Како се одвићи од слатке хране

Страст за слатком храном односно шећерима може се посматрати из различитих перспектива.

Да бисмо објаснили овај феномен код великог броја људи, довољно је да се задржимо на само две карактеристике шећера тј. простих сахарида:

- Велика адиктивна моћ шећера утиче на јаку зависност тј. велику потребу за овим типом хране, и то не везано за прави осећај глади.

- Значај воћа односно витамина Ц (кога има врло мало у другој храни) можемо посматрати као разлог зашто нас сладак укус (типичан за воће) привлачи.

Треба имати у виду да је воће једини основни тип човекове хране који је по природи слатког укуса. А још важније је посматрати интензитет слаткоће који је код воћа значајно мањи него код уобичајених слатких намирница које често конзумирамо. Осим пар изузетака (мед, презрело и сушено воће) у природи не постоји изузетно слатка храна. А с обзиром и да је редовно конзумирање веће количине шећера повезано са бројним здравственим проблемима, може се закључити да слатка храна никако не представља кључан елемент човекове исхране. Са друге стране, значај воћа за човека не лежи у такозваним природним шећерима из воћа, већ у витаминима и другим микронутриентима. Гледајући из те перспективе, воће је есенцијална храна за човека, али не у калоријски великој количини.

Ако се сложимо да конзумирање шећера треба значајно ограничити, па самим тим контролисати и количину и тип воћа који једемо, остају две основне стратегије за решавање тог проблема:

1. Одвикавање од слатког укуса

Ова стратегија захтева различите промене у стилу исхране, од којих је постепено квантитативно смањивање шећера у исхрани само једна од промена. Овом стратегијом драстично се смањује потреба за уносом било шећера било заслађивача.

2. Замену шећера различитим заслађивачима

Употреба заслађивача представља начешћи избор за већину људи. Ипак, овај избор носи са собом неколико проблема. Прво, потребно је изабрати адекватну замену за шећер тј. одређени заслађивач, а доста заслађивача су чак и гора опција од шећера. Ако одмах избацимо фруктозу, мед и сличне производе који су само другачији облици шећера, остају три типа заслађивача:

- Вештачки заслеђивачи (аспартам, сахарин, цикламат, ацесулфам калијум, сукроза)

- Шећерни алкохоли

- Природни екстракти биљака (екстракт стевије, екстракт луо хан)

Редовно конзумирање вештачких заслађивача је повезано са бројним озбиљним здравственим проблемима, па се они никако не могу сматрати добром опцијом. Са друге стране, шећерни алкохоли нису повезани са озбиљнијим здравственим проблемима, али због ниског процента слаткоће немају најпрактичнију примену у исхрани. Вероватно најбољи избор када су они у питању је ксилитол. Ипак постоје две биљке чији екстракти су се показали као безбедни и врло су ефектни када је у питању заслађивање хране, а то су стевија и луо хан. Они се чине као најбоља опција када је у питању избор заслађивача.

Други проблем представља чињеница да чак иако се користе природни заслађивачи, суштински, страст за слатком храном остаје. То значи да остаје проблем одолевања нездравим облицима слатке хране који су свуда око нас.

ЗАКЉУЧАК:

Утимативни циљ када је у питању проблем слатке хране мора бити повећање осетљивости на сладак укус. То захтева да се постепено смањује ниво слаткоће хране коју једемо, и то без обзира да ли се користе шећери или заслађивачи!