Како је изгледало одрастање некада

Фејбуком последњих дана кружи статус за све оне које су рођени 50-их, 60-их, 70-их и 80-их година пре него што је технологија преузела наше животе.

Жаљење за прошлим временима није бесмислено сањарење него важан коректив, који уравнотежује тело и дух. Он је заправо прави еликсир, који у тешким тренуцима нуди емотивни лек. У овом случају није реч само о сећању на прошла времена него и о чињеницама да се некада много лепше и здравије живело. Наиме, Фејбуком последњих дана кружи статус за све оне које су рођени 50-их, 60-их, 70-их и 80-их година пре него што је технологија преузела наше животе и животе наше деце.

Преносимо у целости статус са друштвених мрежа:

* Прво, преживели смо и рођени смо нормални, иако су наше мајке кад их је болела глава пиле аспирине, јеле храну из конзерви, пушиле и радиле до задњег дана трудноће и никад нису биле тестиране на дијабетес...

* Као деца, возили смо се у аутима без појаса и ваздушних јастука и нисмо морали имати кациге на глави за вожњу бициклом или на рошулама...

* Пили смо воду из црева за заливање баште, а не из флашица купљених у великим трговачким ланцима. Делили смо флашицу пића с нашим пријатељима и нико није умро због тога...

* Јели смо млечне сладоледе, бели хлеб и прави путер, пили сокове пуне шећера, али нисмо били дебели зато што смо смо се стално играли напоље...

* Излазили смо из куће ујутро и играли се по цео дан, жмурке, граничара, лопова и пандура, краљица 1-2-3, каубоја и индијанаца, фантома и свега осталог што је само дечја машта била у стању да смисли, све док се није упалила улична расвета које ионако није било превише.

* Често нас нико није могао наћи по цео дан, па је и родитељски шамар био део васпитањаа без злостављања у породици. И никад није било проблема...

* Проводили смо читаве дане правећи тркачке даске од отпада из подрума или шупе, спуштали се низ улице заборављајући да нисмо направили кочнице. Након неколико падова, сломљених прстију и модрица...

* Научили смо како да решимо проблем. Ми нисмо имали имагинарне пријатеље. Ни пријатеље нисмо додавали него их временом стицали!

* Нисмо имали ни проблеме с концентрацијом у школи. Нама нису давали таблете против хиперактивности. Ми нисмо имали школског психолога и васпитача па смо ипак завршавали некакве школе.

* Нама нису продавали дрогу испред школе. Ми нисмо имали плејстејшн, нинтендо, x-бокс, никакве видео-игрице, нисмо имали 99 канала на телевизији (само два и то други тек од по подне), нисмо имали видео рекордере, сурроунд соунд, мобилне, компјутере, интернет, чет румс...

* Ми смо имали пријатеље и ми смо ишли напоље и дружили се с њима!
* Падали смо с дрвећа, знали се исећи на стакло, сломити зуб, ногу или руку, али наши родитељи никада нису ишли на суд због тога. Играли смо се с луком и стрелом, градили тврђаве од снега, бацали петарде за нову годину, читали хрпе цртаних романа и све смо то преживели без последица!

* Возили смо се бициклом или пешке, дотрчали до пријатељеве куће, звонили на врата или једноставно улазили у њихову кућу да се дружимо и будемо заједно!

* Кад упаднемо у проблеме са законом, родитељи нису плаћали кауцију да нас извуку. У ствари, били су често строжи него сам закон!

Последњих 50 година су биле најплодоносније године у историји света. Наше генерације су дале најбоље проналазаче и научнике до данас. Имали смо слободу, право на грешке, успех и одговорност. И научили смо да живимо с тим.

Извор: Курир