Животна прича легенде - Шандора Кочиша

Прича о златној генерацији мађарских фудбалера једна је од оних с тужним крајем, у којој су фудбалски генијалци можда и најромантичнијег доба ове игре доживели један од најтежих пораза које спорт памти (онај од Немачке у финалу СП 1954) и више се никада нису окупили да у истом саставу одиграју још коју. Животна прича Шандора Кочиша, невероватног стрелца којег памтимо по надимку Златна глава, много је тужнија од ове више пута испричане…

Фудбал 23.09.2014 | 21:15

Хелсинки, 28. јул 1952, полуфинале Олимпијских игара. Мађарска Лака коњица води на полувремену против Шведске са 3:0. Золтан Цибор, чувено десно крило, познат по надимцима Луди и Крпена нога, улази први у свлачионицу и аплаузом дочекује све остале саиграче. Све иде по плану, еуфорија је на врхунцу. Мађари су толико доминантни да се финале не доводи у питање.

Золи је одиграо сјајно, поносан је на своју партију – наместио гол Пушкашу у првом минуту, а онда натерао Линда да угура лопту у своју мрежу – и то се јасно види на његовом лицу. Грају прекида смирени глас најмлађег члана златног тима – Шандора Кочиша.
„Луди, могао би да престаненеш да гађаш само Пушкаша“, изговорио је једва чујно Кочиш, а онда се благо окренуо „ка левом крилу“ свлачионице.

Тамо је био Лаци Будаи, популарни Грбави. Више није рекао ни реч, али било је свима јасно да се иста порука односи и на њега. Идејни творац Лаке коњице, легендарни Густав Шебеш, није се мешао…
„За тренутак смо сви занемели. Знате, Пушкаш је био најбољи фудбалер света у том тренутку. Мислим да ником другом од нас на памет не би ни пало да тако нешто изговори“, присећао се касније Цибор и додао:„ Али, Шањи је био потпуно у праву. Почели смо да комбинујемо мало са центаршутевима, висока за њега, па ниска за Мајора… Од десет таквих девет је углавном завршавало у мрежи“.

Мађарска је ту утакмицу против Шведске добила 6:0, а Шандор Кочиш је закорачио у легенду. У другом полувремену на два идеална набацивања винуо се у небеске висине и „исцепао“ мрежу Кала Свенсона. Златна глава била је рођена! Тамо „међу звездама“ провео је читаву каријеру, тамо је и остао… Заувек.

Прича о златној генерацији мађарских фудбалера једна је од оних с тужним крајем, у којој су фудбалски генијалци можда и најромантичнијег доба ове игре доживели један од најтежих пораза које спорт памти (онај од Немачке у финалу СП 1954) и више се никада нису окупили да у истом саставу одиграју још коју. Животна прича Шандора Кочиша много је тужнија од ове више пута испричане…

Многи не знају да је Кочиш најбољи стрелац у историји фудбала, тачније, голгетер с најбољим просеком голова у репрезентативном дресу од Другог светског рата наовамо (68 утакмица/75 погодака/1,10), испред Герда Милера (62 утакмице/68 погодака/1,09). Такође, једини је играч који је седам пута постигао хет-трик играјући за национални тим! На Светском првенству у Швајцарској имао је просек голова по мечу 2,2, а у Хонведу, у којем је провео највећи део каријере, дао је више голова него што је одиграо утакмица – 153/145.

Вероватно је још мање познато да је пре самоубиства које је починио у својој 49. години оболео „од свих могућих болести“…

Шандор Кочиш, у детињству познат под надимком Коцка, рођен је у Будимпешти 23. септембра 1929. Отац столар направио му је прве ципеле за фудбал и крпену лопту по којој је немилице тукао све до петнаесте године, када је почео озбиљно да тренира у младом тиму Ференцвароша. Занимљив је начин на који је тренирао у младости….

Ту крпењачу шутирао је наизменично левом и десном у зид, али тако да му ниједног тренутка не падне на земљу. Не би то било лако ни са тениском лоптицом и два рекета, а камоли овако. Отуд та његова сјајна игра обема ногама. Разлике готово да и није било. Главу по којој ће га фудбалска планета упознати (а посебно Енглези) „развио“ је нешто касније. И то до савршенства… Острвска штампа, као по обичају, умела је тај његов „ваздушни топ“ да опише на најефектинији начин:
„Глава Шандора Кочиша друга је на свету, одмах после Черчилове“.

Након што је освојио титулу с Фрадијем 1949, Шањи је изненада морао у војску. Совјети су нешто раније окупирали Мађарску, успостављен је комунистички систем, а производ тога било је формирање новог, војног клуба – Хонведа. Густав Шебеш у спортском свету био је „бог и батина“, али над главом му је висио мач у виду наредбе нових власти: „Олимпијско злато је леп резултат, али ми хоћемо да постанете светски шампиони“.

Угледајући се на аустријски Вундертим и Поцову Италију, чија су језгра чинили играчи из истог клуба, Шебеш је „наредио“ мобилизацију најбољих играча Ференцвароша, међу којима је био и Кочиш. Погађате, нико од њих се више није враћао међу зелено-беле. Тако је настао најмоћнији европски тим тога доба, а Шандор Кочиш се придружио Ференцу Пушкашу у моћној навали Хонведа.

Ривалитет два велика аса није нешто о чему се често писало, али он је и те како постојао. Шањи је био две године млађи и морао је да слуша газду, све до оног случаја у Хелсинкију с почетка приче. Чак су и навијачи једно време били подељени:
„Пушкаш има само леву, а Кочиш обе ноге и главу“, говорили су једни.

Ипак, ни заљубљеници у лик и дело легендарног Галопирајућег мајора нису остајали дужни:
„Да, то је тачно. Али та једна Пушкашева нога вреди више од Кочишеве две и његове главе“.

Ласло Будаи често је имао потребу да објашњава колико је њему и Цибору било тешко да „нахране“ такве две аждаје:
„Било је сјајно имати таква два мајстора у тиму, али лоше у свему је то што један увек био разочаран. Ференц је увек тражио лопту у ноге, Шандор да центрирамо високо. Невероватно много је могао да скочи. И онда или Пушкаш остане незадовољан на земљи или Кочиш у ваздуху“.

Било како било, у игри Хонведа и Лаке коњице никакво незадовољство није могло ни да се наслути. Све је функционисало перфектно. Нажалост, тај сјајан тим доживео је у само две године потпуни распад. Шокантни пораз у финалу у Берну од Немаца представљао је почетак краја, а онда и револуција у Мађарској, после које је већина играча из тог тима пребегла из земље. Проглашени су издајницима.

Било је то време када су на Тргу хероја доминирали они злогласни кожни мантили, а Ланцхид није светлео као данас и није се баш лако прелазио. Хонвед је за то време био на разним турнејама, све док се чувени Коњаници један по један нису расули по свету и постали изгнаници. Пушкаш је отишао у Реал, а Кочиш се тек после годину и по дана паузе, због неке казне мађарског Савеза, придружио Цибору у Барселони. Претходно, требало је да потпише за Фјорентину, али је тај договор пропао у последњем тренутку.

Ривалство с Пушкашем настављено је и у Шпанији. Каталонци на мађарски погон (Кубала, Кочиш, Цибор) освајају две титуле првака, међутим, Краљевски клуб је имао много више успеха у Европи. Играо је Коцка с Барсом у финалу Купа шампиона, али пораз од Бенфике једноставно је био суђен. Тај меч игран је на Ванкдорфу у Берну, попришту оног митског страдања Лаке коњице…
„Ово је уклето место, ми овде не можемо да победимо“, рекао је наводно Кочиш масеру екипе Анхелу Мурнаку.

И заиста, историја се поновила. И поново је било 3:2, као 1954. за Немачку! Три пречке погодили су Шпанци на тој утакмици…

На путу до финала сјајни голгетер купио је навијаче Барселоне за сва времена, када је у четвртфиналу сам декласирао Вулверхемптон – 5:2. У финишу првог дела постигао је погодак и том приликом поломио раме у судару с голманом. Током паузе, накратко се онесвестио у свлачионици од болова, али је инсистирао да игра и друго полувреме. Дао је још два гола.

Историја вероватно не памти фудбалера који је изгубио два тако велика финала, а да није проглашен губитником. Индивидуална достигнућа Шандора Кочиша то једноставно не дозвољавају, па ипак нико не пориче да су поменути порази значајно утицали на његову психу.

А какав је човек заправо био Шањи?

Божо Копривица је написао неке од најлепших редова о том јединственом стрелцу: „Имао је лице меланхолика, меланхолика хусара, и лице холивудске звезде педесетих“. У једној од својих прича присетио се и како му је лично Данило Киш испричао о својој заљубљености у Кочишеву генијалност, те како је желео да напише есеј о песми Лајоша Кашака „Коњ умире, птице узлећу“ и тим чудесним головима главом Шандора Кочиша.

Тај разговор с Кишом догађа се непосредно пре него што ће Шањи полетети са четвртог спрата кроз прозор клинике Кирон и починити самоубиство. Био је 22. јул 1979.

Само неколико сати раније, током редовне визите, Кочиш је био необично расположен и благо насмејан. У полицијском извештају забележене су његове последње речи: „Па, сестро, данас се већ осећам много боље.“ Они који га добро познају, а међу њима је свакако био Золи Цибор, причао је како је Кочиш тихо патио за својом Будимпештом од првих дана боравка у Барселони. И заиста је био неизлечиви меланхолик, коме је непрегледна Панонска низија значајно смањила животни тонус и учинила да ван ње не може дуго да опстане.

Када је завршио каријеру Шањијева кола незадрживо су кренула низбрдо. Челници Барсе пронашли су му тренерско место у Еркулесу, међутим, убрзо су сви схватили да он није прави човек за тај посао. У Барселони је отворио две кафане, „Златни лав“ и „Плави Дунав“. Тугу је и током каријере лечио алкохолом, али када је окачио копачке о клин, бесомучно је „додао гас“. Био је ноторни пушач. Године 1974. констатована му је тромбоза, недуго затим ампутирана нога. Онда рак желуца, па на крају леукемија. Већ је био тешко болестан када је крајем седамдесетих последњи пут крочио у домовину и чуо онај чувени звук виолина на улицама Будимпеште. Кажу да то не може да се опише речима…

Шандор Кочиш је последње дане провео на поменутој клиници. Тог 22. јула решио је да прекине муке. Претходно је читао стихове мало познатог Пољака Галчињског о путујућој глумици. Песма се зове „Инге Барч“.
„Смрти се плашио и то није крио, само је желео још једном да полети“, тако је гласило прво јављање шпанских медија испред болнице.

На једну од годишњица смрти Шандора Кочиша, један од најистакнутијих представника шпанске литературе Хавијер Маријас исписао је легендарне речи: „Барселона – меланхоличан тим, играчи склони депресији – место где се окупљају највеће светке суперзвезде.“

Пре неколико година тадашња управа каталонског гиганта на челу са Сандром Роселом посетила је Будимпешту истим поводом. Повели су и Леа Месија, да се и он поклони краљу стрелаца…

ДАНАЦ ЈЕДИНИ ИСПРЕД ЗЛАТНЕ ГЛАВЕ

Шандор Кочиш по свим критеријумима спада у највеће голгетере од када је фудбала, а по мишљењима многих стручњака нема му равног. Статистика каже да само један играч има бољи просек голова по мечу од њега, али је притом одиграо тек 38 утакмица у националном тиму. У питању је извесни Данац Тист Нилсен који је играо између 1910. и 1925. У том периоду постигао је 52 гола.

И када се рачунају „суви“ голови Коцка је у самом врху. Убедљиво прво место држи Иранац Али Деи са 109 погодака, а следе Пушкаш (84), Пеле (77), па четврти Кочиш са 75.