Ibarska magistrala je masovni ubica

Čuveno Kremansko proročanstvo (ako pak nije reč o kakvom uratku starog-dobrog DB-a) predvidelo je da će jednog dana svi Srbi moći da stanu pod jednu šljivu. 

Stari mudraci, neko će reći obični prevaranti, imali su viziju ratova, borbe ovog ludog naroda do istrebljenja, osećali opasnost od prirodnih nepogoda i zaraznih bolesti...

Ni u ludilu, međutim, nisu mogli da zamisle da će gotovo ključni faktor našeg nestanka biti - Ibarska magistrala.

Na toj nesrećnoj deonici dugoj više stotina kilometara, što izvire u Beogradu i spušta se sve do ćudljivog Ibra, svake godine gine čak 600 ljudi. Prostom računicom dolazi se do zastrašujućeg zaključka da je u saobraćajnim nesrećama na ovom preopterećenom, nebezbednom i preuskom putu za poslednje dve decenije poginulo bezmalo 12.000 ljudi.

Toliko nas sve skupa  nije stradalo ni u ratovima devedesetih, poplavama, požarima i svim drugim nedaćama za koje smo, doduše opravdano, mogli okriviti više sile prirode i međunarodne zajednice. Ibarska magistrala, putni pravac u međuvremenu s pravom prekršten u trasu smrti, zločin je za koji niko drugi nije toliko kriv kao ova država.

Ista ona koja ga je osmislila i izgradila pre više od pedeset i kusur godina i prepustila vremenu i sudbini, da svakodnevno kao moderni danak u krvi ili neka mitska aždaja na svojoj površini odnosi nove i nove žrtve. Šokantno je da niko od nadležnih od osamdesetih na ovamo nije pomislio da se broj automobila na srpskim drumovima drastično povećao, da Ibarskom ne ćarlijaju više samo dva "spačeka" i jedan tečin "pezejac", da je tolikoj magistrali potrebno da napokon izraste i postane moderan autoput.

Pare nikada nisu bile problem jer, jelte, nikada ih za korisne stvari u ovoj nedođiji nije ni bilo. Ali moglo se učiniti bar nešto da se poveća bezbednost, makar uterivana drakonskim kaznama i bezbrojnim patrolama duž čitavog puta. Kad smo već regrutovali gomile bahatih policajaca, kupili skupe helikoptere i angažovali luksuzne "presretače" kojih nema ni u tragovima na Ibarskoj magistrali.

Da ne bude zabune, drastičnu osudu, tek nešto manju od one namenjene nadležnima, zaslužuju i vozači. Često bahati, nestrpljivi i neracionalni u vožnji. Spremni da u smrt pošalju ne samo sebe i svoje saputnike nego i potpuno nevine druge učesnike u saobraćaju.

Niko im ne može zameriti što ih unervoze kolone ili im pregled sputaju teški kamioni, ali nipošto im se ne može oprostiti toliki nemar i nehajnost prema svojim i tuđim životima.

Ako prihvatimo kao tačnu onu staru misao da je svaki vozač potencijalni ubica i samoubica, onda je, nažalost, Ibarska magistrala idealno mesto da se počine masovni zločini i čitave porodice zaviju u crno.

Izvor: pressrs.ba