Пет стратешких инвестиција у Републици Српској вриједних милијарде марака остали нацрти на папиру

Изградња аеродрома у Требињу, шест хидроелектрана на Дрини и Требишњици те вађење сирове нафте најављивани су као инвестиције од стратешког значаја, али се није одмакло даље од израде техничке документације и мањих грађевинских радова.

Реализација је досезала до: додјеле концесија и препродаје удјела у њима, оснивања и повећања капитала у концесионим предузећима, улагања у техничку документацију и кредитних задужења -само за изградњу једне од шест планираних хидроелектрана власт у Републици Српској (РС) задужила се за 370 милиона марка.

Ни покушај спашавања путем приватизације зворничке Фабрике глинице „Бирач“, највећег производно-извозног предузећа у Југославији, није уродио плодом. Власт је уложила скоро трипут више од страних власника и то путем кредита Инвестиционо-развојне банке РС-а (ИРБРС) који никада нису враћени.

Фабрика и повезане фирме преко којих су литвански инвеститори годинама извлачили новац из Републике Српске отишле су у стечај који је након 12 година окончала фочанска фирма „Павгорд“, откупивши већину потраживања од литванске групације. Власник Гордан Павловић је тим откупом постао и власник бившег зворничког гиганта.

„Образац је исти: договор иза затворених врата, у четири ока, скривање од јавности уговора и обавеза инвеститора, извлачење новца, игнорисање, најблаже речено, представника власти, институција и контролних органа”, коментарише уредник портала „Цапитал“ Синиша Вукелић гласно најављиване нереализоване инвестиције у Републици Српској.

Заробљена држава

Приватизације крајем деведесетих година требале су привредним гигантима бити спас од пропасти који Фабрика глинице „Бирач“ у Зворнику није дочекала.

Литванска групација “Укио Банко Инвестицине Групе” у власништву руско-литванског бизнисмена Владимира Романова појавила се у Босни и Херцеговини 1998. године као консултант Владе Републике Српске у поступку припреме приватизације „Бирача“. Са те позиције је брзо напредовала до њеног купца на међународном тендеру, расписаном крајем 2000. године.

Стручна јавност је безуспјешно упозоравала на малверзације и тражила поништавање тендера који је завршен продајом за шест умјесто првобитно оглашених десет милиона марака.

Непосредно прије почетка производње глинице „Укио“ групација 2002. године оснива фирму „Балкал“ у Бањој Луци која касније склапа уговор о пословној сарадњи са „Бирачем“ и преузима набавку сировина потребних за производњу и комплетан извоз, оставивши Фабрици глинице да се бави услужном производњом.

„Имала је канцеларију, једну секретарицу и телефон, а била је истовремено највећи извозник из Босне и Херцеговине са једним запосленим! Била је чак већи извозник него ‘Електропривреда БиХ’, ‘Алуминиј Мостар’ итд“, каже уредник пословног портала „Цапитал“ Синиша Вукелић, подсјећајући да је сав посао ишао преко ове фирме, „али није чак ни та фирма „Балкал“ остваривала енормну добит како не би морала овдје плаћати порез, већ је постојала нека трећа компанија у иностранству на оффсхоре острвима која је акумулирала сав тај цијели профит“.

Транспаренцy Интернатионал БиХ (ТИБиХ) је 2018. године у студији „Ефекат заробљене државе у екстрактивној индустрији на основу анализе случаја ‘Бирач’“ описао како је манипулацијом трансферних цијена, злоупотребом добијених кредита и контролом над правосуђем извучен новац и направљена економска штета од око 3,4 милијарде марака.

“Овај случај показује (…) да имате један савршен примјер заробљене државе гдје све институције раде у интересу појединца, у интересу једне мале групе људи која се ту енормно обогатила, а да, заправо, за штету коју је друштво у цјелини претрпјело неће нико одговарати”, каже Срђан Траљић из ТИБиХ.

„Балкал“ је брзо по оснивању продат фирми са Британских Дјевичанских Острва, што је омогућило да се у потенцијалним будућим истрагама о пословању овог предузећа тешко може открити стварни власник.

„Укио“ групација је током 2003. и 2004. године преко „Бирача“ основала и: „Алумину“, „Механику“, „Бирач Енерго“ и „Енерголинију“ те преоријентисала пословање гиганта на управљање и финансирање ових зависних друштава, пише у студији ТИБиХ.

ИРБРС је 2014. године одобрио „Алумини“ два кредита од укупно 8,5 милиона КМ. „Енерголинији“ су, такође, одобрена два кредита – 5 милиона и 19,4 милиона КМ. Због овог кредита покренут је поступак против бившег премијера РС Александра Џомбића.

Траљић каже да је то „поступак (…) који је недавно завршен ослобађајућом пресудом, али је њу укинуо Врховни суд РС, с обзиром да је имао значајну улогу у одобравању кредита преко Инвестиционо-развојне банке „Енерголинији“ који се нису враћали и гдје је настала значајна штета. И то образложење Суда, дакле, да је то донио колективни орган и да премијер не може бити одговоран је заиста апсурдно и Врховни суд је укинуо ту пресуду“.

Вукелић, који је дуго истраживао и писао о пословању “Укио” групације, каже да је то била “компликована међународна група за малверзације” коју су чиниле десетине финансијских стручњака.

“Ја сам чак био у Литванији у њиховом сједишту, тамо гдје је била та „Укио” група. Имају дивну кошаркашку дворану коју је Фабрика глинице „Бирач“ заправо направила. (…) Милорад Додик и Жељка Цвијановић су били гости. Службеним њиховим авионом су путовали на утакмице у Литванију”, каже Вукелић за Центар за истраживачко новинарство (ЦИН).

ЦИН је израдио мапу 20 страних инвестиција које нису реализоване или се њихова реализација годинама пролонгирала.

Иако су најављивани као капитални пројекти, укупне вриједности најмање 10,6 милијарди марака, њихова реализација је каснила дуже од деценије, а ни данас нису завршени.

Према прикупљеним подацима, Влада Републике Српске је чак и откупила поједине концесије, плативши их вишемилионским износима јавног новца. Осим тога, Влада је изгубила два арбитражна спора због једностраног раскида уговора или неиспуњавања уговорних обавеза, што је грађане коштало око 125 милиона марака.

Концесијом до енергетске стабилности

Власт у Републици Српској је од 2010. године најављивала енергетску самосталност и стабилност изградњом хидроенергетских пројеката „Горња Дрина“и „Горњи Хоризонти“ те вађењем сирове нафте и гаса на Мотајици, Мајевици и у Источној Херцеговини. Сви најављени рокови су пробијени, а пројекти нису завршени.

Пројектом „Горњи Хоризонти“ планирана је изградња хидроелектрана: „Дабар“, „Невесиње“ и „Билећа“. Најављена вриједност само за „Дабар“ износи 661 милион марака, а рок за изградњу и пуштање у рад ове хидроелектране био је 2020. године. Власт је годину касније подигла кредит за изградњу, задуживши се код кинеске државне банке ЦЕXИМ 370 милиона марака, са роком отплате 20 година.

Према тврдњама еколошких активиста и домаћих медија, исплата кредита је тренутно обустављена.

Концесија на 50 година је дата Зависном предузећу „Хидроелектране на Требишњици“ и Мјешовитом предузећу „Електропривреда Републике Српске“. Да би реализовали пројекат, концесионари су 2011. основали предузеће „Хидроелектрана Дабар“.

Касније је капитал предузећа повећан са једног на 31 милион марака, а „Електропривреда РС-а“ је свој удио од 30%, вриједан 9,3 милиона КМ, уступила предузећу „Хидроелектране на Требишњици“.

За овај пројекат је кроз Фатничко поље изграђен канал дуг око 12 километра са пратећим објектима. Еколози упозоравају да би изградња хидроелектрана имала катастрофалне посљедице по животну средину, посебно зато што институције дају дозволе на основу података о процјени утјецаја на животну средину старијих од 40 година, јер је ријеч о пројекту из Југославије.

„’Горњи Хоризонти’ су тренутно, по свим нашим сазнањима, најлошији хидроенергетски пројекат у Европи. (…) Првенствено ће утицати на подручје крашких поља: Гатачко, Невесињско, Дабарско и Фатничко поље зато што ће скупити сву воду са тих површина, каналисати је у канале и тунеле“, каже Владимир Топић из Центра за животну средину.

Основни суд у Бањој Луци је по тужби „Аархус“ центра у аугусту 2024. године поништио једно од одобрења за градњу ове хидроелектране коју је издало Министарство просторног уређења и грађења Републике Српске.

“И шта је урадило Министарство? Оно је поновило поступак на начин да је само промијенило протокол и датум (…) и рекли сад је све океј и хајмо, значи, наставити градњу”, каже за ЦИН Емина Вељовић, извршна директорица „Аархус” центра, који је због тога поново уложио тужбу на коју се чека одговор.

„Горња Дрина“ је најављена као инвестиција од 861,5 милиона КМ која ће изградити хидроелектране „Бук Бијела“, „Фоча“ и „Паунци“.

Концесиони уговор за „Бук Бијелу“ је потписан 2016. године, а рок за изградњу био је 2023. Концесија за ХЕ „Фоча“ и „Паунци“ потписана је 2019, са роком за изградњу 2025. године. У овај посао 2020. године укључила се и Србија. Њено Јавно предузеће “Електропривреда Србије” са удјелом од 51% постало је већински власник концесионог предузећа ХЕС „Горња Дрина”, уложивши у оснивачки капитал 39,6 милиона марака. У аугусту 2026. капитал предузећа је био 82,6 милиона КМ, а на терену су изведени само припремни радови.

Представници власти у Републици Српској током 2010. оптимистично су најављивали и велики енергетски пројекат везан за експлоатацију нафте и гаса.

Те године су „Нафтна индустрија Србије“ са већинским власништвом од 60% и руска компанија „Њефтегазинкор“ основале предузеће „Јадран-Нафтагас“ које је сљедеће године добило концесију на 28 година за истраживање и кориштење сирове нафте и гаса на Мајевици, Мотајици и у Источној Херцеговини. Најављена је инвестиција вриједна 345 милиона марака и већ наредне 2012. године у геолошка истраживања уложено је 19,5 милиона марака. Међутим, према званичним подацима, откривене количине нафте нису исплативе за комерцијалну производњу.

Аеродром у Требињу је дуго најављиван као пројект развоја инфраструктуре Републике Српске и туристичког потенцијала Херцеговине. О изградњи се прича још од 2008. године када је основано Јавно предузеће „Аеродром Требиње“, капиталом од 50.000 КМ.

За „редовне активности и нормално функционисање аеродрома“ предузећу је до 2013. године из буџета дато око милион марака, а потом је припојено ЈП „Аеродроми Републике Српске“ да би се све до 2020. године рјеђе спомињало. Тада Влада Србије, уз дозволу власти у Републици Српској и преко фирме „Аеродроми Србије“, оснива Друштво са ограниченом одгворношћу „Аеродром Требиње“, мијења локацију изградње, планира изградњу писте дуге 3,5 километра и почиње прикупљати документацију за изградњу.

Оснивачки капитал је до 2025. године порастао на 4.610.476 КМ, најављена вриједност изградње аеродрома је око 390 милиона марака, али се на пространој ливади 15-ак километара од Требиња још не назиру никакви радови.

(ЦИН) Фото: ЦИН/Илустрација