Мира Ступица: Биће ово, дјецо, све у реду!

Била је дива, права правцата глумачка дива. Била је прва дама СФРЈ, муза највећег песника. Била је љубав живота великог редитеља, али је била пре свега – глумица.

- О томе и хоћу да причам, о глуми – рекла је Мира Ступица у великој животној исповести.

Како каже, о Холивуду никада није размишљала, занимао је живот овде. О животу прича цитирајућу своју књигу “Шака соли”: “Ја се са својим животним теретом некако носим. Само га вешто пребацујем с рамена на раме захвајујући искуству. Да одржим ход и равнотежу”.

Нема шансе да пребројимо где је све играла и колико пута, које је све улоге оживљавала на даскама, а које на филмском платну. Фотографије из тих дана, пак, нема, можда само неколико. Кажу да лепи људи лепо
старе. Мира је и даље лепотица. Глумица века, како су је званично колеге изабрале при првом избору.

- Не, нема разлога да ми недостаје глума. Могла сам да останем још до ових дана, али ја сам знала да сам свој корпус, такав какав јесте и толико колико јесте вредан, дала и да ћу сигурно због старости да будем и друкчија и скромнија. Нема разлога да ме више било ко зове да глумим, зато што ја то не желим. Ја морам и њима, ко год се јави, да кажем, хвала вам, али не, ја више нисам то – додаје ова глумица.

Каријера која је почела много давно, дебијем у позоришту 1941, водила ју је на различите позорнице света, од париске до московске. А започела је у време када је летела глава и због мањих ствари од издаје. А издајом се сматрало ако сте глумили. Требало је преживети те гладне године, заштитити тек рођену ћеркицу Мину, и упирање прстом по окончању рата.

- Током тог рата била сам и мајка и глумица и друштвени и физички радник. Јер глумци су морали да рибају позориште, бину, салу, прозоре, глуме, пишу пароле и иду на митинге. Глумили смо неке неутралне теме, по селима, спавали по касарнама, гасом се мазали да се одбранимо од вашака. После рата, у Београду је већ увелико радило Народно позориште. Морали сте да положите рачун о томе шта сте радили за време окупације и зашто сте играли. Тако су најзначајнију глумицу у нашој позоришној историји Жанку Стокић, осудили на осам година губитка националне части и забранили јој да игра – каже Мира.

Жанка је посебно мучи. Најтрагичнија жртва прогона после Другог светског рата, због које су редитељ Бојан Ступица и Мира заложили своју част да буде рехабилитована.

- Ја сам већ била са Бојаном кад смо чули да је избачена из позоришта. Рекао ми је да морамо да је вратимо на сцену јер је најбоља и највећа. И успели смо. Али, кад смо отишли да јој саопштимо, толико је
плакала да смо морали да је тешимо. Била нам је бескрајно захвална.

Бојан и ја смо отишли срећни кући. Знали смо да ће се већ сутра појавити у позоришту. Али, ујутру смо сазнали да је Жанка умрла.

Њен супруг, Бојан Ступица, био је трн у оку тадашњих бирократа. Кад је био приморан да напусти ЈДП, без плате, без признања, без ичега, тада 25-годишња Мира није имала избора већ да води све његове борбе, горчине, сукобљавања, и да га одржи да не потоне. Пратила га је свуда, али он се и даље осећао одбаченим.

Кад је већ алкохол почео да нагриза његово здравље, Мури, како ју је Бојан звао, по цену да изгуби његову љубав, схватила је да он мора на лечење. Тада срећног краја за њих двоје више није било. Од тог момента, носила ју је једна жеља: да се запамти успомена на Бојана Ступицу. Градитељ три позоришта, редитељ антологијских представа, човек који је открио многе таленте. А толико често вређан, критикован, прогањан, омаловажаван. Са њим кроз све прошла је и Мира Ступица, на ногама.

На његовој сахрани Михизу није дозвољено да одржи говор. Све су то горка сећања.

Упознавала је најмоћније политичаре не само бивше Југославије, многе случајно, многе јер су се гурали у друштва великих глумаца, а неке и захваљујући чињеници да је била прва дама СФРЈ, супруга Цвијетина Мијатовића. Политика је у том смислу, ипак, није интересовала, нити је икада конкурисала за чланство у КПЈ.

Одбијала је путовања као супруга тада члана Председништва СФРЈ, али дешавало се да нека не може да избегне. Тако је једном ненамерно одржала лекцију Муамеру ел Гадафију о Ариофановој Лизистрати, и мудрости жена да ускрате супрузима брачну постељу док не окончају ратове, и сама покушавши дипломатски да стиша тадашњи разговор између Мијатовића и њега.

О браку са председником Председништва СФРЈ, Цвијетином Мијатовићем и о несрећи Цвијетинове породице и својих поћерки не проговара, само одмахује руком. “Та несрећа је сувише велика”.

На њеном лицу данас нема ни трунке сете због пропуштених прилика. Не жали ни за чим у каријери.

- Не, ја сам урадила онолико колико сам могла, колико ми је природа дала у моћи и ја сам то максимално и на време схватила и на време неговала. Отишла сам са позорнице а да су људи много зажалили због тога. У позоришту сам провела скоро цео живот живећи туђим животима, мислима, љубавима и патњама.

Ја сам у ствари сав свој живот провела ван себе. Сад се одмарам и не тражим ништа. Није било лако, ни са временом, ни са политиком. Али, знала сам да ће бити све у реду – каже Мира и поручује:
- Исто је и данас, изгураће ови млади људи. Многи су били потонули, па ево их опет. Биће то све у реду, један дан ће опет бити све у реду. Мене је одржао тај оптимизам, ја сам увек и са правом гледала позитивно јер сам увек знала тачно шта ће се догодити, шта је катастрофа, а шта је само невоља. Разлике између катастрофе и невоље су велике. Како се подноси катастрофа? Памећу.