Омаж: Раул Гонсалес Бланко – господар прстена!

Иако себе сматрам ‘посебним лудаком’ када је фудбал у питању, не разликујем се превише од осталих фудбалских фанатика... Или се можда само тешим.

Фудбал 25.11.2015 | 23:45

Омаж: Раул Гонсалес Бланко – господар прстена!

Савршен викенд почне ми ненаданим спектаклом из руске Премијер лиге или неким од ‘класика’ шпанске Сегунде, наставља се од 13.45 када Енглези отварају коло, преко Бундеслиге, па све до ‘Калча’ и традиционалног термина за неки од дербија Италије. Неретко, када ми обавезе дозволе (поздрав уреднику), направим и ‘пун круг’ – било да је у питању МЛС или неки ‘суперкласик’ из Аргентине у ноћи између суботе и недеље.

Мало сна, па онда у недељу исти план и програм са завршетком у јутарњим часовима понедељка (ко каже да не волим НБА?). Ипак, чини ми се да ћу морати да мењам рутину јер, осим Бундеслиге, и Енглези ће од следеће сезоне почети да играју петком.

Сходно наведеном може се рећи да ми писање о идолима с којима сам растао представља посебно задовољство, гледајући на то као начин да им се некако захвалим и одужим за сваки пут када сам се у неверици ухватио за главу, покушавајући минут касније да објасним ортаку шта је пропустио док је ишао до кухиње, купатила...

Готово сви људи о којима сам писао имали су на неки начин интригантну животну причу, нешто што их је, осим мајсторства, издвајало од осталих. Некад је то било тешко детињство, некад контроверзно понашање ван терена и на њему.

Али јунак наше последње приче јесте човек каквих нема много у модерном фудбалу, један од последњих ’Мохиканаца’ најбољег периода у историји најважније споредне ствари на свету.

Цео живот посветио је родном граду, једном клубу и имао савршен план како да заврши своју готово идеалну причу. Нажалост, управа највећег клуба на свету показала је, тада по први пут, да нема ни трунке поштовања за своје легенде, за све оно што су учинили за Реал Мадрид и Шпанију, ставивши новац испред правих фудбалских, али и људских вредности... Испред Раула Гонсалеса Бланка.

Једина ’интрига’ у вези са каријером једне од најбољих и најдароивитијих ’деветки’ у историји фудбала датира из раног детињства, фудбалских почетака момка из мадридске четврти Сан Кристобал де лос Анхелес.

Одрастао је у просечној шпанској радничкој породици, да би га отац Педро Гонсалес, иначе велики навијач Атлетико Мадрида, као тринаестогодишњака одвео на тренинг у академију ’Јорганџија’. Педро је препозано таленат у свом наследнику, док је овај још наступао за локални Сан Кристобал, али вероватано ни он у том тренутку није ни наслућивао колики таленат у ствари његов син поседује.

За две године у млађим категоријама ’Ројибланцоса’ Раул је оборио све клупске рекорде и предводио вршњаке до две шампионске титуле – са импозантних 146 погодака на 67 мечева. Тренери са ’Висенте Калдерона’ увидели су шта имају у млађаном нападачу, али је све у бити променила одлука контроверзног председника Атлетика, покојног Хесуса Хила. Клуб ’Краља са Марбеље’ налазио се у тешкој финансијској ситуацији, као и сама породица Хил, па је Хесус донео одлуку да угаси академију.

'Јорганџија' који је постао 'Краљ'

Развој ситуације пажљиво су пратили људи из скаутинг службе највећег ривала, па није прошло дуго пре него што се Раул нашао обучен у бело, на другом крају града, у Реаловој ’Ла Фабрици’. Како сâм каже, притисак је и у том тренутку био велики, чак и ненормалан за дечака од 14 година, али је од првог тренутка знао шта и ко жели да буде.

21 годину, 1007 утакмица и 423 гола касније, са 23. трофејом високо подигнутим изнад главе, ’Мадридски анђео’ одлучио је да се повуче.

"Он игра као анђео. Јури све што се помера, консантно је у покрету. Миран је и у једном месту само када оствари свој циљ – победу. Његов понос долази из жеље за тријумфом, гигантских изазова које је пред себе поставио... Он поседује тај додатни ген, ген победника. Он је Раул", описао је Валдано свог љубимца.

У Ц тиму Реал Мадрида наставио је свој невероватан развој наставивши да одушевљава своје учитеље редом цепајући мреже, да би се убрзо затим догодило неизбежно. Тренер Мадриђана Хорхе Валдано све гласније се распитивао о њему, а то као да је давало додатни мотив Раулу да се још брже пење и пробија ка првом тиму. Аргентинац га је све чешће лично посматрао, а Раулових 16 голова на седам утакмица за омладинце било је довољно да постане најмлађи дебитант у историји највећег клуба на свету.

Са 17 година и 124 дана Раул Гонсалес Бланко, са бројем седам на леђима, истрчао је на траву стадиона Сантијаго Бернабеу заменивши легендарног Емилија Бутрагења.

Шпански медији су тај моменат назвали ’примопредаја круне’ и нису нимало погрешили. Већ наредне недеље уписао је прву асистенцију, на Сарагосиној ’Ла Ромареди’, када је пâс управо Бутрагења претворио у гол шансу за непогрешивог Ивана Саморана, да би кроз седам дана по први пут затресао мрежу. Погађајте против кога? Наравно, Атлетико Мадрида.

Сјајним кретањем искористио је празан простор у висини пенала и карактеристичним ударцем из прве, префињено унутрашњом, погодио саме рашље гола ’Јорганџија’, за коначних 2:0. Звезда је била рођена, Валдано је до краја сезоне наставио да верује, а овај му је узвратио са девет погодака у 28 наступа за своју прву шампионску титулу.

Огромна пажња, слава, позив за репрезентацију и константно опседање од стране медија нису утицали на Раула, који је без прескакања степеница наставио да крчи свој пут ка легенди, постигавши у међувремену три гола на Светском првенству за младе.

Већ наредне сезоне био је појединац од ког се доста очекује, али је он и на тај испит одговорио на најбољи могући начин. У дебитанској сезони у Лиги шампиона, Европи се представио са шест голова, док је у националном шампионату 19 пута био стрелац. Међутим, то је све некако пало у други план јер је клуб из Мадрида завршио трку тек на шестом месту, што је био најгори пласман тима у последњих пола века.

Управа је на клупу довела Фабија Капела, а Предраг Мијатовић, Фернандо Моријентес, Роберто Карлос, Фернандо Редондо и Раул, предвођени капитеном Манолом Санчисом, одговорили су на велико разочарање титулом и Суперкупом, годину дана касније и титулом првака Европе, седмој у клупској историји и првој после 31 године.

За крај изванредног циклуса, у којем је Раул са 21 голом на 42 сусрета понео титулу најбољег играча Ла Лиге, стигла је победа у финалу Интерконтинеталног Купа против Васка да Гаме у Токију, а одлучујући гол био је дело управо Бланка (2:1).

Заједно са Моријентесом и Мијатовићем, уз помоћ Давора Шукера са клупе, Раул је чинио најважнији део тима. Капело је због свађе са председником, јер је Раула стављао често на лево крило и играо превише дефанзивно, добио отказ, а на његово место сео је Јуп Хајнкес. Тренд експресне промене тренера, који је и те како поплуран у нашој лиги, узео је маха у годинама које су следиле у Мадриду, али је тим некако, као по навици, успевао да осваја највеће трофеје.

У финалној борби за ’ушати’ трофеј 1998. године савладан је Јувентус у Амстердаму (1:0), а Раул је у успесима тима учествовао са укупно 55 погодака и 22 асистенције. Опет, наредна година донела је нова разочарања, а, после одласка Немца са клупе, Хосе Антонио Камачо, Гус Хидинк и Џон Тошак су у само годину и по дана продефиловали кроз позицију шефа стручног штаба. Како споменути тројац ништа није успевао да промени, иако је играчки кадар, као и увек, био и више него квалитетан, председник Лоренцо Санц морао је да ’погоди’ са наредним тренером. Тада је стигао Висенте дел Боске, а затим и ново време златних и великих успеха.

"Он је најбољи играч на свету. То је све што имам да кажем", речи су Зинедина Зидана.

Овога пута, улога главног ’глумца’ додељена је управо Раулу, иако је праведније рећи да се сâм изборио за све оно што му се дешавало. У мају 1999. постао је најмлађи играч са 100 погодака на свом конту, а са 25 у сезони освојио је свој први ’Пићићи’, трофеј за најбољег стрелца. Ипак, ни то није било довољно за нову титулу. Пост у националном шампионату се наставио (пето место), али случај није био исти у елитном такмичењу.

"Оне ринг то руле тхем алл..."

Момци из Ла Коруње били су неприкосновени, па је Депортиво предвођен Ђалмињом, Валероном, Тристаном и осталима стигао до изненађујуће титуле, али се Раул потрудио да Реалу нико не буде раван у најважнијем клупском такмичењу. Поред 25 комада у Примери додао је десет у Лиги шампиона, освојивши титулу најбољег стрелца и играча, а најбољу сезону у каријери завршио је трећим голом на ’Стад д’Франсу’ – за осму ’сребрну амфору’ против Валенсије Мирослава Ђукића (3:0).

Доласком Флорентина Переса на чело клуба на уласку у нови миленијум почело је стварање још моћнијег Реала, али ништа од тога није могло да угрози позицију љубимца Мадрида. У клуб су редом стизали Зинедин Зидан, Луиш Фиго, Луис Назарио Роналдо да Лима... Бланко је упркос томе успео да остане први стрелац и вођа тима, дефинитивно потврдивши класу. ’Галактикоси’ су освојили нову шампионску титулу, уз 26 голова и 12 асистенција Раула, док их је на путу ка историјској одбрани Лиге шампиона зауставио, каснији шампион, минхенски Бајерн.

"Играо сам са много великих играча током своје каријере, баш великих, али никада нисам видео играча као што је Раул. Он је са друге планете. При том, све што он ради и начин на који то ради, потпуно лежерно и опуштено, чини га јединственим. Најбољим", рекао је Луиш Фиго.

Оно што нису успели у првом покушају, јесу у другом. На старту нокаут фазе ’осветили’ су се Баварцима, да би тријумфом над Барселоном стигли до новог дуела за европску круну са Бајером из Леверкузена. До дуела на Хемпден Парку предводио их је наравно Раул са шест погодака, управо је он био и тај који је већ у осмом минуту начео ’Аспиринџије’, а онда је велики Зизу постигао један од најлепших голова у историји фудбала, па је Фернандо Јеро поново подигао највреднији трофеј.

"Он је највећи кошмар за сваког голмана. Нико не поседује такву моћ импровизације као Раул у петерцу. Неки центарфори имају свој шаблон, али не и он – њега је немогуће прочитати. Лобоваће вас, избацити финтом, послати лопту у контра угао, проиграти саиграча... За њега не постоји решење", казао је Сантијаго Кањисарес.

Раул је наставио да ужива у клубу у ком је достигао све о чему је маштао, а вероватно се ни он није надао да ће већ са непуних 25 година остварити све своје снове. Био је окружен неколицином најбољих играча света, срећно ожењен од 19. године, са петоро деце, а као манекен ’Адидаса’ добио је своје специјалне 'предаторке'. Колико је живео за Реал најбоље осликавају имена његове деце. Првом сину дао је име по свом ’фудбалском оцу’ Хорхеу Валдану, док је други наследник понео име једног од очевих идола – Уга Санчеса. Трећег сина назавао је Метео, у знак поштовања ка великом пријатељу Лотару Матеусу.

Седам. Севен. Сиете. 7. Раул.

Године које су следиле доносиле су рекорд за рекордом – ускоро је постао и најмлађи играч са 200 голова у белом дресу, али и најмлађи капитен у историји Реала, пошто је као двадесетшестогодишњак понео траку, после одласка Јера. У сезони 2006/07 предводио је тим до јубиларне 30. титуле, поставши на том путу најбољи стрелац у историји клуба са 323 гола, а само је легендарни голман Барселоне Андони Зубизарета одиграо више мечева у Примери за један клуб од њега – 622. Због свега што је урадио за клуб награђен је, заједно са Икером Касиљасом, доживотним уговором (под условом да одиграју барем 30 мечева у сезони).

"Кога бих довео у Манчестер Јунајтед? Раула Гонсалеса. Он је тренутно најбољи играч на свету. Због чега? Па то сте могли и сами да увидите вечерас на Олд Трафорду", сматрао је сер Алекс Фергусон.

Упоредо са блиставим тренуцима у клупском фудбалу, Раул се нашао у националном тиму ’Фурије’. После дебија и првенца у квалификацијама против тадашње Југославије, заиграо је на Светском првенству у Француској 1998. године, а већ на отварању групе био је стрелац против Нигерије. На путу ка ЕУРУ 2000. у Холандији и Белгији усталио се као примарна опција у нападу, а тако је остало све преко Мундијала у Јапану и Јужној Кореји и ЕУРА у Португалу, до повлачења из националног тима – после још једног неуспеха на Светском првенству у Немачкој 2006.

За осам година у националном дресу сакупио је 102 наступа, а са 44 поготка дуго је био рекордер, пре него што га је Давид Виља надмашио на уласку у другу деценију XXИ века. Ипак, није имао среће да сачека барем наредно Европско првенство и заједно са земљацима барем започне планетарну доминацију.

Нажалост, човек због кога је Кристијано Роналдо морао да узме број девет доживео је да се клуб срамно понесе ка њему. Руку на срце, јесте Раул имао проблема са повредама, што је довело до тога да не игра онолико и на нивоу на који нас је навикао, али свакако није заслужио да му се, после тешке повреде због које је завршио сезону, не понуди било какав уговор. Барем је толико заслужио за 741 утакмицу, 323 гола, шест титула, три Лиге шампиона, два Интерконтинетална Купа, Суперкуп Европе и три Суперкупа Шпаније. Ко зна, можда су му замерили што никада није освојио Куп краља.

Неколико година касније, исту судбину доживео је и Касиљас.

“Фудбал је био и остао мој живот. Реал Мадрид је мој дом, место где сам осетио посебне емоције. Прошло је много година од када сам први пут обукао бели дрес, али имам осечај као да га никада нисам ни скидао. Са мојим Реалом и мојим људима сам постигао све о чему сам сањао. Мурињо је желео да ме задржи, али је моја одлука била да одем“, искрено Раул износи своје емоције према омиљеном клубу на опроштају.

Бланко није очајавао, задржао је господске манире, што се може видети и по његовом опроштајном говору, па је убрзо одлучио да у Шалкеу настави своју авантуру. У бундеслигашу из Рура потврдио је ону стару фудбалску – ’форма је тренутна, класа је вечна’. За две године у дресу ’Рудара’ уписао је 40 погодака и 19 асистенција, убрзо је постао миљеник неких других људи, али је био свестан да се крај ближи..

"Можда ниједну од његових могућности не можете оценити оценом десет, али, исто тако, не постоји играч на свету коме је просек умећа 8,5. За мене ће он увек бити најбољи и најопаснији нападач. Дефиниција центарфора који једним потезом може да реши меч", рекао је једном приликом Фернандо Јеро.

Како то сада све чешће бива, 35-годишњи Раул одлучио се за одлазак у Катар, где је две сезоне Арапе учио фудбалу, пре него што је прихватио позив Њујорк Космоса. Пре тачно седам дана, велики Раул Гонсалес Бланко одиграо је свој последњи такмичарски меч и одлучио да је право време да каже збогом фудбалу. А као и све што је чинио током каријере, такав је и био и крај – са стилом. Некадашњем клубу Пелеа донео је титулу у НАСЛ лиги и отишао у легенду.

Навијачи, поготово они млађи, на спомен невероватног периода историје Реал Мадрида, пре свега на фамозне 'Галактикосе', најпре помисле на Зидана или Роберта Карлоса, или можда Луиша Фига. Чак и када се прича продуби ретко ко у првих неколико реченица спомене Раула Гонсалеса Бланка. А то је велика неправда. Велика неправда према једном од најбољих центарфора у историји ове дивне игре.

Човека који је са лакоћом лобовао, претрчавао, варао и збуњивао голмане. Човека који је поседовао невероватну технику, сјајан осећај за простор, асистенцију и шут... Човека који за две деценије бављења фудбалом није зарадио црвени картон. Комплетног фудбалера. Фудбалера који је новинаре широм света терао да пишу о њему, али само и искључиво оним што је радио унутар травнатог правоугаоника.

"Ја сам небитан, ја сам нико и ништа. Он је Раул Гонсалес, историја Реал Мадрида... Неко коме се дивим и од кога сам желео да учим, са великим задовољством сам узео деветку", рекао је Кристијано Роналдо, човек који је срушио готово све Раулове рекорде, када је стигао у Мадрид.

Раул је увек испред свега стављао своју породицу, могао је да живи живот какав год је желео, све што је стекао учинио је захваљујући свом труду и одрицању, искористивши посебан и неспоран таленат који је поседовао. Сматрао је да је једино праведно делити, што је и чинио и пре него што је постао глобални амбасадор фондације УНИЦЕФ: Данас има неколико хуманитарних организација које помажу онима којима је помоћ најпотребнија.

На терену се водио филозофијом свог идола Дијега Арманда Марадоне, док је ван њега управо он био тај који је многима показао како треба да се понаша једна велика светска звезда. Јесте, све је могуће и без афера, скандала и бахатог разметања новцем.

Многи су и многи ће носити фамозну седмицу Реал Мадрида, али ће она истински припадати само једном човеку.

"Ово је била изузетно тешка одлука, верујте ми. Ипак, сада само желим да помогнем Космосу да освоји шампионат. Желим да се захвалим свима који су ми помогли кроз каријеру, свим тренерима, саиграчима... Време је да одморим. Поносан сам на оно што сам урадио. Почињем нови живот, помало тужан, али и срећан. Сматрам да је право време да кажем збогом – збогом нечему што највише волим", биле су последње речи Раула као професионалног фудбалера.

На крају, шта нама остаје? Ништа, да изнова и изнова препричавамо какав је и колики мајстор био господин у копачкама Раул Гонсалес Бланко. И,да, да барем после гола на малом фудбалу или Про Еволутион Соццеру пољубимо 'прстен' на руци. као што је он то сваки пут чинио када затресе мрежу, у знак поштовања своје супруге.