Видео сјећања: Јуче је било - Лудило из Истанбула! Ноћ када је срце победило разум!

Многи сматрају истанбулско финале најбољом фудбалском утакмицом свих времена. Утркивања у речима хвале за непоновљиво вече на обали Мраморног мора су неспорно оправдана јер се сценарио каквог би се ретко ко сетио догодио на највећем фудбалском дешавању те године – финалу Лиге шампиона.

Фудбал 26.05.2015 | 22:40

Хук са трибина је био величанственији и те ноћи искренији него на Енфилду. Њихов тим је био на прагу велике катастрофе, а стих у којем Ливерпул никада неће ходати сам добио је своју апсолутну сврсисходност. Три гола заостатка и само још 45 минута до краја меча били су испит за љубав Копа према енглеском великану.

Многи сматрају истанбулско финале најбољом фудбалском утакмицом свих времена. Утркивања у речима хвале за непоновљиво вече на обали Мраморног мора су неспорно оправдана јер се сценарио каквог би се ретко ко сетио догодио на највећем фудбалском дешавању те године – финалу Лиге шампиона.

Ношени победама над градским ривалом Интером и холандским ПСВ-ом, Милан је у највећи град Турске стигао као велики фаворит. Предвођени Андреом Пирлом, Каком и Андрејем Шевченком, Росонери су имали свако право да очекују да ће сравнити славни Ливерпул. Бенитезови момци су у медијима били прежаљени што иду на ноге Анчелотијевом тиму звезда који је без већих потешкоћа дошао до меча за пехар.

Ливерпулов састав су чинила имена попут Харија Кјуела, Милана Бароша и Стивена Џерарда и финале је за тим солидних играча била довољно велика награда. Неочекивано су прелазили препреке у виду Јувентуса и Челсија, али последњи степеник био је посебно висок. Само неколико минута након што је коментатор британске телевизије пред почетак меча изговорио реченицу:
„Ово је место где сваки фудбалер жели да буде вечерас“, играчи Ливерпула нису били међу њима. Јер, Јиржи Дудек је већ морао да вади лопту из мреже.

Несмотрен фаул Џимија Траореа над Каком је донео прекид после којег је капитен Паоло Малдини у стилу врсног нападача распалио по лопти и савладао пољског голмана. Шок и збуњеност били су на лицима играча у црвеним дресовима, а сат на семафору је откуцао тек 52 секунде. Смушеност се увукла у ноге Ливерпулових фудбалера који као да су и даље певушили химну Лиге шампиона, хипнотисани мушемом која им се до малопре пред очима тресла на центру терена. Бенитезови играчи су били млитави и недостојни великог финала.

Брзе контре италијанског тима су севале са свих страна, а Ливерпул је после њих деловао као да их је прави гром ударио. Ернан Креспо је намирисао крв рањеног противника који није изгледао жељно да пружи праву борбу. Две сарвшене контре су донеле два гола Аргентинца. Мехуто Гонзалез још није ни ставио пиштаљку у уста да означи крај првог дела игре, а резултат је био девастирајући за две трећине навијача на стадиону.

Колико ће им још дати голова? Хоће ли мрежа бити напуњена до врха и да ли ће ово бити најдосадније финале свих времена? Свако право на оваква питања имали су стручни консултанти, коментатори и гледаоци – сви они који су већ могли да виде у будућност и додају ушати пехар у Малдинијеве руке.

Неки, попут Малдинија и Креспа, кажу да је то била фудбалска судбина. Они други говоре да је то била клетва Ђенара Гатуза, пргавог (и прљавог) играча Милана који није имао много посла у првом полувремену, али је приликом напуштања терена имао довољно дрскости да помази пехар Лиге шампиона.У тим тренуцима се дешава нешто истински прелепо. Чувени Коп, додуше 3.000 километара далеко од свог дома, почео је да пева свим гласом. Трибине су громогласно одзвањале најчувенијом навијачком песмом. Хук са трибина је био величанственији и те ноћи искренији него на Енфилду. Њихов тим је био на прагу велике катастрофе, а стих у којем Ливерпул никада неће ходати сам добио је своју апсолутну сврсисходност. Три гола заостатка и само још 45 минута до краја меча били су испит за љубав Копа према енглеском великану.

Шта се догодило у 15 минута током паузе многи су покушали да одгонетну. Ливерпул је изашао као другачији тим, јуришом су притискали увелико слављеничког противника. Срчаност Џерарда и Џејмија Карагера је повукла њихове саиграче ка немогућој мисији. Спектакл је могао да почне.

После солидног центаршута Јона Арнеа Рисеа, Џерард је главом успео да коначно савлада Нелсона Диду. „Хере wе го“ енглеског коментатора је означило нешто ново, наговештавајући попут пророка нешто о чему нико није смео ни да сања. Шестоминутно лудило, како су касније медији прозвали „камбек“ Ливерпула, довршено је „бомбом“ Шмицера и одбитком Ћабија Алонса након што му је Дида одбранио пенал.

Улоге су биле замењене као по договору. Кадар се преселио на семафор на којем је писало: Милан – Ливерпул 3:3. Немир у грудима навијача Милана је чак по једног од њих био кобан, преминувши од последица срчаног удара. Слатка победа се на пола пута до историје претворила у хорор. Неко то ипак није могао да издржи.

Милан јесте поново почео да личи на себе, али се отишло у продужетке. Питање ко ће имати више „херца“ да нападне и избегне рулет звани пенали чуло се често, али ни после додатних 30 минута није било нових погодака. Шевченко је понео епитет трагичара још пре него што су се продужеци завршили. Украјинац је са два метра успео да погоди у руку голмана Ливепрула у 118. минуту меча, не успевши да оконча мучно вече његовог тима. У пенал серији која је уследила, Шева је поново био безуспешан против новог хероја Дудека. Пољак је одбранио (последњи) пенал, а на пехару је урезано име Ливерпула. Шампиони Европе. Немогућа мисија је успела.

Десет година касније, и даље је тешко објаснити шта се догодило у Истанбулу. Срце великана се на једно вече пробудило после 15 година мучења, подругивања и „пецкања“ са свих страна. Њихова немогућност да кроче међу највеће која и дан-данас траје, те ноћи је била славан изузетак који Копу остаје за препричавање. Када већ не могу да се хвале трофејом који међусобно размењују Челси и два Манчестера, остаје им успомена са највећег финала икада, да бар мало утоле глад за пехарима који већ годинама не стижу у клупске витрине. Јер те ноћи је срце победило разум.