Како се осваја злато? Ово је ТАЈНИ РЕЦЕПТ српских спортиста!

Биће да оваквог јуна никада није било. Чуј, неки тамо Срби, скрајнути и збуњени, огољени и истрошени, намучени и преварени, пресахлих нада и изневерених очекивања, уморни и од овог и од оног, тужни са правом, а због неправди, радују се. Славе. Плачу од среће. Парадокс? Можда некоме са стране. Али, величанствени успеси спортиста, од "орлића" - првака света у фудбалу, преко кошаркашица - први пут шампионки Европе, до ватерполиста који су опет освојили Светску лигу и, такође, изборили право наступа на Олимпијским играма, никога нису оставили равнодушним. Само... како су они то успели? И зашто смо сви тако реаговали како смо реаговали? Ово је наша прича о њима. О нама, заправо.

Остали спортови 30.06.2015 | 23:40

Има један стих, тамо после оне сто година старе голготе коју смо као народ прошли, забележен као сведочанство умрлих који су још стајали на ногама. Стајали, а певали, јер су желели назад, међу своје. Кући. Странци су им прилазили, да их, ако преживелих стварно има, напоје, а све остале опоју. Само, затекли су, доле на Крфу и близу Солуна, чудесне сцене. Тај стих, то потоње сведочанство о тим данима страдања пред васкрсење, гласио је овако:

"Сећаш ли се друже стари кад смо овде као племе Израиља пали, и све наше наде у маслинове гране повешали... Туђин дош'о сузом да нас жали, чекајући сузе, а ми смо - певали".

Прича сада прави један сто година стари скок. Или, да будемо прецизни, за њен почетак - скок од 98 година.

Пре тачно две године, 16. јуна 2013, ова женска кошаркашка репрезентација Србије, која је управо постала шампион Европе први пут у историји, играла је против овогодишњег ривала у финалу, Француске. Исто је било Европско првенство, ривали исти, али... резултат? Сада је у финалу било 76:68, а тада - невероватних 76:32. Да, било је 44 поена разлике. За Француску. Две године касније, овог чудесног јуна, чудо се догодило.

И није било једино.

"Србија је првак света у фудбалу", реченица која, ма колико да је наших лудости било, вероватно била најприжељкиванија али и најневероватнија да ће се икада обистинити. Па, ето, и то се десило, овог јуна.

Или, ватерполисти, који изгубе једног од лидера због једне његове непромишљености, који западну у приличне кадровске проблеме, губе од комшија у великом финалу, па опет покажу да им нема равних.

Како? Како оно прво чудо? Како оно друго? Треће? Ко зна које по реду?

“Живот нам не би био потребан, када би био јасан”, написа једном Матија Бећковић. И, могли бисмо ту да станемо, да није оне искрене потребе да себи признамо - да је осећај леп, а да би било још лепше разумети га.

"Велико је искуство радити са момцима који дају све од себе, са којима може да се комуницира, који имају изванредан фудбалски таленат, то је остварење сна сваког тренера. Не само да желе да спроведу то што замишљаш, него учествују у томе, желе да реше проблеме у игри, они сами постављају питања", рекао је недавно Вељко Пауновић, селектор "орлића" и, после освајања титуле првака света у фудбалу додао: "Када се сретнеш са онима који су на истом нивоу по искуству, онда преовлађује менталитет, психолошка снага".

Али, какав је то наш менталитет који спортисте чини - супериорним? И, како то да га нема и у свим осталим пољима овдашњег постојања?

Мора бити да га нема распростањеног - услед отуђености. Национални хоби је, одавно, био и нажалост остао "да комшији цркне крава", са фамилијом се виђамо само по сахранама, дражи нам је клик од заједничког усклика, а оговарање је постало зараза, јер смо престали да се бавимо својим животима.

А људском бићу то није у природи. У његовој суштини је да, заједно са другима, и због других, даје све од себе да би и себи и другима било боље. И, ту нема одмора. Што пре то схватимо и прихватимо, биће нам боље.

"Пресрећан сам. На реду су припреме", рекао је 15 минута после освајања Светске лиге наш ватерполиста Милош Ћук.

Петнаест минута касније. После злата. Човек мисли на - припреме.

"Бдијте, стојте у вери, мушки се држите, снажите се!", две хиљаде година стара је порука, које се и данас многи наши спортисти, малтене једини у овој земљи, свакодневно држе.

Када смо последњи пут ми мислили на оно што нас чека, а без чега нема успеха? Када смо радили, запели из петних жила, да - себе променимо? И, чак и да јесмо, да ли смо заиста помислили да све можемо сами? Нити можемо, нити ће то икада моћи. Спорт је тај који нас сасвим добро, а сада и баш интензивно, подсећа на лепоту - заједништва.

Ни Новак Ђоковић не тренира тако што узме рекет и лоптицу, па "руши" зид наспрам ког стане. Ни Ивана Шпановић не осваја планету сама, нити је то могуће без подршке најближих. Ни Емир Бекрић. Ни феноменални представници Србије у стрељаштву, борилачким спортовима, а имамо и ту шампионе света. А где су тек чудесни кошаркаши? Одбојкаши и одбојкашице? Сви они, и многи други, - са истим, за многе од нас тајним рецептом, а заправо - само заборављеним рецептом за успех.

Пре две године, после пораза од 44 поена разлике од Француске, исте ове са којом су сада играле у финалу Европског првенства, наше кошаркашице су биле у најтежој психолошкој ситуацији која професионалца може да уздрма: мислио је да је спреман за све, а наишао је на надахнутог супарника који је одржао болну, најболнију лекцију. Питали смо, непосредно пред одлазак на ово првенство Европе, селекторку Марину Маљковић како је тада, на том шампионату, после таквог дебакла успела да подигне екипу која је потом направила право мало чудо - победила у многим мечевима који су уследили и дошла до полуфинала. Занимало нас, ето, како је поново пробудила љубав према спорту код девојака које су, а ко и не би, клонуо духом. Ово нам је открила пред пут у Будимпешту:

"Сами сте рекли, љубав је ту била најважнија. Није ту било неких колективних разговора, ја сам их налазила на разним местима (такмичење се одвијало из дана у дан, без много времена за предах, тренинге и састанчење). После тог болног пораза, једну (играчицу) сам нашла како седи на степеницама. Друга се возила лифтом. Трећа се затворила у собу. Само сам их подсетила да оне раде, да се оне баве - оним што воле".

Љубав. Према својим талентима. Према ономе до себе, ма колико да је различит. То чини заједништво. И, то од немогућег чини могуће.

Две године касније, иста та екипа Србије је исту ту екипу Француске од које је изгубила са 76:32, победила са 76:68. У финалу.

Победила је вера да таленти увек могу да се умноже, ако у то довољно јако верујемо и ако, чак и када нам је најтеже у животу, прионемо на рад за који смо створени.

Победила је и, и у случају "орлића", та иста вера да заједно могу немогуће.

Победила је, и када су ватерполисти, и када су сви остали српски спортисти у питању, иста она жеља да, изнова и изнова, боре са својим слабостима. А та борба је непрестана.

Заправо... Љубав је победила.

Да.

За себе и оног до себе.

Е, зато свете, нећеш видети да плачемо жалећи "горку судбу". Нећеш више видети како одустајемо, него како се, са собом, боримо. Из љубави. Никада веће за себе од љубави за оног до себе, већ - истоветна.

И, ма колико били скрајнути и збуњени, огољени и истрошени, намучени и преварени, пресахлих нада и изневерених очекивања, ма колико уморни и од овог и од оног, тужни са правом, а због неправди - и сада, сто година касније, а и за сто година касније од сада, и даље ће важити онај стих:

"Сећаш ли се друже стари кад смо овде као племе Израиља пали, и све наше наде у маслинове гране повешали... Туђин дош'о сузом да нас жали, чекајући сузе, а ми смо - певали".

Па, да запевамо. И, сузних очију, "за појас заденемо". Јер, много тога нас овакве, раслабљене и пољуљане, много тога - нас тек чека.

"На реду су припреме".

Увек су.