Мир, најважнија вијест о нама коју никада нисмо објавили!

Када је најављен долазак Педија Ешдауна у Босну и Херцеговину, од свих података из његове биографије за око ми је запао само један, био је пријатељ и политички саборац Џона Клиза. Легендарног монтипајтоновца.

Помислио сам, ето га, то је то. То је вјероватно била његова најважнија квалификација за посао који га чека. Јер за управљање Босном и Херцеговином није довољно познавати право.

Потребно је дубински разумјети апсурд.

Ешдаунов мандат повремено је заиста личио на "Летећи циркус". Посезао је за брзим рјешењима, многа су пропала још брже. Купио је и кућу уз Јабланичко језеро, најављујући да ће ту пустити коријење. Пред крај мандата та иста кућа већ је тражила новог власника.

Срели смо се једном у Бањалуци. Био је то кратак разговор у пролазу, на неком догађају, али ми је једна његова реченица остала урезана у памћење.

Каже ми тада Педи да мјесецима обилази земљу и да просто не може да вјерује. Послије тако бруталног клања, људи овдје сасвим нормално комуницирају. Путују. Тргују. Пију кафе. Улазе једни другима у куће. Нема, говорио је, оног опипљивог, љепљивог страха. Нема оне сирове мржње какву је виђао у Сјеверној Ирској.

А Педи је знао о чему прича. Почетком седамдесетих командовао је јединицом краљевских маринаца у Белфасту. Нагледао се како повјерење цркава на улици и колико га је тешко вратити у живот.

Четврт вијека касније често се сјетим тих ријечи. Јер, ако данас упалиш телевизор, прелисташ мреже или послушаш ове наше острашћене политичаре, помислио би да је рат већ почео. Само се чека да ти на Вибер стигне локација гдје да задужиш чизме и пушку.

Календар колективног бијеса уредно је исписан. Реторика пред изборе достиже температуру топљења метала. Највише пјене они који највећим душманима називају ликове с којима ће, чим се преброје листићи, глатко ући у коалицију.

Зато што се народи најлакше раздвајају прије избора, а јавна предузећа и фотеље дијеле послије њих.

Сервирају нам причу да помирења нема и да је нови сукоб одмах ту, иза угла. И заиста, са безбједне удаљености сваки наш локални инцидент изгледа као најава судњег дана. Али живот из непосредне близине, срећом, изгледа другачије.

Не живимо у идили. Далеко од ње. Па ипак, више од тридесет година нисмо склизнули назад у мрак. Ниједна од безбројних криза није успјела људе масовно гурнути у праве ровове.

Живот је, срећом, упорно мање идеолошки од тврдог статуса написаног са WЦ шоље.

Све то не значи да смо потпуно излијечени. Али неколико професионалних мрзитеља и армија ботова који ратују из топлих дневних соба нису пресјек овог друштва.

Огромна већина људи у овој земљи већ дуго бира мир. И да живи у њему. То је голема ствар. Требало је преживјети деценије свакодневне медијске лоботомије, хушкања и страха. Ред је да себи једном признамо тај успјех. Мир је, највећи заједнички пројекат који смо овдје направили!

Онима који живе од политике такав мир није нимало исплатив. Рат је њихов најуспјешнији производ.

Зато га подгријавају сваког божјег јутра. Морају. Јер знају да се тај страх већ до поднева охлади под притиском стварности, рачуна за струју, рате кредита, чекања у болничким редовима и бриге како дјеци купити патике за школу.

Наше је да се томе свим силама одупремо.

У првим минутама Бертолучијевог филма "Новеценто" свиће 25. април 1945. године. Кроз италијанско село пробија се вијест о крају рата:

„Ла гуерра è финита! Рат је готов!“

Повик се шири имањем и пољима. Људи излазе из кућа. Трче. Грле се. Подижу заставе. Допуштају себи да удахну и да се радују јер је пуцање коначно престало.

Као да ту реченицу никада нисмо смјели изговорити довољно гласно. Као да нас је помало стид да славимо мир.

Зашто, мајку му?

*Ла гуерра è финита.*

Рат је готов!

Имамо право да се томе радујемо. Да не мислимо злокобно да је ово само пауза. Да наставимо и да живимо своје обичне и досадне мале, али једине животе.

И свакодневну обавезу да не допустимо олошима који од тог рата и даље живе, да га икада више започну.

Аутор: Александар Трифуновић

Фото: БН