Ибарска магистрала је масовни убица

Чувено Креманско пророчанство (ако пак није реч о каквом уратку старог-доброг ДБ-а) предвидело је да ће једног дана сви Срби моћи да стану под једну шљиву. 

Стари мудраци, неко ће рећи обични преваранти, имали су визију ратова, борбе овог лудог народа до истребљења, осећали опасност од природних непогода и заразних болести...

Ни у лудилу, међутим, нису могли да замисле да ће готово кључни фактор нашег нестанка бити - Ибарска магистрала.

На тој несрећној деоници дугој више стотина километара, што извире у Београду и спушта се све до ћудљивог Ибра, сваке године гине чак 600 људи. Простом рачуницом долази се до застрашујућег закључка да је у саобраћајним несрећама на овом преоптерећеном, небезбедном и преуском путу за последње две деценије погинуло безмало 12.000 људи.

Толико нас све скупа  није страдало ни у ратовима деведесетих, поплавама, пожарима и свим другим недаћама за које смо, додуше оправдано, могли окривити више силе природе и међународне заједнице. Ибарска магистрала, путни правац у међувремену с правом прекрштен у трасу смрти, злочин је за који нико други није толико крив као ова држава.

Иста она која га је осмислила и изградила пре више од педесет и кусур година и препустила времену и судбини, да свакодневно као модерни данак у крви или нека митска аждаја на својој површини односи нове и нове жртве. Шокантно је да нико од надлежних од осамдесетих на овамо није помислио да се број аутомобила на српским друмовима драстично повећао, да Ибарском не ћарлијају више само два "спачека" и један течин "пезејац", да је толикој магистрали потребно да напокон израсте и постане модеран аутопут.

Паре никада нису биле проблем јер, јелте, никада их за корисне ствари у овој недођији није ни било. Али могло се учинити бар нешто да се повећа безбедност, макар утеривана драконским казнама и безбројним патролама дуж читавог пута. Кад смо већ регрутовали гомиле бахатих полицајаца, купили скупе хеликоптере и ангажовали луксузне "пресретаче" којих нема ни у траговима на Ибарској магистрали.

Да не буде забуне, драстичну осуду, тек нешто мању од оне намењене надлежнима, заслужују и возачи. Често бахати, нестрпљиви и нерационални у вожњи. Спремни да у смрт пошаљу не само себе и своје сапутнике него и потпуно невине друге учеснике у саобраћају.

Нико им не може замерити што их унервозе колоне или им преглед спутају тешки камиони, али нипошто им се не може опростити толики немар и нехајност према својим и туђим животима.

Ако прихватимо као тачну ону стару мисао да је сваки возач потенцијални убица и самоубица, онда је, нажалост, Ибарска магистрала идеално место да се почине масовни злочини и читаве породице завију у црно.

Извор: прессрс.ба