Анализа - видео: Пабло Аимар, између Марадоне и Месија!

Низак и мршав, бебеће фаце коју није успевао да камуфлира ни брадом од четири и по дана, кретао се елегантно, превише лепршаво, као да пази да се трава не улегне под његовим стопама, и миловао лопту нежно, баш као што увежбани танго-пар додирује једно друго.

Фудбал 31.07.2015 | 23:00

Пре Месија био је Марадона, после Марадоне био је Меси – мада би се могло дати за право и онима који кажу да после Марадоне није био нико – двојица Аргентинаца, без обзира на навијачка опредељења, један у деветој и десетој деценији 20. века, други у прве две декаде 21. столећа најбоље су што фудбал има да понуди.

На први поглед, помислили бисте да између њих није било ничега, да се изнад Латинске Америке и света на прелазу миленијума отворила црна рупа која је прогутала памћење човечанства...

И били бисте далеко од истине.

Постојао је један играч који је представљао природну везу, недостајућу карику између два чаробњака. Није знао све што су знали Дијего или Лео, али је од обојице штрпнуо понешто, премостивши, попут не толико блештавог, али неопходног моста с којег је поглед спектакуларан, обале аргентинског и светског фудбала. И баш као што њега не би било без Ел Пибеа (а Ел Пибе га је обожавао!), тако ни Меси не би постао то што јесте да се није угледао на идола...

Пабло Аимар, најдаровитији играч талентоване, али свеукупно баксузне генерације аргентинског фудбала, саопштио је прошле недеље да са 35 година, у свом Риверу – тамо смо први пут и чули за њега, ређе у ретким прегледима латино-коктела, чешће преко ванвременског Цхампионсхип Манагера, чији су скаути, чак и пре европских, успели да препознају таленат минуциозног генија – завршава играчку каријеру, спутану повредама, лошим одлукама и оном аргентинском меланхолијом која се најбоље види тамо где су Аргентинци најјачи: на травнатом терену, у копачкама, и на плесном подијуму, у лакованим ципелама које фарбају емоције у неухватљиву мелодију танга...

Баш тако је, попут плесача којем је само недостајала ружа у устима па да шоу буде потпун – а волео је да се смеје и да забавља публику још одмалена, због чега ће га на Монументалу одмах прозвати Ел Пајасо, кловн – оних неколико сезона, у којима смо били убеђени да гледамо будућег најбољег играча света, на терену изгледао Паблито Аимар.

Низак и мршав, бебеће фаце коју није успевао да камуфлира ни брадом од четири и по дана, кретао се елегантно, превише лепршаво, као да пази да се трава не улегне под његовим стопама, и миловао лопту нежно, баш као што увежбани танго-пар додирује једно друго: свега неколико додира врхом прстију, који умеју да буду више секси од страственог, снажног загрљаја.

Такав је, рецимо, онај гол који је дао Ливерпулу на Местаљи, у утакмици у којој је великан са Мерсисајда најзад схватио да испод његове куле од слоноваче више нема ничега сем постапокалиптичних сцена. Било је 2:0 те јесење ноћи 2002. у Лиги шампиона, али је лако могло да буде и пет-шест за Бенитеза против Улијеа.

Све се одиграва за пет секунди и без иједног сувишног покрета, а камоли потеза: Куро Торес добија лопту на десном рогљу, даје је у средину Албелди, овај враћа Аимару који је окренут леђима, пируета заварава чак и Дидија Хамана – а њега никада није било лако заварати – док левом ногом упућује пас натраг; сви мисле да ће Албелда и Аимар одиграти дупли пас, али ошамућене бекове Ливерпула изненађује Рубен Бараха, утрчава и он одиграва ка Паблу; лопта се Аргентинцу лепи за ногу а онда је, као кад се играте с децом на ливади после првомајског уранка, само прослеђује иза Јержија Дудека...

Био је то тренутак у којем је Рафаел Бенитез добио посао на клупи Ливерпула (две године касније, када је Жерар Улије најзад отишао, газде су питале играче који је најбољи тим против којег су икада играли: „Бенитезова Валенсија“, одговорили су углас, сећајући се, с црвенилом у лицу, двомеча у којем су понижени и на Местаљи и на Енфилду), у којем је Валенсија показала да и после Ектора Купера и два изгубљена финала Лиге шампиона може да крене даље, а локални херој, за којег се дотад мислило да је ненадокнадив, Гаиска Мендијета, и његов ортак Пјохо Лопез, добили су у Риму препоручену разгледницу на којој је писало: „Нашли смо бољег, међу нама је готово... Позз :)“

Није могао да избегне, ни те ноћи ни касније, ону непотребну новинарску титулу „Нови Марадона“, али чудни су и кривудави путеви Господњи били за Пајаца из Кордобе.

Аимар је био крвник Ливерпула, али и многих других европских и шпанских екипа у сезони која је лансирала Валенсију. Слепи ће мишеви са Местаље 2002. освојити титулу са свега 51 датим голом на 38 утакмица, али не треба им замерити, првенство у Шпанији одувек је било теже за аутсајдере: у односу на два великана, Барсу и Реал, крећете са финансијским, судијским, медијским и сваким другим хендикепом, и утолико је тријумф већи...

Валенсија с почетка трећег миленијума и даље је својеврсно чудо: по именима, нису то били најбољи играчи које је Примера имала да понуди, али су заједно, у раштрканој формацији 4-5-1, деловали као уиграни оркестар који разуме сваки положај трепавице свог диригента – а Пабло Аимар је био ексцентрични, енигматични, разбарушени слободни стрелац – и зато није претерано рећи да су његови саборци са средине терена, прва виолина и раскошна виола, Албелда и Бараха, били савршени тандем, на трагу хвалоспева који ће касније бивати упућени Инијести и Ћавију.

Лево су звездану прашину остављали Кили Гонзалез или Висенте, десно Руфете, у нападу су се смењивали Миста и Керју (за којег ће чувени коментатор Дуго Ђурковић и даље тврдити да се презива Царев!), назад се није могло преко Марћене и Пелегринија, па је Сантјаго Кањизарес често морао да облачи шарене боје голманских дресова, како би га макар неко на стадиону приметио...

Где је, после три звездане сезоне под Бенитезом, погрешио Пабло Аимар? Можда је – а био је то влажни сан свих навијача Ливерпула – требало да следи Шпанца на Острво, па би данас овај текст био интониран сасвим другачије. Овако, сачекао је саобраћајну несрећу која и даље хода фудбалом под именом Клаудио Ранијери, а овај је, и поред новца који је имао на располагању, успео да уништи читаву генерацију, и да од Валенсије направи тако обичан, тако медиокритетски тим.

У такав ступор убрзо ће упасти и Аимар. Визионар који је чинио да фудбал изгледа тако лако и за којег се отимао цео свет потписаће за Сарагосу, с њом чак и испасти из лиге, да би тек у Лисабону, у Бенфики, са Ди Маријом и Савиолом, поново почео да се игра, да се смеје, да забавља публику.

А то је једино што смо икада очекивали због њега, и то је разлог што данас не можете да нађете фудбалског навијача – добро, или поклоника Цхампионсхип Манагера – којем не зацакле очи када чује његово име...

Но тада је већ било касно за остваривање Марадониних и планова нације, тада је већ прошао брзи воз за бесмртност, за чију је прву класу Пабло имао златну карту, коју није успео да искористи.

Али ако поред његовог имена и вињетице на којој пише „пензионер“, сем две титуле у Шпанији, једне у Португалу, неколико у Аргентини, сем једног Купа УЕФА и још сијасет мањих важних купова, ако ту стоји и реченица „Човек који је направио Месија“, Пабло Аимар ће знати да је урадио сасвим довољно за фудбал.

И да се, на самом крају представе, широко осмехне, попут плесача оне меланхоличне, секси игре што се поклања публици док трају овације и бескрајни позиви на бис.