Ударање дјеце (ни)је за њихово добро

"Тучем своје дијете јер је непослушно". "Ако не добије батине неће урадити оно што треба". "Кад једном добије батина, други пут ће знати шта треба". "Тучем дијете јер не знам како другачије да ме послуша".

Република Српска 28.11.2015 | 19:19

Звучи познато?

На простору бивше Југославије одувијек је важила она “батина је из раја изашла”. Је ли тако или није знају они који су из батина извукли дебљи крај. Постали су жртве насиља, а да тога нису били ни свјесни. Неки ипак тврде да то што су у дјетињству добијали ћушке није утицало на њихов развој и да су данас стабилне личности.

Иако је Студија генералног секретара Уједињених нација о насиљу над дјецом поставила 2009. као циљну годину за остваривање потпуног укидања физичког кажњавања дјеце на глобалном нивоу, трећина земаља чланица увела је ову забрану. У Републици Српској та мјера још увијек није уведена у Породични закон. У закону стоји да је забрањено насиље, али одредба о забрани физичког кажњавања у циљу дисциплиновања и васпитавања дјеце је изостављена.

“У Породичном закону прописана дужност и обавеза Републике Српске да посредством надлежних органа, предузима све потребне мјере за заштиту дјетета од сваког облика занемаривања, насиља, злостављања као и од сваке врсте експлоатације. Прописано је да родитељи и остали чланови породице не смију дијете подвргавати понижавајућим поступцима, душевном и тјелесном кажњавању, односно злостављању. Ако су родитељи, односно онај родитељ код којег дијете живи, злостављали дијете, занемарили или је код дјетета дошло до поремећаја у васпитању, орган старатељства може дијете одузети и повјерити га другом родитељу, неком другом лицу или одговарајућој установи” рекли су нам у Министарству правде, наводећи да за ову годину нису предвиђене измјене Породичног закона.

Иако је Омбудсман за дјецу Републике Српске упутио Приједлог за измјену овог закона којом би се Република Српска прикључила Земљама у региону од којих су неке попут Хрватске и Црне Горе овај закон већ усвојиле, али и Србије која је на путу ка усвајању истог, из Министарства правде истичу да за рјешење овог проблема није довољно само донијети закон.

“Имајући у виду чињеницу да било који облик насиља представља озбиљан проблем и оставља посљедице на сваког човјека, мишљења смо да није довољно само донијети законско рјешење, већ је обавеза на родитељима, наставницима, стручњацима, да им најбољи интерес дјетета буде приоритет јер су дјеца наша будућност. У том смислу потребно је поштовати ставове дјетета, показати да нам је њихова добробит важна, омогућити им заштиту од било којег облика дискриминације јер нам је обавеза да им обезбједимо квалитетно одрастање и просперитетнију будућност”, истакла је Сања Џомбић, портпаролка Министарства правде.

Из Омбудсмана за дјецу се слажу са овим ставом министарства наводећи да је пракса у многим европским земљама показала да није довољно само донијети закон о забрани физичког кажњавања дјеце.

“Једнако је важно радити на едукацији јавности и помоћи родитељима у избору алтернативних облика дисцплиновања дјеце - не због закона, већ због дјетета и његових потреба, јер дјеца као и одрасли имају једнако право на поштовање њиховог људског достојанства и тјелесног интегритета, зато дисциплиновање дјеце значи научити их прихватљивом понашању, усмјеравати их и подржавати од најранијег узраста, прилагођено њиховим потребама и могућностима, и не заснива се на страху и сили, већ на изградњи повјерења, разумијевања, блискости и узајамног поштовања”, рекла је за МОНДО Нада Граховац, додајући да иако Породични закон утврђује да родитељи не смију подвргавати дијете понижавајућим поступцима и казнама, као и да су родитељи дужни да заштите дијете од различитих облика насиља, степен толеранције насиља над дјецом у друштву је још увијек изражен на шта указују и извјештаји о насиљу над дјецом не само у БиХ већ и земљама окружења.

Центар за Социјални рад
Запослени у Центру за социјални рад су за десет мјесеци ове године од родитеља одузели петоро малишана и то најчешће због занемаривања, злостављања, алкохолизма. Прошле године родитељима је одузето осморо дјеце.

„Иако се извјештаји односе само на пријављене случајеве, и не одражавају право стање на терену, бројке забрињавају, посебно ако се има у виду да су и дјеца у најранијем узрасту, до 4 године изложена различитим облицима насиља“, истиче Граховац.

Пракса у бројним европским земљама које су забраниле физичко кажњавање дјеце показала је да нема доказа да је дошло до интензивирања пријава или поступака против родитеља. Сви се слажу да то и није циљ. Циљ је подршка и помоћ родитељима да без примјене насиља „спријече и разријеше сукобе са дјецом“.

“Забрана физичког кажњавања дјеце захтјева интензиван рад у три подручја: правној реформи (успостављање правног оквира који забрањује физичко кажњавање дјеце и штити дјецу од свих облика насиља), реформи политике (а, што укључује програме превенције, промоцију позитивног родитељства), подизање нивоа свијести (мора се створити простор за разматрање свих питања везано за физичко кажњавање дјеце, активно учешће струке за налажење рјешења)”, истакла је Граховац из Омбудсмана за дјецу.

Иако је Европски суд за људска права оспорио концепт „разумног кажњавања“од стране родитеља многи се и даље држе тога да “пар пута преко гузе” или пецка по рукицама неће озбиљно угрозити здравље дјетета, како физичко тако и ментално. Оно што је битно нагласити је да дјеца која добијају батине сигурно не знају разликовати “разумно” од неразумног кажњавања, односно насиља.

Психолог Снежана Јонџа нам је појаснила да када се говори о физичком кажњавању и физичком злостављању битно је нагласити да се стручна јавност разилази по питању тога да ли раздвајају ова два појма или не.

"Они који раздвајају сматрају да треба да се прави разлика између физичког кажњавања и физичког злостављања. По овим стручњацима физичко злостављање представља физичко повређивање дјетета које оставља повреде на дјететовом тијелу (ударање дјетета по било ком дијелу тијела осим по дебелом месу аутоматски се третира као физичко злостављање јер може да нанесе повреде). Физичко кажњавање је психотерапут Зоран Миливојевић дефинисао као ударац по дебелом месу дјетета у сврху изазивања боли али никако и повреде”, рекла је Јонџа за наш портал.

Постоје различите ситуације у којима родитељи потежу за батинама. Најчешћи разлог је тај што родитељи немају репертоар других техника које могу да искористе у различитим ситуацијама.

Превенција
“Програми превенције уведени су у образовни систем, резултат неће дати данас, али дугорочно дио су укупних мјера и активности у превенцији насиља над дјецом и дио активности који мора да прати измјене Породичног закона у дијелу забране физичког кажњавања дјеце”, кажу у Омбудсману Републике Српске.

“Сматрам да у глобалу не треба физички кажњавати дијете, али некад је то просто неизбјежно. Кад су дјеца мала, као у мом случају онда је неке ствари немогуће објаснити ријечима. Моја супруга и ја се максимално трудимо да избјегавамо “батине”, али мишљења сам да ако пар пута добије преко “гузе” или по рукици неће имати негативне посљедице по њено здравље”, рекао нам је отац трогодишње дјевојчице.

Снежана истиче да је велики проблем што највећи број родитеља са овог подручја не познаје друге методе дисциплиновања дјеце. То доводи до тога да или користе батине као главни метод дисциплиновања или одлуче да неће користити батине али не користе ни друге методе дисциплиновања па дјеца врло брзо постану размажена.

Школица за родитеље
Удружење "Нова генерација" већ три године проводи "Школицу за родитеље или како васпитати дијете у савременом добу“, и искуство нам говори да су родитељи веома заинтересовани да похађају ову едукацију и да преиспитују и унапређују свој васпитни стил, каже психолог Снежана Јонџа.

“Важно је нагласити да дјеца постају размажена не зато што их превише родитељи мазе већ зато што изостане дисциплиновање, али исто тако дисциплиновање дјеце батинама потенцијално води до великог броја негативних посљедица по дијете", каже Јонџа и додаје да је едукација родитеља неопходна.

“Ако имамо друштво у којем се са генерације на генерацију преносило физичко кажњавање и злостављање као главни методи дисциплиновања дјеце, за очекивати је да родитељи не знају како би другачије. Да би се спријечило преношење тих метода на наредне генерације неопходно је систематски радити на едукацији родитеља и обезбиједити родитељима континуирану подршку приликом увођења нових метода, како би имали могућност консултација у различитим за њих дискутабилним ситуацијама у којим се могу наћи током васпитања дјеце".

О посљедицама “батинања” дјеце, Снежана каже да оне могу бити бројне и зависе од бројних чиониоца.

“Један од првих је атмосфера у породици. Уколико је атмосфера у породици пуна љубави и подршке уколико се догоди да је дијете физички кажњено по дебелом месу сматрам да неће оставити посљедице на дјететов психо-физички развој, али уколико се то догађа у породици у којој не постоји исказивање емоција и у којој нема емотивне топлине и подршке тада ће сваки ударац остављати траг на дјетету. Због свега овога је од огромног значаја да се ради на превенцији злостављања деце кроз едукације и на обезбјеђивање адекватне помоћи и подршке свој дјеци која су жртве насиља”, каже психолог Снежана Јонџа.

Извор: Мондо.ба