Искусном Јамајчанину припала је част да први подигне трофеј. Капитен 'Лисица' савршено се уклопио у замисли свог менаџера. Иако нешто спорији и тромији него раније увек је био на правом месту, најчешће и као први играч до свог голмана, командујући задњом линијом без грешке.

Роберт Хут (31) – За високог Немца важи исто што и за његовог колегу штопера. Деловало је да ће управо њих двојица бити највећи проблем Лестеру, али су показали тотално супротно. Нису дозвољавали да лопта падне у шеснестерац, а истовремено су били опасни и по мрежу ривала.

Дани Симпсон (29) – Имао је све 'предиспозиције' да постане само још једна 'луда глава' енглеског фудбала. Међутим, ученик школе Сандерленда научио је да се понаша на терену. Био је константан током целе сезоне, пре свега у дефанзиви, али је ипак мало недостајало да пропусти журку 'јер је давио девојку'.

Кристијан Фукс (30) – Један од џокера којег је Ранијери извукао у Шалкеу. Аустријанац је стигао као слободан играч и за само сезону постао један од најбољих левих бекова лиге. Довољно.

Н'Голо Канте (25) – Седамдесетпет одсто планете прекрива вода, а остатак Н'Голо Канте. 'Реинкарнација' Клода Макелелеа. Човек са највише пресечених лопти и успешних стартова у целој лиги. За сер Алекса Фергусона играч сезоне. Најбољи задњи везни на свету у овом тренутку: Заслужује засебан текст.

Дани Дринквотер (26) – У Манчестер Јунајтеду није добио ни шасну, да би на крају до циља стигао 'најзаобилазнијим' путем. Ранијери је од првог дана њему поверио саму средину терена и није погрешио. Дени има све оно што је потребно да постане нови Пол Инс. Сада му предстоји борба за место у авиону за Француску.

Марк Олбрајтон (26) – Још један класичан острвски МЦ. Сигуран на лопти, тачан у пасу и сигуран у дефанзиви. Одлично се снашао у пару са 'Попиводом' и заједно са Кантеом био први 'блок' испред Касперовог гола.

Енди Кинг (27) – Ранијери га је у већини случајева користио као резерву, која је сваки пут тачно знала шта треба да ради. Велшанин је целу каријеру у Лестеру, тачно деценију, а и његово име остаће записано заувек у књигама Премијер лиге. Постао је први играч који је освајао Лигу 2, Лигу 1 и Премијер лигу.

Шинђи Оказаки (30) – 'Мотор' екипе, како је Клаудио неколико пута истицао. Друго најскупље појачање клуба у историји стигло је из Мајнца на почетку сезоне за седам милиона фунти. Иако се у колонома може видети свега пет голова и две асистенције, утицај 'Самураја' знатно је већи.

Леонардо Уљоа (29) – Само је некадашњи нападач Сан Лоренца плаћен више од претходног момка на листи. У потпуности се подредио тиму, обављао велики део посла у дефанзиви, отварајући тако још већи простор за Вардија и Махреза. Играо је и центрарфора и полушпица и крило и 'десетку'...

Свој допринос историјском успеху дали су и млади Демарај Греј и Џефри Шлуп, односно нешто искуснији Нејтан Дајер а најмање срећан у целој причи вероватно јесте Гокхан Илнер, који је стигао као велико појачање, али је уписао само пет наступа.

Лестер Сити – шампион Енглеске

23 победе, 12 ремија, 3 пораза – 81 бод
Гол разлика – 68:36
Највише успешних стартова – 22,8 по мечу
Највише освојених лопти – 21,6
Најмање успешних пасова – 70,2

Да ће одбранити титулу тешко, да ће дуже од наредне зиме сви остати на окупу још теже, али оно што су постигли у сезони за нама нико неће моћи да им одузме. 'Ајде што ће они о свему овоме причати својим унуцима, него што ћемо и ми својим.

Такође, њихов подвиг само је још један у низу примера да је у животу готово све могуће, ако то нешто што заиста желимо и ако смо за то спремни да уложимо и урадимо све. Од свакога од њих добили смо специфичну лекцију и прилику да нешто научимо, а управо је та њихова различитост можда и кључни фактор у стварању шампионског гена.

А шта тек рећи за 'Тинкермена', који нам је показао да увек треба бити смирен и сталожен, какве год околности биле. Док је његов тим био само 90 минута од сензације он се налазио у родној Италији – на вечери са својим деведесетшестогодишњом мајком

Јер једна је мајка.

Извор: Б92