На данашњи дан, прије 45 година, умро је Јосип Броз Тито

Јосип Броз Тито, дугогодишњи неприкосновени лидер социјалистичке Југославије, умро је 4. маја 1980. пре 45 година.

На чело Југославије доспео је победом у Другом светском рату, а пошто је совјетска Црвена армија октобра 1944. ослободила Београд од немачких окупатора, заједно са партизанским јединицама, односно НОВЈ преузео је власт.

Сматра се да је покрет отпора који је Јосип Броз Тито предводио био најјачи на тлу  Европе западно од Совјетског Савеза и отуда је из Другог светског рата изашао као прослављени ратни командант.

Јосип Броз рођен је у Кумровцу, у Загорју, недалеко до границе са Штајерском, највероватније 7. маја 1892. Отац је био Хрват, мајка Словенка.

Након неуредног основног школовања у родном месту, занат је учио у Сиску. Наводно убрзо по доласку у Загреб 1910. активан је у радничком покрету, када постаје члан локалне Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније. 

Радио је потоњих година у Камнику, Крањска, Ченкову, Чешка, код Минхена у Баварској, Бечком Новом месту, али се нигде није дуже задржао.

Од 1913. на одслужењу је војног рока, где се истакао како стицањем подофицирског чина, тако и као другопласирани на такмичењу у мачевању у војсци Аустрогарске. Победник је иначе био један од надвојвода из кућа Хабзбург. 

Пошто је Беч започео Први светски рат нападом на Србију, нашао се на фронту. У прво време ратовао је на српском фронту. У његовим потоњим званичним биографијама тај податак је био занемарен, истицало се једино да се због недисциплине тада нашао заточен у Петроварадину. Потом је упућен на руски фронт, у Галицију. 

Маја 1915. после рањавања, Руси га заробљавају. Остатак Првог светског рата проводи у Русији. Одбио је да се прикључи југословенској добровољачкој формацији у Русији. 

У потоњим биографијама навођено је да је био учесник Октобарске револуције, што није истина.  

Током боравка у Западном Сибиру, жени се малолетном кћерком човека на чијем имању је радио.

У јесен 1920. са супругом долази у новообразовану Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

До 1925. живи у месту Велико Тројство, недалеко од Бјеловара, гђе је радио у млину. Ту му се родило четворо деце, од којих је преживео једино Жарко. 

Потом борави у Загребу, Краљевици, Београду, Смедеревској Паланци, да би се 1927. вратио у Загреб. Био је званично индустријски радник, а заправо више посвећен синдикално партијском раду. 

Хапшен је 1927. и 1928. Пошто је осуђен на пет година робије, из затвора ће изаћи марта 1934.

Потом постаје члан Политбироа КПЈ и професионални комунистицки функционер. По сведочењу Васе Казимировића, потоњег историчара, који је тада био скојевац и као партијски курир је преносио новац, високе партијске функционере Коминтрена је тада плаћала у рангу примања директора банака у Краљевини Југославији.  

Током друге половине тридесетих успело му је да уклони са челних места у партији више истакнутих функционера, почев од претходног лидера КПЈ Милана Горкића (Чижинског) односно конкурената попут Лабуда Кусовца или Петка Милетића. 

Од краја 1937. представљао се као генерални секретар ЦК КПЈ. Током Грађанског рата у Шпанији, према појединим, непровереним, наводима одлучивао је о судбинама појединих истакнутих партијских званичника.   

Успело му је да преживи период Великих чистки у Совјетском Савезу, иако је тамо боравио током знатног дела 1938/1939, док је већи део првака КПЈ ликвидиран, или је у најбољем случају завршио у логорском систему ГУЛАГ. 

Октобра 1940. доспева и формално на чело КПЈ.

Пошто је Југославија априла 1941. окупирана, из Загреба одлази у Београд, где ће после налога из Москве, који је уследио пошто је Совјетски Савез нападнут, започети организацију устанка у Србији.

Као врховни командант НОПОЈ предводио је отпор у окупираној Југославији, што је крунисано великом победом. 

Поступно, крајем 1943. успело му је да се наметне као главна снага отпора унутар Југославије и у очима званичног Лондона.  

Као неприкосновени лидер социјалистичке Југославије предводио је земљу од ослобођења 1944/1945. до смрти маја 1980.  

Формално, од 1943. до 1963. био је председник Владе Југославије, а потом председник државе. Паралелно, све време предводи КПЈ, односно од новембра 1952. Савез комуниста Југославије. Звање маршала носио је од Другог заседања АВНОЈ, крајем новембра 1943.

У прво време највернији савезник Москве, пошто је Стаљин одлучио да га се реши, што је обелодањено крајем јуна 1948. Резолуцујом Информбироа, поступно се ослања на Запад. 

У Вашингтону је тада одлучено да му се упути помоћ, с циљм урушавања монолитности комунистичке интернационале. 

Уживао је затим знатну војну, финансијску и другу помоћ од САД.  

У условима ондашњег такозваног хладног рата, и паралелног процеса деколонизације, успело му је да се поступно, крајем педестих и раних шездестих, наметне као један од лидера такозванох Трећег света, односно Покрета несврстаних, чији је био оснивач, заједно са Нехруом и Насером.

У унутрашњој политици осмишљен је тада специфичан југословенски пут, назван социјалистичко самоуправљање, што је подразумевало и увођење тржишних механизма, уз друштвену својину, у чему је било успеха. 

Паралелно је поред формалног федералног уређења, временом спровођења све даља децентрализација, па је од Устава 1963. а у потпуности Уставом из 1974, сва реална власт пренета на ниво федералних јединица, односно републичких партија. 

Заједничке су остале, а и то не у потпуности, одбрана, спољна и фискална политика, при чему је свуда спровођен такозвани кључ, с циљем такозване равноправне заступљености уз обавезан консензус представника свих република и покрајина.  

Било је то, како се показало, нефункционално, деструктивно устројство, које је онемогућило опстанак Југославије.

(Тањуг) Фото: АП