Изазивање судбине или миран одлазак с власти

Додик мирно заспи као амерички човјек, а пробуди се убијеђен да је Путин лично! Зато му ваљда и импонује да у дворишту стамбене зграде у центру Бањалуке постави споменик руском цару Николају ИИ, или да по трећеразредним порталима пласира вијест да ће у Републику Српску ускоро доћи руски специјалци.

Још није утихнуо ни ехо најаве да ће Савез за промјене у мају организовати протесте због тешког економско-социјалног стања у Републици Српској, а дежурни спин-доктори режима Милорада Додика већ су "анализирали" до танчина још један план за његово рушење. Дакако, руши се Милорад Додик звани – Република Српска.

Унапријед свјестан колико је залудан посао бавити се нарученим текстовима, чија је сврха и циљ да једне политичаре уздигну до небеса, а друге покопају испод земље, не могу да оћутим на памфлет који је експресно пласиран из Београда, а бави се стањем на политичкој сцени Републике Српске.

Није ми жеља да браним опозицију која често сама себи баца клипове под точкове, већ да разголитим јефтине покушаје одлагања краја једне пропале власти и бесмисленост таквог наума.

Фамозни план којим се баве Бранко Радун и Драгомир Анђелковић носи назив "Посљедња шанса" и наставак је "већ виђеног" плана за наводну дестабилизацију Републике Српске и рушење њеног предсједника Милорада Додика. "Забринути" политички аналитичари из Београда упозоравају да су чланице опозиционог Савеза за промјене већ почеле да га проводе.

Анђелковић и Радун тврде да су аутори и овог плана "одређени западни центри моћи стационирани у БиХ, али и изван ње". То им се "указало" кроз некакве медијске кампање, а све су им потврдили и "релевантни дипломатски извори, као и они из редова опозиције". Тврде да је акција већ у току!

Ситуација је врло опасна, јер за разлику од неких претходних времена имамо јаку подјелу међу српским политичарима од којих је неким ближе Сарајево него Бањалука, истакли су Радун и Анђелковић у ауторском тексту "Нови покушај из иностранства спонзорисане дестабилизације Републике Српске" за портал "Видовдан".

Према њиховим оцјенама, сам назив плана - "Посљедња шанса", сугерише да је дио опозиције у Републици Српској од својих ментора из "неколико западних амбасада у Сарајеву"добио своју посљедњу шансу да "након више неуспјешних покушаја још једном удари на власт Републике Српске и њеног предсједника Милорада Додика".

Наравно, Милорад Додик се по њиховом мишљењу показао као "сувише вјешт и жилав играч који не одустаје од виталних националних интереса и ради њих јача везе Републике Српске са Београдом и Москвом".

И политички неукима јасно је да за честе одласке у Београд Додик треба да захвали изборној кампањи и потреби Александра Вучића и његовог СНС-а да добију који глас више од Срба-пријечана. Какав ће курс Вучић заузети након 24. априла, директно ће зависити од изборног резултата. Али, Додик није у позицији да бира и послушно одрађује свој дио кампање присуствујући величању Вучићевих "успјеха".

Посљедњи у низу предизборних догађаја у којима статира Додик је потписивање уговора продаји Железаре Смедерево кинеској компанији Хестил.

Радун и Анђелковић кажу да, према информацијама које су добили, али и према политичким потезима опозиције, закључују да су страни ментори од опозиције у Републици Српској затражили одлучност и потпуну ангажованост одмах након васкршњих празника како би се "Посљедња шанса" искористила прије него што се уђе у предизборну кампању за октобарске локалне изборе.

Протести опозиције, коју аналитичари као и актуелна власт у Републици Српској називају "такозваном", најављени су за 14. мај, а то је вријеме које се, гле чуда, поклапа са "Посљедњом шансом".

Врхунац лицемјерја плаћених аналитичара садржан је у тврдњи да у "ишчекивању да се проведе план дестабилизације Додикове власти, медији блиски опозицији и сами дају допринос спровођењу тог плана".

Радун и Анђелковић тврде да су медији који нису под Додиковом контролом "нападно прећутали успјешан дводневни боравак у Бањалуци Георгија Полтавченка, губернатора Санкт Петербурга и блиског сарадника Владимира Путина, који је са Додиком договорио хитно интензивирање привредне, економске, културне и сваке друге сарадње између Српске и Руске Федерације".

Покушавајући упорно да Додика сврстају међу проруски оријентисане политичаре, вајни аналитичари из Београда свјесно прећуткују чињеницу да је америчка амбасада у БиХ, штитећи интересе свог капитала, од власти Републике Српске недавно тражила да не усвоје закон о конверзији кредита које је Хипо банка пласирала у швајцарским францима.

Савез за промјене је на нивоу БиХ иницирао доношење тог закона, док га је СНСД са својим коалиционим партнерима саботирао у Народној скупштини Српске.

О "свјежем дашку вјетра са Балкана" и Додику као миљенику америчке администрације све је испричано. Откако је уз помоћ тенкова СФОР-а преузео власт у Српској почетком 1998. године, Додик није крио да ужива подршку САД. Остала је анегдота из тог времена која показује политичку дрскост и авантуризам Милорада Додика.

Када је у новембру 1998. укинуо платни промет са Србијом, тадашњи лидер Социјалистичке партије у Републици Српској, Драгутин Илић, са запрепашћењем га је питао:

"Шта радиш то, човјече?! Нисмо те зато бирали!"

А Додик му је у свом стилу одговорио:

"Је*и се и ти и твоја партија, ја иза себе имам Америку!"

Данас, када су Додикове услуге западним менторима све мање потребне и када се од њега очекује још једино да постојање Републике Српске обесмисли до краја, на чему истрајно ради, постао је уплашен и унезвијерен. Зна Додик врло добро да ће бити одбачен као стара крпа када им више не буде имао шта да понуди.

Ономад је Додик гарантовао америчкој администрацији да ће Република Српска остати мирна на проглашење косовске независности. Данас, самопроглашено Косово је де факто постало држава, и то овдашња српска јавност разумије, као што разумије да је то ствар интереса и воље великих и да на то не може да утиче.

У таквој ситуацији Додик настоји да се прикаже као руски човјек, примајући као предсједник Републике Српске нижерангиране чиновнике из Москве и Санкт Петерсбурга, који су на превару довучени у Бањалуку сасвим споредним поводом. Али, битно је да су Руси.

То што се у Вашингтон иде на кољенима молити за новац ММФ-а, за Додика и његов СНСД није знак подаништва из очаја, већ успјеха. Као да кредитно се задужити јесте врхунац умјешности вођења државних финансија.

Дакле, Додик мирно заспи као амерички човјек, а пробуди се убијеђен да је Путин лично! Зато му ваљда и импонује да у дворишту стамбене зграде у центру Бањалуке постави споменик руском цару Николају ИИ, или да по трећеразредним порталима пласира вијест да ће у Републику Српску ускоро доћи руски специјалци.

Зато, неће нас изненадити када једног дана у аудијенцију прими и чистачицу из Кремља, са све црвеним тепихом и свим почастима које слиједе! Нек је руска, па макар и бабушка!

Аутори хвалоспјева о Додику и подмуклих подвала опозицији, позивају се и на интерна истраживања јавног мњења, која наводно показују да Додик и његов СНСД биљеже раст, а водећа опозициона партија СДС пад. Тврде да би више од 60 одсто анкетираних свој глас у овом моменту дало Додику, кога "доживљавају као гаранта државности Републике Српске, док је СДС пао на најниже гране".

На све то, Анђелковић и Радун тврде да Додиков СНСД има стабилан раст. Иако је истина да перманентно расте једино народно незадовољство, да се плате у јавним предузећима све рјеђе исплаћују, да жељезничари најављују протесте, да новца нема за подстицаје пољопривредницима, накнаде инвалидима, просвјетним радницима...

Милијарду марака је дубока рупа у буџету Фонда здравственог осигурања и шири се даље, а Фонд пио је већ прешао на трезорско плаћање из буџета, да пензије не би касниле. Барем до избора.

И могло би се унедоглед набрајати шта је све "стабилно" у Републици Српској, али то грађани одавно знају и чекају да неко понуди рјешење. Опозиција покушава да се коначно покрене, али је Додик већ и на сам помен протеста почео да користи медијске бацаче пламена.

Њему 2004. нико није организовао контрапротесте, нити га је оптуживао да ради по налогу западних центара моћи, иако је било много више основа за то. Тада владајући СДС, под тешким притиском санкција ОХР-а, млако је одговорио на најаву преузимања власти.

Од фебруара 2006. до данас, трпимо посљедице бездушње пљачке и уништавања привреде, здравства, школства, полиције и правосуђа. Систематично попут термита, СНСД је уз саслужење својих сателита, ДНС-а и СП-а, уништио и могућност обнове Републике Српске, обесмишљавајући постојање њених институција. Редом, до инситуције Предсједника Републике.

Овакав предсједник ником не треба, али он је темељни камен криминалне пирамиде која је изграђена током 10 година власти и преузела све полуге моћи. Зато се Додик грчевито бори. И пријети контрапротестима, решетом плашећи мечку која још није ни заиграла под његовим прозором.

Да завршим:

Циљ овог јефтиног београдског спина, нарученог из Бањалуке, јесте да се сваки вид отпора режиму прогласи непријатељским чином против народа и власти.

Додика оковати у звијезде, опозицију унизити, начин је да се протести омаловаже и унапријед прогласе пропалим. Да се грађани одврате од изласка на улицу и подршке опозицији.

Страх од губитка власти и оговорности за пљачку, што му слиједи, Додика чине слијепим и неспособним да сагледа реалну слику стања у којем се налази Република Српска. Зато је све извјесније да ће прогледати тек кроз два метална прстена која ће му, када се одигра и посљедњи чин ове трагедије, бити склопљена око шака.

Неко ће морати да буде кривац, а подеснијег од њега нема - за народ којем се представљао као свемоћни и свезнајући владар, нити за опозицију коју је годинама понижавао. Ту улогу су му давно намијенили и они који су га деценијама уназад пројектовали за балканског деспота од Лакташа.

Аутор: Жељко Раљић

Извор: Истинито