Представљамо: Нови тренер Партизана - Зоран Милинковић!

Не очекујте промене, Милинковићу одговара игра с једним шпицем! Кључна питања су: како ће Гробари дочекати човека који им се замерио напуштањем финала Купа Србије и да ли је досадашњи стратег Вождовца способан да издржи притисак рада у великом клубу?!

Фудбал 26.03.2015 | 23:40

Никад није добио шансу као играч - коначно је дочекао као тренер. Две утакмице за први тим Партизана, један неуспешни покушај промоције и ниједна прилика као ова, која се тачно 14 година откако је напустио Хумску 1, указала Зорану Милинковићу. Човек који је прошао млађе категорије црно-белих, имао само епизодну улогу у екипи Милоша Милутиновића у сезони 1990/1991 заобилазним путем се вратио на место где је стасао и добио задатак да покаже да (ли) је тренер за велика дела.

Можда 46-годишњи Београђанин није могао да испољи све што зна у клубовима далеко слабијег рејтинга од Партизана, можда је могао раније да добије прилику (на волшебан начин остао без без посла после неуспеле смене Александра Станојевића у лето 2011), међутим, све што је било више се не рачуна. Из простор разлога што на Топчидерском брду почиње етапу у којој ће имати „само“ два задатка: да његов тим побеђује и - што је једнако важно - игра лепршаво. Наравно, освајање трофеја је предуслов да задржи посао, пошто је сарадња оверена до краја сезоне, па је јасно да ће Милинковићев учинак бити мерен искључиво кроз одговор на питање да ли ће освојити пехар(е).

Зоран Милинковић важи за тренера који форсира формацију 4-2-3-1 и са те тачке гледишта тешко је очекивати концепцијске измене система коме је његов претходник Марко Николић прибегао после зимског сакаћења тима. Што би последично требало да значи да ће Парни ваљак и у наставку сезоне играти само са једним шпицем и то највероватније и даље Немањом Којићем. Уосталом, док је био тренер Вождовца, Милинковић је инсистирао да Обиора Одита буде најистиренији играч, таква му је била оријентација и на клупама Војводине (Абубакар Оумару), Спартака (Војо Упипарип у првом и Миљан Миливојев у другом мандату у Суботици) и ОФК Београда (Драган Богавац). И то му је, мора се признати, у поменутим срединама доносило позитивне резултате.

С обзиром на имена клубова можда није било реално очекивати да Милинковић у конкуренцији Партизана и Црвене звезде освоји трофеј, мада ће заговорници идеје да је реч о квалитетном стручњаку увек потенцирати његове партије управо против вечитих. Донекле ће бити у праву, јер је популарни Киза често био кост у грлу вечитих ривала. Уосталом, последњи сусрет његовог доскорашњег клуба са црно-белима показао је да уме да буде и ефикасан, макар то било и са једним шпицем, па је одиграо 3:3 и практично - гле ироније - означио почетак кризе Парног ваљка, што га је и довело у Хумску 1. А није на одмет подсетити да је до претпоследњег минута премијерног првенственог меча мучио црно-беле на Врачару, али није имао среће да му тад узме скалп (1:3).

Од десет покшаја, екипе које је Зоран Милинковић водио против Партизана славиле су двапут и исто толико пута играле нерешено, уз шест пораза, од којих је онај из финала Купа Србије 2011. вероватно највише заболео тадашњег шефа стручног штаба Војводине. Истовремено створио нетрпељивост међу Гробарима, због чега је питање како ће дочекати новог стратега. Реч је о прекиду утакмице, кад су се Лале по инструкцијама тадашњег председника Ратка Буторовића, незадовољне суђњем, повукле са Маракане, а Милинковић славодобитнички по повратку у Нови Сад узвикнуо:
„Ми смо освојили Куп“.

Милинковићу ће бити потребно време да стекне симпатије на трибинама, али ће у свлачионици вероватно брзо успети да успостави добре односе, с обзиром да је неколико играча из стартних 11 тренирао у другом клубовима. На пример, Владимира Волкова је на неки начин афирмисао у данима уздизања БСК-а из Борче од просечног српскоглигаша до члана елите, Стефана Бабовића довео до нивоа једног од најбољих играча Суперлиге тренирајући га у Вождовцу, док је као стратег ОФК Београда сјајно сарађивао са голманом Миланом Лукачем и крилним везистом Петром Грбићем, који је код њега показивао можда и најбоље партије у каријери, укључујући и голове Црвеној звезди (један за победу у првенству, два за елиминацију Купу Србије).

Ако се поменути мечеви могу узети као плус, онда је чињеница да са са Вождовцем борио за опстанак у најмању руку забрињавајућа како за навијаче, тако и за руководиоце Партизана, чија би одговорност, за случај неуспеха, морала да буде на првом месту. Без обзира што Милинковића бије глас да је дефанзивни, а чињеница потврђује да је тренер чија екипа никад није била пласирана боље од трећег места на табели.

Сад ће морати да покаже да је способан да издржи притисак рада у великом клубу и уколико 30. маја буде први на табели не само што ће задржати посао, него ће помоћи и челницима Партизана да се макар мало искупе у очима навијача за смену Марка Николића, чији јесењи учинак управо омогућава Милинковићу да јуриша на дуплу круну.