Анализа: Гари, фудбал је баш једноставна игра!

Ко повезује ову паклено луду сезону: Лестер Сити, пресељеног великана Јохана Кројфа, Барселону и њено посртање, Гвардиолу и немачку дисциплину, телевизију која свему даје ноту спектакла, феноменалног преваранта Џејмија Вардија, па Тотенхем?!

У теорији књижевности то се зове резонер. Онај један лик који може да изгледа као споредни, али у ствари повезује све главне јунаке и фабулу. Као Варја у Чеховљевом „Вишњику“, као легендарни пас Сима у Павићевим „Срећним људима“, карика без које не би било чувеног ланца из оне теорије о „шест степени сепарације“ (свако на свету лично зна сваког на свету преко највише шест људи), мирођија у свакој чорби.

Ко је, дакле, фудбалски Сима чудног пролећа 2016? Ко повезује ову паклено луду сезону: Лестер Сити, пресељеног – јер такви не умиру – великана Јохана Кројфа, Барселону и њено посртање, Гвардиолу и немачку дисциплину која маршира у Лиги шампиона, телевизију која свему даје ноту спектакла, феноменалног преваранта Џејмија Вардија, па Тотенхем који игра толико добар фудбал да би сваки неутрални гледалац здушно навијао за њих, само да није оних Ранијеријевих бандита?

Пун је фудбал ових тесно испреплетаних нити, али ова са седокосим херојем у главној роли је ипак ем најлепша, ем најактуелнија за причу...

Одакле кренути са случајностима и намерностима који су од Гарија Линекера – јер је, схватили сте, реч о њему – направили крунског сведока, малтене кума чуда које се догађа у Енглеској и Европи?

Медији су пре неки дан избунарили разговор који су за Би-Би-Сијев „Матцх оф тхе Даy“, помало архаични и иритирајући, али и даље најбољи преглед неког лигашког дана који можете да гледате, и који Линекер уређује већ пуних 17 година, водили Гари и менаџер Лестера Клаудио Ранијери. Била је тек друга утакмица у сезони, 15. августа Лестер је на Аптону славио над Вест Хемом са 2:1 и поносно се шепурио на првом месту на табели.

Ранијери је причао – ту ће мантру понављати све до јануара, фебруара, када је ваљда и њему постало јасно о чему ће се овде заправо радити – како је први Лестеров циљ да обезбеди опстанак. Линекер га је, уз осмех, питао: „Па добро, а шта мислиш, можемо ли до Лиге шампиона?“

Јесте Клаудио рекао да је „прерано“, али Линекерово питање није било тек ради питања, у том тренутку водитељ и голгетер, ако се добро загледате у његов осмех, у ствари верује, јер је апсурдно. Као што сваки прави навијач верује када је најапсурдније.

Лако је надати се титули када твој тим има десет и више бодова предности, лако је видети победу када водиш са 2:0 у осамдесет и неком минуту; прави навијач ће веровати у немогуће све док дебели судија не отплеше ка свлачионици, све док га математика, логика и статистика не убеде у супротно, па ће чак и тада покушавати да пронађе неки филозофски излаз из пакла реалности.

Прави навијач тада се моли свим боговима у које никада није веровао, спреман да им поднесе жртву коју нису ни тражили; обећава немогуће, наредан да се понизи ако треба, само да његов клуб исплива.

А Гари Линекер је превејани навијач Лестера, одрастао у ходницима и на старим бетонским трибинама рустичног Филберт Стрита, деда и отац водили су га почев од седме године на сваки домаћи меч, од десете и на сва гостовања; право из школске клупе, с којом никада није успео да се разуме, стигао је у плави дрес и остао, све до ових веселих Ранијеријевих момака, највећа икона коју је Лестер икада имао.

И тај навијач, прошлог децембра, када је Лестер први на табели и када сви чекају да крену да падају, па да до маја, Боже здравља, дођу до свог једанаестог-дванаестог места на табели, обећава шта год треба.

„Ако Лестер освоји титулу ове сезоне, први наредни Матцх оф тхе Даy водићу само у гаћама“, "твитнуо" је он и до данас није зажалио...

Многи су, заиста, да кренемо даље са паралелама, видели сличност између Линекера и Џејмија Вардија. И један и други јесу у Лестеру почели да сахрањују противничке голмане, обојица су релативно касно стигли до националног дреса – Гари у 25. лету живота, Џејми још старији – али постоје и видљиве разлике.

Прво оне мање фудбалске: док је Варди прзница и на терену и ван њега, с расистичким испадима и неартикулисаним изјавама, Линекер је, сем по борби против расизма, чувен и по томе што у више од пет стотина званичних утакмица није добио нити један жути, а камоли црвени картон.

Циници би рекли да је то зато што му никада није било претерано стало до тима, колико до своје славе – навијачи Евертона, тада можда и најбоље европске екипе која није могла да се опроба у Европи, нису зажалили када је прешао у Барселону 1986. јер је читаве, истина фантастичне сезоне на Гудисону, Линекер изгледао као да га успех клуба не занима – али истина је да је то подухват каквим би се ретки могли подичити.

А опет, Варди је више наоштрени пас; игра на снагу која се крије у том жилавом телу, на брзину и експлозивност.

Најбољи шпиц енглеске репрезентације на светским првенствима био је нешто другачији играч. Права лисица, као она из стрипова која се ушуња у насељено место и мазне најсласнију питу са прозора домаћице, па успут потамани кокоши на спавању. Да, лисица, није случајно, Острвљани би заиста рекли „фоx ин тхе боx“.

Није био претерано снажан нити вихорно брз, напротив, чак и исподпросечан у тој колони, већ се ослањао на осећај за простор и перфектно планирање тренутка у којем ће потрчати. Замислимо, ми млађи, Инзагија, само без офсајда (Пипо је често и причао да му је Линекер био узор и идол у детињству), нападача који скоро никада није дао гол ван шеснаестерца, али их је из петерца грувао на све могуће начине.

Дао је десет комада на 12 утакмица за Енглезе на Мундијалима, мада ће га барабе више памтити по оне две изјаве (прва је да је постићи гол боље од секса, што је ревидирао када је отишао у пензију) или по несрећном случају када је насред утакмице с Ирцима, ту на терену, извршио велику нужду – читаво прво полувреме болео га је стомак, па се у другом лепо олакшао, шта ће човек.

Несрећу је имао да је дао гол и на чувеном мечу са Аргентином, али шта то вреди када је она друга десетка дала два, од чега један руком, позлатила му се...

Лето 1986. доводи нас до још једне „копче“ са садашњошћу: Тери Венејблс упарио га је у Барселони са Марком Хјузом, и Линекер ће брзо постати идол стадиона Камп Ноу. Како и не би, када је 31. јануара 1987, у Каталонији познатог и као „Дан Гарија Линекера“, сахранио Реал Мадрид својим хет-триком – наравно, прва два гола дао је из петерца, трећи из контре.

А онда је у његов и живот Барселоне дошао Јохан Кројф. Холанђанин је имао своје идеје и своје играче, Линекер је био премало атрактиван и превише лењ за оно што је маестро желео да уради, и Енглез, дотад врло ефикасан – најмање по гол на сваке две утакмице – протеран је на десно крило, где се неће снаћи.

Па ипак, Линекер се никада није пожалио јер је видео с ким ради и које су биле Кројфове намере, овенчане пехаром Купа победника купова, над Сампдоријом Вујадина Бошкова 1989. Три године касније, Вијали, Манчини и Бошков ће и даље бити ту, и опет ће изгубити од Кројфа и Салинаса, само овог пута за онај важнији трофеј...

„Кројф је био невероватан тренер, и чак и као стручњак бољи играч од свих нас“, рећи ће пре неки дан Линекер у великој исповести Гардијану.
„Много сам научио од њега, мада ме је намерно дриблао. Ставио ме на крило како бих ја направио сцену, говорио ми да сам примадона, покушавао да окрене навијаче против мене. Али све сам то схватио и нисам реаговао.“

Реаговао је, зато, када је Манчестер Сити усред сезоне саопштио да ће следећи менаџер, почев од 1. јула, бити Пеп Гвардиола. У реченицама Гарија Линекера, иначе и даље задивљеног Барселоном, а посебно Месијем – за којег тврди да је најбољи играч који се икада појавио – може се видети блага нетрпељивост према каталонском стручњаку, и биће занимљиво његово виђење почетка Гвардиолине владавине на Етихаду.

Натраг у прошлост, Тери Венејблс биће заслужан и што се, годину дана пре ломљаве срца у Италији, Линекер вратио на Острво. Са Гаскојном је играо у Тотенхему и наставио да даје голове: и данас га воле на Вајт Харт Лејну, али било је то већ доба када су Спарси одавно посртали. У последњој његовој сезони у Енглеској, Тотенхем је завршио тек на петнаестом месту; две године потом Гари је покушавао да научи Јапанце фудбалу, у Нагоји која ће процветати тек када у њу стигну један Драган Стојковић и један Арсен Венгер.

Лестер, Барселона, Тотенхем, телевизија, Џејми Варди, Клаудио Ранијери, Јохан Кројф, луда вера једног заслепљеног навијача – све то повезује „резонер“, један нечувено добар шпиц и сасвим пристојан коментатор.

А где су ту обећани Немци?

У оној другој изјави, по којој ће га памтити и више него по инциденту на кишом наквашеној трави стадиона у Каљарију.

Фудбал је једноставна игра, рекао је Гари Линекер након што је Крис Водл послао онај пенал небу под облаке на Мундијалу 1990. и лансирао Западну Немачку у финале; Газа је неутешно плакао али Линекер је био још неутешнији; фудбал је једноставна игра, јуре 22 типа за лоптом и на крају увек победе Немци, казао је тада и сакупио сав Wелтсцхмерз на својим леђима.

Можда му се и само омакло, али остало је као мантра, као једна од највећих реченица о фудбалу свих времена, која би се потврђивала у правилним временским интервалима, толико да помислите да је аксиом.

Други део те реченице можда и нема увек смисла – видећемо то и на Европском првенству, видећемо и шта ће урадити Бајерн на овом „фајнал фору“ Лиге шампиона – али први, до зареза, јесте вечна мисао која тако лепо описује и стил играча Гарија Линекера, и сезону Лестер Ситија и Клаудија Ранијерија, и Тотенхем, и оно што се догодило у среду увече на стадиону Висенте Калдерон.

Да, фудбал је једноставна игра, гарант је рекао у себи када је Саул спољном боцнуо ону лопту, па је Гризман трзнуо челом за најаву болног испадања Барселоне, над којом добри дух Јохана Кројфа још није почео да лебди.

Да, да, фудбал је једноставна игра, мора да је помислио Гари Линекер када је његов Лестер за викенд по ко зна који пут ове сезоне ухватио противнике на исту фору, када је Дринквотер у Сандерленду зафрљачио лопту ка Џејмију Вардију, а овај пружио корак као некадашња енглеска десетка и Барселонина осмица, за свега 270 минута до раја.

Чак је и превише једноставна, рећи ће наглас, уз широки осмех, када 13. августа, ако све буде ишло по плану овог залуђеног навијача Лестера, буде седео у студију емисије „Матцх оф тхе Даy“ – само у гаћама.