Питајте Додика

Ништа рјечитије не говори о нашој Влади него њен последњи сет „реформских закон". Потпуно неразумијевање стања у којем се налазимо и потпуно непознавање проблема који надолазе. Влада не зна ни одакле проблеми долазе нити која су њихова дјеловања. Не зна у којем правцу се проблеми крећу. Не знају им ни почетак ни крај па се и не упушта у њихово рјешавање. Умјесто да виде погледа шта је то што кључа у лонцу она овим својим „реформским законима" дува у пјену да лонац не покипи. Потпуни је несразмјер између величине проблема који надиру и спремности и способности Владе да их рјешава.

Влада мисли да ће реформама фискалних каса, повећањем дисциплине у новчаним плаћањима, промјенама у доприносима, порасту оптерећења ПДВ-ом ријешити наше оволике нагомилане економске проблеме. Све личи на још једну, сада добро смишљену, превару. Бар тако мисли. А најгора су властита варања.

Влада не зна да је почетак и крај сваке економије у производњи. У дугим колонама радника који свакодневно одлазе у своје фабрике да би производили робе за продају. Влада не зна како реформисати производњу, како направити фабрике у којима ће људи да раде. И да је то суштина економске реформе која нам је потребна. Нема одговора на питање ко је и зашто срушио, уништио, опустошио нашу средње развијену привреду, наша моћна предузећа, а сада не зна како да их поново направи. Влада не поставља то питање јер зна да би је то одвело тамо гдје никако не би смјела да стигне.

То питање би је одвело до послијепоноћних сати, до глувог доба када се догађају све нечасне радње, тог злокобног осамнаестог јануара 1998. године у Бијељини од када почињу сва наша страдања. Не смије да оде тамо јер би угледала свог јунака Милорада Додика како га Високи представник Карлос Вестендорп одликује, именује за свог намјесника и намјештеника, именује га за Предсједника Владе (са само два посланика) са задатком да сруши, уништи, самеље, опустоши домаћу привреду и свој народ. А за узврат њему блистава политичка каријера све док има народа и док траје Запад.

Прихватио се тада Милорад Додик задатка да поништи претходну приватизацију подјеле, и свега доброг што она собом носи, а што се никако није допадало Карлосу Вестендорпу и онима око њега, које је он представљао. Због тога је ту приватизацију било потребно спријечити по сваку цијену. Када у томе нису успјели примјеном претходне методе наметања експерата и савјетника одлучили су се на добро провјерени колонијални метод ослањања на домаће одане снаге, који изгледа увијек доноси резултат. Видљиво је и код нас.

Прихватио се Милорад Додик задатка да спријечи приватизацију подјеле, да не дозволи да капитал предузећа пређе у руке грађана и радника као њихових најбољих власника из којег правца би тада кренула сва наша развојна успјешност. Умјесто тога обавезао се на извршење задатка отимања предузећа од радника и грађана. Обавезао се на провођење погубне приватизације продаје појединцима који не граде него разарају привреду и друштво. Отимају, пљачкају, односе све што је могуће. Како би се што темељитије уништила домаћа привреда и тако, по жељи Карлоса Вестендорпа, да што дубље пропаднемо у колонијално ропство. Карлосова жеља Милорадова света, беспоговорна обавеза.

Господо из Владе. Ви који предлажете „реформске законе" морате знати да је сав проблем економије у својини, у њеном квалитетном власнику. Највиши ниво у развоју приватне својине је масовна акционарска својина, а најбољи власници предузећа су радници и грађани. На тој својинској и управљачкој основи Запад односи све своје развојне побједе. Из страха да се то овдје не догоди, да не измакнемо намијењеној нам улози колоније, позван је Милорад Додик да нас у томе спријечи. Због тога нема развоја док се не исправи грешка приватизације и док нам Милорад Додик не одговори на питање зашто нам је све ово урадио. Док се не поништи постојећа погубна Додикова приватизација продаје и не оставри нова (стара) пожељна, приватизација подјеле.

Држава и привреда се не граде на појединцу и његовој индивидуалној приватној својини. Држава и привреда се граде на колективу, прије свега на акционарском колективу (скупштина акционара) и том облику својине. Због тога, прије сваког реформисања, одведите Милорада Додика у Бијељину, у Омладински центар, и питајте га зашто је 18.01.1998. године пристао на оно на шта је пристао? И да ли се због тога каје? Да ли га боле све оволике патње овог народа које му је нанио? Да ли је свјестан да је тим својим пристајањем довео у питање опстанак властитог народа? Јер грешка приватизације, која је направљена, неће се лако исправити. Накупиле су се моћне снаге које то сада спречавају. Па ипак треба вјеровати да ће се грешка исправити. Ускоро. Народ је увијек побјеђивао. Ни један народ није пропао, нестао, због своје погрешне власти. Неће ни овај.

Проф. др Алекса Милојевић