Сива зграда и бијели хљеб за исток Српске

Примјери Шпаније, Грчке и других презадужених земаља, чије су Владе раније неодговорно трошиле милијарде на зидање зграда у којима сада нико не станује и аутопутева које мало грађана може да користи, јасно нам показују гдје је крај пута којим смо још давно кренули.

Влада није заборавила и запоставила источни дио Републике Српске, а то доказује и куповина недовршене зграде вриједне више од 26 000 000 марака у Лукавици, рече народни посланик Милан Ковач подругљиво се смијући наивним грађанима који су његово странци дали повјерење, јер је свима јасно да нико од њих неће имати никакву корист што Влада пуни џепове милионима Томи Ковачу или неком другом дворском тајкуну.

Ковач се само надовезао на претходну изјаву свог колеге Илије Таминџије који нас је тврдњом, да нико као актуелна Влада контиунуитета није више инвестирао у Херцеговину, подсјетио на други блок термоелектране у Гацку, брзу пругу Никшић – Требиње - Чапљина, Требињересорт вриједан 700 000 000 евра, обнову ускотрачне жељезнице, Фабрику синтетичког уља у Билећи, концерн текстилне индустрије, хидроелектрану "Дабар" и Горње хоризонте, аеродром на Зубцима и сва остала Потемкинова села из маште којима народни трибуни и усрећитељи годинама стварају паралелни имагинарни свијет у главама сиромашних сународника.

Да ли ће грађани Источног Сарајева и источног дијела Српске имати неку корист од тога што ће Влада нетранспарентно купити неку зграду, надуваном цијеном покрпити рупе из изборне кампање и узгред натрпати још по неки буџетски милион у увијек шупаљ џеп неког подобног дворског неимара?

Да ли би било корисније да је двадесет и кусур милиона уложено у градњу неког новог производног погона, покретање производње у РАОП-у или ФАМОС-у, исплату бар дијела заосталих потраживања хиљадама радника пропалих и опљачканих предузећа? Да ли власт вријеђа интелигенцију и здрав разум својих вјерних поданика, или је већина њих толико омамљена медијским манипулацијама, лошим образовањем и дуготрајном рђавом управом да не може схватити неслане и грубе шале на свој рачун.

Влада се непрекидно задужује под све лошијим условима, а умјесто у производњу и покретање привреде, средства се ненамјенски троше на нове зграде, тобожње јачање капацитета институција, изаду планова и друге бесмислене пројекте. Како би се створила слика о штедњи и рационализацији, покреће се иницијатива укидању „бијелог хљеба" посланицима иако би се на тај начин годишње уштедјело свега стотињак хиљада марака, што је безначајна сума у односу на двије милијарде укупног годишњег буџета.

Примјери Шпаније, Грчке и других презадужених земаља, чије су Владе раније неодговорно трошиле милијарде на зидање зграда у којима сада нико не станује и аутопутева које мало грађана може да користи, јасно нам показују гдје је крај пута којим смо још давно кренули.

Питање је само колико још дуго треба да тумарамо, и када ћемо напокон пасти на само дно, јер би послије тога неминовно морали устати и почети дуготрајан процес опоравка.

Аутор: Небојша Вукановић