Колико нашег новца “прогутају” политичке партије?

Политика у постдејтонској Босни и Херцеговини била је а и данас јесте најуноснији бизнис. Политичка партиципација, у смислу учешћа и чланства у политичкој партији је највећа на европском поднебљу.

Политика у постдејтонској Босни и Херцеговини била је а и данас јесте најуноснији бизнис. Политичка партиципација, у смислу учешћа и чланства у политичкој партији је највећа на европском поднебљу.

 Политичка партија управља јавним ресурсима, запошљава више него Завод за запошљавање, поставља медијски дневни ред боље него и једна новинска агенција, управља процесима, како политичким тако и економским, дијели друштво и јавно мијење по шавовима којима жели.

Такав систем функционисања у Босни и Херцеговини, што је најтрагичније, прихватила је и Европска унија и остали међународни званичници. Процес реформи и нових политика које су предуслов за напредак Босне и Херцеговине ка Европској унији, међународна заједница не проводи у институцијама система; у парламентима, владама, агенцијама... већ једино и искључиво договара ванинституционално, са лидерима политичких партија. У прошлом мандату, за бриселским преговарачним столом нису се могли видјети предсједници парламената и влада, министар иностраних послова, чланови Предсједништва већ једино и искључиво лидери политичких партија.

Пристајањем на овакав ванинституционалан приступ политичком преговарању, представници међународне заједнице дали су политички „амин“ систему и процесу хијеснко-партијске подјеле плијена, у коме су институције погажене, процедуре заобиђене, народ преварен али политичке партије задовољене. И тако, сви сити а овце на броју.

Други а можда и значајнији аспект је онај финансијски. Новац који циркулише политичким партијама у току једне године је толико обиман да му завиде многи успјешни привредни субјекти у Босни и Херцеговини. Паушаљење, преждеравање бијелим хљебом, средства за превоз и нафту као да смо у најмању руку арапски шеици, животна одвојеност, изнајмљивање простор за живот и рад политичких представника постали су легални али и легитимни и друштвено оправдани начини путем којим политичке партије и њхови предствници извлаче јавни новац порезних обвезника и успостављају један нови процес досад стран европској политичкој пракси звани партизација јавних ресурса.

Оно што највише депримира је чврста законска регулатива која политичким партијама дозвољава да регуларно врше поменути друштвени процес из године у годину. Једини начин да се одступи од ове увријежене праксе био би да сами представници политичких партија у парламентима изгласају промјену ових регулатива што је наравно готово па немогуће јер је лични интерес готово увијек испред јавног а притисак јавности преслаб да би нешто промијенио.

Поред поменутих начина на који појединци, чланови политичких партија присвајају огроман јавни новац, законска регулатива дозвољава политичким партијама да саме, као правна лица, имају средства финансирања о чему ћу рећи нешто више у наредним редовима.

Закон о финансирању политичких партија Босне и Херцеговине, политичке партије дефинише као „организације у које се грађани слободно и добровољно организују ради учешћа на изборима, те се у складу са законом региструју код наделжног суда у било ком ентитету, у сврху реализовања политичких активности и остваривања политичких циљева“.

Оно што из анализе дефиниције упада у очи јесте изузеће ријечи „непрофитна“. Већина модерних европских прописа који регулише ову област истичу управо ову одредницу као кључну „унпрофит“. Партија има своја средства која јој служе за нормално функционисање али она не смије бити предмет самој себи. Исход функционисања политичке партије требају бити политички учинци, политике, нове регуле и процедуре којима ће политичка партија остарити свој програм за који је добила подршку бирача.

Профит не смије бити предмет политичко-партијског организовања. Поменути закон дефинише и изворе из којих политичке партије могу да остварују средства а то су чланарина, прилози физичких и правних лица, прилози од имовине у власништву партије, добит од правних лица у власништву партије, поклони, приходи из буџета, приходи од страначких манифестација и кредитна задужења. Прилично широк дијапазон финансијских извора понудио је закон. Партија по закону има право да посједује имовину којом може да слободно управља, да изнајмљује или продаје и на тај начин остварује профит.

Према извјештају Централне изборне комисије о финансијском пословању за 2013.годину кроз политичке партије у Босни и Херцеговини је прошло преко 22 милиона КМ. Велика већина тог новца има јавно поријекло, тј.долази из државних, ентитетских, кантоналних и градских/општинских буџета. У табели испод налази се приказ буџетског прихода за 9 политичких субјеката у Босни и Херцеговини:

Највећи приход остварила је Социјал-демократска партија Босне и Херцеговине која је у 2013.године располагала са средствима у износу од 3 998 791 КМ. Велика већина тих средстава има јавни карактер, преко 70%. Занимљиво је да СДП посједује значајне приходе на рачун имовине која се налази у власништву партије а тај износ је 646 822 КМ, убједљиво највише у односи на остале политичке субјекте који су били предмет анализе.

Објашењење ове појаве се налази у чињеници да је СДП као правни насљедник Савеза комуниста насљедила и имовину Савеза комусниста која је била не тако мала. СДП има и прилично високо кредитно задужење у односу на остале партије које износи 45 718 КМ. СДП такође има и најлојалније чланство, бар у смислу редовног плаћања страначке чланарине.

На конто ове ставке у 2013-ој СДП је инкасирао 417 927 КМ.  Странка демократске акције у 2013.године располагала је са 3 717 905 КМ. Само је СДП располагао са више новца.  Странка са сједиштем у Републици Српској која је према извјештају Централне изборне комисије за 2013. располагала са највише новца јесте Савез независних социал-демократа.

Ова партија је у 2013.години имала приходе у износу од 2 002 340 КМ. Као што је пракса и за остале партије и СНСД је највише нова прикупио из буџета, нешто преко 78%. Хрватска демократска заједница је четврта партија по количини средства са којима је располагала у 2013.години. Пријављени прилив ХДЗ-а Централној изборној комисији је износио 1 624 027 КМ. Од тог износа више од 86% представљају јавна средства, новац пореских обвезника.

Остале ставке су прилично занемариве. Српска демократска странака је према извјештају ЦИК-а о финансијском пословању политичких партија за 2013.годину остварила приход од 1 392 42 КМ, послије СНСД-а највише од политичких субјеката регистрованих на територији Републике Српске. Велика већина тих средстава долази из буџета институција у којима СДС партиципира, готово 67%. СДС нема никаква кредитна задужења за 2013.годину.

Значајно је споменути и Странку за бољу будућност Босне и Херцеговине која је апсолутни процентуални рекордер по количини јавних средстава на својој приходовној страни. СББ је у 2013.години располагао са 1 374 970 КМ, док је од институција у којима партиципира у власти добио 1 348 498 КМ или невјероватних 98%.

Из анализе је јасно да је већина средстава којима политичке партије располажу јавног поријекла, то је буџетски новац који се легалним путем из џепова пореских обвезника прелијева на рачуне политичких субјеката. Политичке партије у просјеку примају око 75% новца из буџета од укупног износа којим располажу током године., што није занемарљив проценат.

Дакле, сама држава и систем путем процедура подржава и подстиче систем партијског организовања. Бити парламентарна странака на било којој разини власти вриједно је злата. Дакле, персонално извлачење новца из буџета путем бијелог хљеба, паушала и трошкова за одвојен живот није једини начин којим политичке партије остварују огромне приходе.

Овај начин извлачења новца је чак секундарни. Политичка партије као правно лице је тај субјекат који врши присвајање јавног новца за вршење политичке функције. И ту је основни проблем. А он није персоналан да се може ријештити појединачним одрицањем од бијелог хљеба или неким системом редистрибуције какав је недавно установљен систем стипендирања студената тешког материјалног стања од стране Уније студената РС (иначе веома похвалан механизам).

Он није ни унопартијски, што је често увријежено мишљење да једино партије које су у власти управљају свим расположивим јавним средствима (што је тачно али не и апсолутно тачно).

Проблем је, наиме, системски; проблем из кога профитирају сви политички субјекти са парламентарним капацитетом, били они у власти или у опозицији. Једино рјешење и излазак из овог зачараног,партократијског круга био би промјена регулативе којом би се смањила средства из буџета за функционисање парламентарних субјеката. Ово питање је ствар општег консензуса свих странака и у том смислу само тако може и бити ријешено. То је питање од јавног значаја, које се тиче свих и на које се мора адекватно одговорити.

Начина за промјену поменутих регулативе има, оно што је упитно је питање политичке воље за уштедом. Јер како је познато, током новца доћиће се до извора моћи. Дерогирајући сопствени систем финасирања, политичка партија пада у искушење дерогирања система моћи којИ посједује и коју жели да пришири. Сматрам да и једно и друго дерогирање у интересу грађана Босне и  Херцеговине, јер је то  једини начин којим политички систем може надвладати партијски систем што је основни предуслов за нормално функционисање једне модерне државе.

Извор: Бука