Шиља дао мало правде протјераном дјечаку

Правду у потпуности може да испише само невино, дечје срце. А, шта је детету драже од игре и цртаћа? Док су се ратних деведесетих одрасли "играли" пушкарања и веровали у политичаре и квази проповеднике, клинци су се клели у Дизнијеве јунаке.

Регион 05.08.2015 | 11:16

Зато се Шиља, тај блесави и незграпни пас, потрудио да бар делић правде врати дванаестогодишњаку који је у Олуји оставио свој дом у Хрватској и избегао у Шабац. И то само делић правде, јер она у рату најпре умире. Неповратно!

Док је у селу био мир, чинило се да рат, пушкарање и насилна смрт нису могући у том делу Хрватске. Онда је освануо нови дан и чинило се да мира никада није ни било у Превршници на Банији, недалеко од Петриње. Хрватске снаге су кренуле у напад, Олуја је почела, а локално становништво је кренуло да бежи. Времена није било, јер ако је само једна ноћ отерала мир и донела рат, питање је шта би следећа ноћ донела. Глава породице Никола М., отац и муж, решио је да брже-боље поведе најближе на сигурно.

Фото: Приватна архива породице Кнежевић

О кући, одећи и стварима које су имали нису могли да мисле. Једино што је Никола вртео кроз главу је да ће се лудило брзо смирити и да ће се његова породица вратити да настави живот од пре кобне ноћи. Зато је решио да уштеђевину (а, било је ту подоста дојче марака, више од 100 хиљада) сакрије у задњу гуму свог трактора. Чекаће га кад се врати, надао се, веровао је.

Међутим, пут га је одвео до Србије и Шапца. У једном смеру. Повратне карте нису могле да се изваде. Читав његов живот и живот његове фамилије је остао у Превршници – све што су стицали и градили. Благо је било изгубљено, а они су морали да наставе даље. Никола је одржавао једно имање у близини Шапца, ка Церу. За то му је био потребан трактор. Упутио се у Гроцку, на пијац, да купи један.

- Мој је трактор, добро је очуван. Но, притерала мука, морам да га продам. Зато ни не тражим много – уверавао је сељак њега и његовог дванаестогодишњег сина, истих иницијала Н. М.

Отац се ценкао, а дете је за разлику од одраслог човека гледало ситнице, те најважније ствари у животу. Није га интересовало какав је мотор, нити да ли је акумулатор ваљан, а ни остале "глупости". Малишан је завирио у кабину и видео на унутрашњој страни шофершајбне налепницу са Шиљиним ликом. Препознао је одмах свог трапавог и веселог друга кога је неколико година раније залепио у очевом трактору. Чекао га је, верно, на истом месту на ком га је оставио. Рекао је то и оцу, а овоме је јасно било да јадни сељак који "од муке" продаје трактор, баш и није тако јадан.

Рат у људима пробуди оно најгоре! Јасно му је било да је тај трактор прешао исти пут баш као он и његова породица – од Хрватске до Србије.

Никола М. је пазарио "јефтин" трактор и на путу ка Шапцу је стао да провери задњу гуму. Дојче марке су биле тамо, нашао је изгубљено благо, чувао га је Шиља. Бар нешто добро да се деси, помислио је. Ипак има бар неке правде!

Само, питање је, да је у задњој тракторској гуми било и читаво имање и све ствари (па и играчке) које су тата Н. М. и син истих иницијала имали у Превршници, да ли би и тада правда била задовољена. На то питање могу да одговоре само Шиља и његов дванаестогодишњи друг...

* Причу о изгубљеном благу Баније испричао нам је Ранко Кнежевић. Он је код чиче, данас покојног Николе М. проводио летње распусте. И он је своје благо изгубио – прво је избегао из Сиска 1992, а потом и из Костајнице 1995. у Олуји. Сваки пут када је бежао са породицом, три дана раније би добио куче које је убрзо морао да напусти. Сваком је давао име Џери, а касније је схватио зашто му је отац злослутно рекао: "Куд то име поново!" Да је знао, назвао би га Ђоле!

Извор: Србија данас