МАЈКА УБИЈЕНОГ ДЈЕТЕТА НЕМА ЗА СПОМЕНИК

Рада Драгичевић, мајка деветогодишње Мирјане, дјевојчице коју су 1992.

Република Српска 15.03.2013 | 16:32 Рада Драгичевић, мајка деветогодишње Мирјане, дјевојчице коју су 1992. године, на њене очи, муџахедини у селу Доња Биоча, најприје силовали, а затим и заклали, данас живи на ивици егзистенције.Рада некако преживљава као подстанар (са незапосленим сином и још живим родитељима) од свега 320 марака мјесечно. Да апсурд буде још већи, због скандалозне небриге и нехуманости надлежних у Републици Српској, она ће највјероватније подићи кредит како би, умјесто државе, поставила споменик кћерки страдалој у монструозном догађају прије 21 године. - Септембра прошле године сам напокон успјела да пренесем Мирјанине остатке из Илијаша на Војничко гробље у Сокоцу. Покопали смо је уз православне обичаје пет дана прије њеног рођендана. Али, и то бих све сама морала да платим, да се није нашла Борачка организација и дала новац умјесто мене. Много им хвала на томе. На сахрани моје Мирјане сви су ми обећали да ће ми помоћи и да јој се направи и споменик и да ће ми запослити сина, али, ево, већ шест мјесеци обијам прагове разних канцеларија. Или се ти људи више не јављају на телефоне, или секретарице стрпљиво запишу моје име или ме стрпљиво саслушају и на крају кажу: "Извините, али не можемо да вам помогнемо, јер је Мирјана цивилна жртва рата, а РС још није донијела закон којим се то рјешава." Више немам снаге да обигравам по Српској и да наново причам своју муку. Покушаћу да подигнем кредит и сама подигнем споменик кћерки како знам и како умијем - прича ова жена која у Власеници живи као подстанар са незапосленим сином Јанком (30) и још живим родитељима. Да би прехранила и себе и њих, ова жена већ 12 година ради као конобарица у једној неугледној кафани на улазу у Хан Пијесак. - Захваљујући Министарству избјеглица и расељених лица, Влада РС од прије неку годину ми плаћа једнособан стан, а ја само струју и гријање, око 30-ак евра. Телефон сам одјавила, немам и за то. Живимо од те моје плате од 250 конвертибилних марака и 75 марака које добијам на име кћерке и то је све. Не знам кога сам све кумила и молила да ми барем запосле сина који је завршио за аутомеханичара, али сви окрећу главу. Мићи Краљевићу, посланику у Скупштини РС, сам се обраћала 177 пута да запосли мене или сина. Никад ме примио није - прича ова храбра жена која је преживјела прави пакао, због чега јој дан не почиње без лијекова за смирење. Није ни чудо. Драгичевићи су 28. децембра 1992. године живјели у Доњој Биочи код Илијаша када су у њихово село упали муџахедини из тадашњег другог батаљона Седме муслиманске бригаде. Муџахедини су палећи село упали у кућу у којој је Рада живјела са тетком и дјецом. Кћерку Мирјану (9) су силовали, па заклали, док су Раду изрешетали, али је чудом остала жива. Сина Јанка (који је тада имао 10 година) на сву срећу нису видјели, јер се сакрио испод кревета. Овај злочин никада нико није процесуирало ни Тужилаштво БиХ, ни Хашки трибунал, иако је Центар јавне безбједности Источно Сарајево још 2005. године поднио извјештај против 11 лица за које се сумња да су учествовали или командовали нападом на Доњу Биочу. Током тог напада, уз деветогодишњу Мирјану, убијено још двоје цивила: Никола Мићић и Ленка Скоко. Филм о Мирјани Ова, потпуно невјероватна и поражавајућа прича се не завршава само небригом државе. Ужасна прича је 2005. године преточена у 12-минутни, документарни филм "Мирјана" који је побиједио на фестивалу у Милану, а Рада Драгичевић је сасвим случајно сазнала да се ДВД продаје по цијени од 2,5 евра. - Шокирала сам се када сам видјела. Купила сам ДВД и одмах позвала тог новинара. Он је тврдио да са тим нема ништа. Па ко онда уновчава моју муку - пита се Рада Драгичевић. Избјеглиштво Како живот само може да удеси, тако се и Рада са сином, прије Власенице током рата потуцала по цијелој Републици Српској. - Из Илијаша сам избјегла у Милиће, а затим у Дервенту. Ту сам плаћала кирију 150 марака, а нико није хтио да ме запосли ни као чистачицу. Јанко тада два мјесеца није ишао у школу јер није имао патике да обује - плаче ова храбра жена. Без наде Рада Драгичевић каже да се више ничему не нада, а да умјесто свјетла на крају тунела види још горе мастило. - Чему да се надам када сам прешла педесету. Ко ће ме сада као радника? Притом, немам ни здравствене књижице, па и не идем доктору. Немам пара да се сада разболим. Пред собом не да видим неку наду, већ видим да ми само може бити још горе - каже Рада Драгичевић.