Анализа: Дарко, не окрећи се, сине!

Звезда и људи који је воде имали се срећу што је Лазовић био превише одан и превише добар, па је свашта прећутао и настављао. А није требало...

Фудбал 26.05.2015 | 23:45

Знамо, Звездини навијачи одавно не певају песме својим фудбалерима. Нашли су, ваљда, неке нове хероје, који су, биће, заслужнији за „њихову ствар“. Неким другим људима, с неким другим „успесима“, данас се скандирају имена, цртају графити, њима се поноси трибина коју новинари називају „окорелом“, те они који себе називају „звездашима“ могу само да отћуте и преселе се на неку другу страну света и стадиона...

Штета је то за песме играчима, чак и ако је донекле разумљиво, у обзир узев мањак квалитета оних доле на трави и њихову пролазност, као испалу из наслова најбољег Кундериног романа „Живот је другде“. Штета је јер је енергија увек реципрочна, јер би и неки сасвим просечан играч, када би чуо своје презиме, могао да одскочи па да уради нешто невиђено, нечувено, незаборавно.

Овако, њихова исподпросечност помножена с равнодушношћу, сабрана са слављењем неких других, нимало спортских, нимало фудбалских особа – то је једначина која нема много изгледа да буде добитна.

Но ако је неко заслужио да добије макар два стиха (ваљда једини после Ненада Милијаша којем је то признање додељено) и онај транспарент у недељу када је судија одсвирао крај његове домаће каријере, био је то Дарко Лазовић, који се у кишно предвечерје, у 140. наступу у дресу који је толико дуго дужио, опростио од стадиона Рајко Митић.

И било је можда неке космичко-метеоролошке правде у томе што, и поред позива будућег екс-тренера Ненада Лалатовића, на испраћају Лазовића у Италију није било више од седам-осам хиљада људи. Било је праведно, јер би све супротно било лицемерно, дволично, и од клуба и од навијача; и једни и други – арканска управа много више, гласни навијачи много мање – огрешили су се о момка из Чачка.

Он је у исто време и заштитно лице Звездине пропасти и једини који није заслужио да њој буде назочан; и то је само један од многих апсурда који су пратили шест година бивствовања Дарка Лазовића у црвено-белој опреми и уз аут-линију српских ораница и игралишта.

Није тих шест сезона разлог због којег треба клицати бритком плавушану; напротив, и да је било среће и памети, одавно би ово крило летело по европским теренима, где је трава мало боља, а СМС који сигнализира плату уме да се огласи у редовним интервалима, једном месечно, а не кад се намакне шака динара захваљујући још једном одлагању наплате и удварању повериоцима...

Није важно што је играо толико дуго, већ како је играо. Јер Дарко је, уз све своје мане, уз све своје погрешне дриблинге, промашене центаршутеве и уз све повреде, био једина преостала конекција са великим играчима из Звездине прошлости.

Факат, не може се ово што су играли Лалатовићеви, Стојановићеви, Јанковићеви, Робијеви или Пижонови пулени – било је и неких других „стручњака“, попут Кристића, Достанића, оног Португалца, но хајде да на њих не трошимо пикселе и штампу – упоредити ни у малом мозгу с најбољим партијама које је Маракана икада видела, али само се, од десет туцета прашинара, легионара и посве небитних играча што су продефиловали Аутокомандом у овој злосрећној последњој полудеценији, само се код Лазовића дао наслутити онај гвинт који одваја мађионичара од трбухозборца, мајстора од имитатора, правог фудбалера од оног који што су то само по радној књижици.

И само је у Дарковим ногама, иако су често умеле да зарибају, да шлајфују, да га нема нигде 90-180-720 минута, било макар наговештаја Џајиног спрдања са Бертијем Фогстом или архивских продора Тихомира Огњанова, кажу, најбољег крила за којег то нико никада није рекао.

Био је једини који је умео с лоптом, и она би се понекад наљутила на њега и отишла тамо где не треба, само да би му се вратила као љубавница, и једини Звездин фудбалер – добро, не рачунајући Милијашеве слободњаке – у потоње време који је изазивао онај јединствени осећај, знан само правим навијачима: оно када неко добије лопту, а ти си већ спреман да устанеш са столице, јер знаш да нешто, било шта, свашта може да се деси.

То није умео да види само онај ко не уме да гледа, али је срећом наишао Роберт Просинечки, и сам оспораван, некада давно, у једној другој земљи, у једном другом животу.

Био је Лазовић и једини који је умео да трчи. У годинама када су фудбалери такозване Суперлиге изгледали као на успореном снимку, он би се појавио, бржи од осталих, као опомена скаутима и ловцима на небрушене таленте да је хитрина неопходни састојак за сваког крилног нападача. Без тога се њихово умеће своди на ударање главом у зид или одбијање од бека...

Нагледао се и наслушао Лазовић свега, још од оног лета пре шест пуних година када је, као један од најталентованијих фудбалера у Србији, који је био на радару и великих, или макар платежних европских екипа, укључујући и врло успелу пробу у Тотенхему, одабрао Звезду.

Наићи ће већ тада на двоструку препреку: Владимир Петровић Пижон, познат по умећу да не препозна таленат – ко је рекао Звјездан Мисимовић? – држаће га на клупи, а правовернији међу „тврдим језгром“ пожелеће да му виде леђа и пре него што су му видели крампоне, јер је наводно био навијач оног другог клуба са Савског венца.

За разлику од, рецимо, вееееликих звездаша као што су били његови будући саиграчи Исах, Евандро, Ли Ади, Борха, или оних који су оставили неизбрисив траг у Звезди, попут Вујадина Савића, Милана Јеремића или Данијела Михајловића.

Па и да је био, шта има везе, али хајде објасни ти то напаљеним клинцима...

Али највише се, без сумње, нагледао дилетаната, било у играчким, у тренерским, и посебно у „руководећим“ кадровима. Све ће кулминирати пре само три месеца, уочи старта пролећног дела, када ће Дарко Лазовић, момак који је Звезди дао више од целокупне гарнитуре која удара свој параф на менице, момак који је могао одавно да оде, а није, момак који је због тога ризиковао читаву каријеру и изгубио статус репрезентативца, када ће Лазовић бити лишен капитенске траке и стављен пред бесрамну дилему: да опрости немали дуг – а сваки је цент зарадио поштено – или да последњу полусезону одгледа из ложе стадиона, ако му и тамо осионе главешине не забране приступ.

Звезда и људи који је воде тада су имали срећу што је Лазовић био превише одан и превише добар, па је прећутао и наставио. А није требало.

Ризиковао је, у сулудој трци за титулу, у којој Звезда није била равноправан такмац – за то јој је фалило по један играч у свакој линији и много, много искренији (према себи и другима) тренер него што је то био Ненад - Задовољан сам појачањима у јануару, а у мају ћу рећи да их ја нисам довео - Лалатовић – да се поново повреди и да испусти можда и последњу праву прилику да најзад види мало новца од свог умећа. Богови фудбала погледали су га макар пред само спуштање завесе, сачувавши га од зла.

Маракана, ова која више не пева фудбалерима, брзо ће заборавити Дарка Лазовића, јер кратка је памет када не стварате легенде, већ живите у прошлости.

Сећаћемо га се само ми који смо се одавно преселили – или помало, биће, самоизгнани – са стадиона, прво на западну или источну трибину, а потом у дневну собу, и причаћемо повремено о дечку који је имао све, само је био прави човек, на правом месту, у погрешно време.

А њему би било најбоље да се, као у наслову оног дела Арсена Диклића, не окреће, да што пре заборави Аутокоманду, да у кофер за Ђенову спакује само борбеност и поштење, чачански инат и шмек покупљен с београдског асфалта.

И наравно, онај дриблинг и продор који су нам говорили да се на Маракани и даље помало играо фудбал...