Ко су жене из најпопуларнијих домаћих пјесама

Историја светске књижевности препуна је муза које су биле и те како живе, од крви и меса, и које су просто залуделе њихове драге песнике - од Петрарке (Лаура) до Бећковића (Вера Павладојска). У популарним фолк и рок композицијама често се пева о женама - Селма, Бранка, Данка, Оливера, Љиљана, Милица, Марина... Мало је познато да је значајан број тих етеричних бића из песама заправо утеловљено у конкретне женске особе.

Песму “Селма” из ране фазе групе “Бијело дугме” написао је песник Владо Дијак, не слутећи да ће она постати велики југословенски хит. Дијак је још давне 1974. године песму дао Горану Бреговићу да за њу уради музику.

Бреговић се одушевио причом о девојци Селми која путује да студира у велики град (Сарајево), а тужни је младић, песник, испраћа. Покисли песник носи Селми кофере, преплављен емоцијама, не зна шта би јој рекао. Уместо узвишене песничке реторике, на растанку он једва промуца баналну фразу: “Молим те, не нагињи се кроз прозор”.

Двадесет година касније игром судбине после концерта “Бијелог дугмета” у Загребу, Бреговићу је пришла средовечна жена. Бреговић је био шокиран када је рекла да је баш она Селма из песме Владе Дијка.
И сам Бреговић је неколико својих композиција посветио конкретним девојкама.

“Успаванка за Радмилу М” посвећена је Радмили Микулић, ћерки чувеног комунистичког функционера Бранка Микулића, песму “Могла је бити проста прича” манекенки Љиљи Тици.

Бард народне музике Тома Здравковић имао је две велике неузвраћене љубави којима је написао незаборавне песме. Песму “Данка” посветио је телевизијској водитељки Данки Нововић, а “Љиљану” глумици Љиљи Благојевић.

У једном интервјуу Љиљана је испричала да је Тома глумио са њом у серији “Докторка на селу” и да јој је обећао песму. Испунио је обећање на следећој плочи, на којој се нашла “Љиљана”.

Легендарни мостарски песник Алекса Шантић није био заљубљен у Емину Сефић, јер у време када јој је посветио стихове “Кад тамо у башти, у хладу јасмина, с ибриком у руци стајаше Емина” она је имала тек једанаест година.

Рекордер у скоковима са Старог моста на Неретви Емир Балић говорио је да је Емина заиста била нешто посебно, чак се и мостарском калдрмом, онако у нанулама, шетала достојанствено и елегантно, а њено овално лице имало је посебан шарм који никог није остављао равнодушним, па ни самог књижевника Алексу Шантића, који је пре једног века био просто опчињен девојачком лепотом у тако раној младости.

Писац је, иначе, био њен први комшија и опчинила га је када је једном приликом пролазећи поред њене куће угледао Емину с ибриком у руци. Песму о Емини народ је толико прихватио да је постала најслушанија севдалинка.

Загребачки кантаутор Арсен Дедић, занесен Сплићанком Инес Бареза, посветио јој је своју песму “Не дај се, Инес”, коју је чежњивим гласом својевремено одрецитовао доајен југословенског глумишта Раде Шербеџија.

Инес сада има 67 година и живи у Милану, где се бави астрологијом, езотеријом, јогом, слика и ваја, а удата је за једног италијанског архитекту. Она се почетком Другог светског рата са мајком преселила у Сомбор, а потом због балетске школе у Београд.

Средином шездесетих, у српској престоници је преко заједничког пријатеља Арсен упознао маркантну Далматинку, која је после краћег разговора оставила толико снажан утисак на Арсена да јој се приликом следећег доласка у Београд сам јавио и тако је једног кишног дана започела њихова романса.

Инес је касније причала да је Арсен маштао о заснивању породице, односно жени и деци који ће га чекати код куће, али она себе ипак није видела у таквој ситуацији, пошто ништа није очекивала и сматрала је да њих двоје немају шта да граде.

Романтичан почетак није прерастао у драматичан крај, јер су међусобно супротне ставове о будућем животу разумно прихватили као неминовну стварност. Дедић је тада имао 25 година. Инес је касније признала да је Арсену заиста, као у песми из збирке “Брод у боци”, писала писма на разнобојним хартијама, јер наводно није волела белу.

Зелени аутобус који се “руши низ једну београдску падину” заиста је постојао, а њени румени образи са његовом појавом ушарили би се и на јесењем ветру. Арсен Дедић је помињао многа женска имена у својим стиховима, а последњу песму са посветом наменио је својој унуци “Лу”.

Композитор Драган Токовић написао је евергрин народњак “Волела ме једна Врањанка” коју је певао Станиша Стошић.

У песми се препознала сада седамдесетогодишња Јелена Ђорђевић, која је давне 1972. у Врању упознала Токовића. Јелену су сви у то време у Врању звали Лела Нумерка, многима је сломила срце, па тако и Токовићу. Али једино је он направио песму и то још какву.

Инспирација песнику Бори Ђорђевићу за “Лутку са насловне стране” била је Мери Цакић, легендарна београдска старлета из седамдесетих година.

На неким од концерата “Рибље чорбе” Мери је наступала са плесном групом “Рибетине”, управо као нека врста сценске илустрације поменутог хита.

Кантаутор Ђорђе Балашевић је био веома искрен у стиховима своје песме “Оливера”, коју је посветио својој супрузи, у којој каже: “Други би све имало смисао, не бих свакој песме писао, да сам знао да постојиш, Оливера”.

Супругама Дубравки и Милици су песме посветили и Луис - “Дудо” и Дејан Цукић - “Ја те волим, Милице”.

Животној сапутници песму је посветио и Љуба Аличић, кроз стихове “Свирајте ми за Жељану, моју љубав, моју рану, свирајте за дане среће, њој поклањам ово вече”.

Поп певач Сергеј Ћетковић је супрузи Кристини наменио песму “У теби све мирно спава, са тобом је све и сан и јава, ја борим се да тако остане, Кристина”.

Извор: Блиц