Анализа - Ужас из бившег ДДР-а: Франкенштајнова лабораторија!!!

Спортски лекари некадашње Источне Немачке уз помоћ анаболика одржавали су гимнастичарке ниским, пише угледни немачки недељник Шпигл. После завршетка каријера спортисткињама су убризгавани хормони раста екстраховани из лешева. Многе некадашње гимнастичарке данас су инвалиди.

Остали спортови 06.10.2015 | 00:00

Слике у албуму са браон корицама већ су пожутеле. Оне приказују каријеру некада велике наде гимнастике Источне Немачке. На једној од фотографија види се насмејана девојка на проглашењу победника. Хаике је управо постала школска шампионка Источне Немачке на тврдој подлози.

Друга фотографија приказује Хаике заједно са Макси Гнаук – њих две се загревају пред почетак турнира на Куби. Макси Гнаук била је велика звезда Источне Немачке – на Олимпијским играма у Москви 1980. године освојила је златну медаљу и добитник је Златног националног ордена за посебне заслуге. Хаике је такође била у кругу кандидаткиња за такмичење у Москви и требало је да увећа славу социјалистичких држава. Ипак, пред почетак такмичења испала је из тима.

Хаике М. полаже албум на сто своје куће у близини Берлина и седа на столицу. Сада има 52 године. Мршава, елегантна жена плаве косе мирним тоном говори о својом животу гимнастичарке, о седмочасовним тренинзима сваког дана осим недељом. “Гимнастика је одредила читав мој живот“, каже она. Хаикине руке мирно су положене на сто, одмерено и смирено прича о агонији коју је морала да преживи у сали. “Од седмог разреда није прошао нити један дан да нисам осећала бол“, рекла је новинарима Шпигла. Спортски лекари убризгавали су јој ињекције чак и током такмичења. Са 16 година морала је да заврши каријеру из здравствених разлога. Њено тело није могло да издржи све веће оптерећење кичме у професионалној гимнастици, стајало је у лекарском образложењу.

Како пише Шпигл, Хаикине муке нису престале ни после повлачења. Тачније, тек су почињале. Данас она има медицински картон ’достојан’ дугогодишњег радника на грађевини – пати од дегенерације вратних и лумбалних пршљенова, руптуре тетива трицепса, осификације (окоштавања) лакта, запаљења кукова, хроничне главобоље, болова у раменима и многим мишићним групама, депресије. Хаике М. је наставница у школи. Није желела да открије своје пуно име, пошто не жели сажаљење ђака и колега.

Тек сада, 36 година пошто је престала да се бави гимнастиком, открила је стварне разлоге који су довели до њеног стања. Ти разлози су једна од последњих тајни некадашње спортске велесиле – Источне Немачке. Лекари те државе отворено су се играли Франкенштајна са младим гимнастичаркама попут Хаике. Прво су им давали анаболичке стероиде. Мушки хормони одржавали су девојчице ниским и издржљивијим. Касније, када више нису биле способне да се баве професионалним спортом, добијале су хормон раста. Извучен из људских лешева. Манипулација раста представља нељудске муке којима су врхунске гимнастичарке биле изложене седамдесетих година 20. века, али највероватнине и данас. Комбинације које данашње гимнастичарке светске класе изводе још су спектакуларније него у време када се Хаике такмичила. Модерне шампионке у просеку су шест центиметара ниже него њихове колегинице из 1972. године.

Још 1982. године лекар специјалиста једне берлинске клинике закључио је да је Хаике своју кратку спортску каријеру скупо платила. Кичма, колена и рамена претрпели су оштећења од око 20%, стајало је у извештају. И поред тога, Хаике М. надала се да ће моћи да води нормалан живот. Удала се за дизача тегова којег је упознала у свом клубу у Берлину. Од њеног мужа, Урлиха М, очекивало се да 1980. године освоји олимпијско злато. Међутим, на једном од тренинга страдало му је колено, па је морао да прекине каријеру. Хаике М. је студирала, постала је наставница и добила двоје деце. Ипак, шта год да је у животу радила, бол је био константно присутан,.

Временом јој је постајало све теже да испуњава пословне обавезе. “Желим да радим, али то једноставно више није могуће“. Поднела је захтев за одлазак у пензију као последица тешког инвалидитета. Захтев је одбијен, па је њен случај доспео до друштвеног суда у Котбусу. Судија је овластио Вернера Франкеа, молекуларног биолога из Хајделберга, да процени њено здравствено стање. Од њега је Хаике чула целу причу, пошто је Франке и раније анализирао и процењивао здравствене проблеме људи из Источне Немачке. Франке ради као научник у Немачком центру за истраживање рака, а преко 40 година бави се истраживањем последица које професионално бављење спортом оставља на тело. Његова специјалност је допинг. Упознат је са тајним документима из Источне Немачке: док анаболици у дизању тегова и атлетици пре свега утичу на повећање мишићне снаге, у гимнастици, уметничком клизању и пливању имају и друге примене. Они доприносе брзој регенерацији, како би се могло све више тренирати. Спортски лекари Источне Немачке у врхунском спорту за те потребе користили су хормоне попут СТС 646.

Како пише Шпигл, код младих гимнастичарки имао је СТС 646 још један додатни циљ – требало је да одржи гимнастичарке ниским, пошто су само ниске гимнастичарке успешне. Међутим, нуспојаве су изузетно озбиљне. Када се анаболички стеориди користе пре пубертета, затварају се епифизалне плоче на крајевима дугих костију (кости руку и ногу). Тиме се кочи раст, кости се калцификују и као последица јављају се трајна оштећења.

“Код деце треба обратити пажњу на убрзано сексуално сазревање и развој костију“, пише на упутству за употребу Орал-Туринабола, анаболика Јенефарма из доба Источне Немачке. Упутство се међутим појавило тек после нестанка Источне Немачке.

Гудрун Френер, дугогодишња докторка Гимнастичког савеза у Источној Немачкој, 1998. године признала је пред судом коришћење стероида. На основу интерних докумената Источне Немачке, систематско давање СТС 646 спадало је у концепт Савеза. Коришћење хормона у суштини је била обавеза наметнута од државе. И тада је било оних који су се противили давању анаболика деци, а међу њима било је много истакнутих медицинских радника. Ипак, коришћење се настављало.

Хаике М. била је висока 153 цм и тешка 43 кг када је у јулу 1979. завршила каријеру. Каже да је добијала и гомиле таблета које је пила. Речено јој је да су у питању витамини. И док је њеном тадашњем момку, дизачу тегова, било познато да добија типичне плаве пилуле анаболика, допинг је међу младим гимнастичаркама била једна посебно добро чувана тајна. Ни спортисткиње ни њихови родитељи нису имали појма о томе. У гиманастици услови никада нису јасно објашњени и санас се бројне бивше гимнастичарке питају због чега су остале ниске растом. Ања Вилкенло, последња шампионка Источне Немачке, висока је свега 150 цм. Берлинско удружење за помоћ жртвама допинга у контакту је са осам бивших гимнастичарки – све оне имају хроничне болове у кичми, раменима, стопалима и куковима. Већина их пати и од депресије, честе нуспојаве анаболика.

Како даље пише Шпигл, једна од жртава овог нељудског система јесте и Дагмар Керстен. Та 152 цм висока и 43 кг тешка гимнастичарка из Берлина носилац је сребрне медаље са ОИ у Сеулу 1988, где је била и најуспешнија спортисткиња из Источне Немачке. И она је данас на нивоу Немачке препозната као жртва допинга. Само на скочним зглобовима до сада је већ имала шест операција, кичма јој је тешко оштећена, а болови проузрокују хронични поремећај сна. Каже да је била шокирана када је после нестанка Источне Немачке сазнала да су јој давани анаболички стероиди.

У свом медицинском картону Керстен је пронашла да ју је Берн Пансолд, главни лекар њеног клуба Динамо из Берлина, третирао по такозваној “Кајзер шеми“. На тајном језику спорта Источне Немачке под тие се подразумевало континуирано давање хормонских препарата спортистима. “За наше спортске функционере ми нисмо били људи, већ лабораторијски пацови спортске медицине“, каже она.

Пансолд је један од ретких који је осуђен за саучесништво у наношењу тешких телесних повреда. Када гледа данашња такмичења у гимнастици, Дагмар Керстен каже да саосећа са такмичаркама и да их дубоко жали. “Када човек види тежину вежби које данашње гимнастичарке изводе, јасно је да се нажалост ништанине променило. Лудило се отворено наставља“.

Као референткиња Гимнастичког савеза покрајине Нидерсаксен, Дагмар Керстен има један циљ – да заштити децу од малтретирања и злоупотреба свих врста. Она држи предавања у школама и пред спортским докторима о “другој страни медаље“. И даље су бројни функционери, тренери, лекари, па чак и родитељи спремни да ураде све, само да дођу до победа и медаља.

Један стручни часопис из области педијатрије још је 1998. године објавио студију о допингу у америчком спорту. Научници су били изненађени сазнањем да је коришћење анаболичких стероида, пре свега међу младим гимнастичарима, толико распрострањено. “То сазнање посебно је узнемирујуће“, резимирају аутори и додају да се раст тинејџера вештачки зауставља јер се верује да је низак раст велика предност у гимнастици. Од средине 90-их година спадају САД, уз помоћ тренера из некадашњег Источног блока, у сâм врх светске гимнастике. Спектакуларне вежбе лепе су за око – очигледно је то довољно јак разлог да се дечија тела уништавају.

Још у Источној Немачкој лекари су имали методе којима су утицали на поновни раст гимнастичарки после завршетка каријере. Споменути др Вернер Франке нашао је у медицинском картону Хаике М. доказе за перфидан начин скривања колатералне штете тог нехуманог спорта. Хаике М. послата је 1979. године у Креишу у области Саксонија, у тадашњу специјалну клинику за рехабилитацију врхунских спортиста. Тамо је најмање шест недеља добијала препарат за раст, Сотропин Х. Позната фармацеутска компанија у то време, ВЕБ Арзнеи – миттелwерк Дресден, овај препарат добијала је из можданих жлезда лешева. Велики број пацијената након третмана Сотропином добио је Кројцфелд-Јакобову болест, која проузрокује тешку деменцију и смрт. Франке је разговарао са патолозима из тог времена, који су рекли да им никада није било јасно зашто су неки људи имали дозволу да ваде мождане жлезде из лешева.

Престанак узимања анаболика и прелазак на хормон раста имали су последице. Хаике је у року од годину дана порасла десет центиметара. Није лоше, рекло би се. Међутим, локомоторни систем није испратио такву тортуру. Последица – оштећени зглобови комплетно тело, па је Хаике осуђена да до последњег дана живи са боловима. Степен инвалидитета код Хаике је негде око 50%, закључио је Вернер Франке. Хаикин муж умро је 2007. године од поседица запаљења акни пошто је провео живот у мукама, али никада није доказано да ли је његова смрт у вези са анаболицима.

За Инес Гајпел, председавајућу Удружења за помоћ жртвама допинга, “случај Хаике М. тежак је злочин и за то одговорни лекари морају да одговарају“ Вернер Франке истоветно гледа на ствари. Како би у потпуности разјаснио и обзнанио допинг девојчица, против одговорних лекара и свих осталих учесника пред Државним тужилаштвом у Берлину поднео је тужбу за наношење телесних повреда малолетницама са доживотним последицама, закључује Шпигл.