Бивши шеф у "Орлу" тужио Словенију због милионског дуга

Вукашин Лале, некадашњи помоћник директора Ваздухопловног завода Орао, покренуо је арбитражни поступак против Републике Словеније. Случај ће одлучити судбину дуга од око 13,6 милиона марака у вези са војним пројектом реализованим у Либији.

Спор који је покренут пред Међународним центром за рјешавање улагачких спорова (ИЦСИД), произлази из пословног односа из 80-их година прошлог вијека, који је укључивао Завод Орао и словенску компанију Смелт Интернатионал.

Како су 2006. писали словеначки медији, Смелт Интернатионал (данас ГИО Техника) ангажовала је 80-их година Завод Орао у вези са војним пројектом реализованим у Либији.

Након спора и раскида сарадње, 1991. суд у Београду пресудио је да је Смелт дужан Орлу осам милиона долара. Још 2006. године медији у Словенији су писали да тај износ са каматама износи чак 20 милиона долара.

Детектору су у писаном одговору крајем јула 2026. године у Државном одвјетништву Словеније навели да је дуг касније проглашен застарјелим.

Арбитражни поступак, како би наплатио тај дуг, а који је покренуо је Вукашин Лале, забиљежен је 24. јуна ове године у регистру ИСЦИД, тијелу које дјелује у оквиру Свјетске банке у Вашингтону.

Њега у овом случају заступа адвокатска канцеларија Игњачевић-Тодоровић из Београда, која је у писаном одговору Детектору потврдила да је Лале покренуо арбитражу против Словеније због поступања словеначких органа и судова у вези са признањем и извршењем арбитражне одлуке.

“Према ставу тужиоца, начин на који су вођени и окончани поступци извршења у Словенији, укључујући одлуке којима је извршење онемогућено, довео је до повреде обавеза Републике Словеније према међународном уговору о заштити инвестиција. Тужбени захтев се, између осталог, заснива на наводној повреди стандарда правичног и равноправног третмана и ускраћивању правде“, наводи се.

У одговору се додаје и да ИЦСИД трибунал неће поступати као жалбени суд у односу на словеначке судове нити ће једноставно поново одлучивати о примјени словеначког права.

Његов задатак, како се наводи, биће да утврди да ли је поступање које се приписује Републици Словенији представљало повреду њених међународноправних обавеза према инвеститору.

Поред износа од око 13,5 милиона марака, тужилац захтијева и камату, као и накнаду трошкова арбитражног поступка, наводе адвокати Милица Игњачевић и Александар Тодоровић.

“Због тога се наведени износ не може сматрати коначном укупном вредношћу спора, будући да ће укупан износ зависити и од обрачуна камате до дана евентуалне исплате, као и од одлуке трибунала о трошковима.“

Предмет је у почетној процесној фази, односно у фази конституисања арбитражног трибунала.

Позадина спора је начин на који су словеначки судови примијенили правила о застарјелости.

Према ставу тужиоца, који Детектору преноси адвокатска канцеларија, не ради се само о неслагању са исходом једног домаћег судског поступка, већ о томе да је цјелокупно поступање у вези са извршењем арбитражне одлуке онемогућило дјелотворну заштиту и остварење права која произлазе из те одлуке.

“Република Словенија ће имати могућност да изнесе своје аргументе, укључујући аргументе који се односе на застарелост и поступање домаћих судова. Да ли је то поступање достигло праг повреде међународног права представља питање о којем ће, након разматрања аргумената и доказа обе стране, одлучивати арбитражни трибунал.“

Државни тужилац Словеније потврдио је за Детектор да је Вукашин Лале поступак покренуо на основу Споразума између Босне и Херцеговине и Републике Словеније о узајамном подстицању и заштити улагања (БИТ).

Вукашин Лале у телефонском разговору није желио детаљније разговарати о овој теми, упућујући новинаре на адвокате који га заступају.

Како је Орао радио у Либији?

Војни аналитичар Хамза Вишћа подсјећа да је намјенска индустрија бивше Југославије (СФРЈ)  имала широм отворена врата за продају наоружања, а ЈНА за пружање обуке, демонстрацију употребе наоружања и опреме у земљама широм свијета, а да су са Либијом имали посебно развијене односе.

“И фирме ван намјенске индустрије су једнако изводиле озбиљне пројекте за потребе војних и цивилних органа власти у земљи домаћина, од брана и фабрика воде до далековода, подземних објеката, складишта… Могло се десити да посао склопи субјекат из намјенске индустрије, а да за извођача или подизвођаче дијела радова повјери цивилној фирми из Југославије, али и из других земаља“, објаснио је Вишћа за Детектор.

За случај арбитраже Вукашина Лалета против Словеније каже да је могуће да нови власник фирме покреће поступак арбитраже, ако је при куповини Орла констатован тај дуг.

“Има и оних који купују (јефтино) туђе дугове, и у процесима арбитраже их наплаћују. Субјекти намјенске индустрије су склапали послове по основу међудржавног споразума о сарадњи, па и у области намјенске индустрије“, навео је Вишћа.

Он је подсјетио и да је Споразум у области војне сарадње и намјенске индустрије најчешће потписивао савезни секретар за одбрану.

Војни аналитичар Берко Зечевић објашњавајући тадашњу праксу рекао је Детектору да су уговори у којима су предузећа из бивше Југославије радила у Либији ишли преко Савезне дирекције за промет робом – Yугоимпорта – у Београду.

“Значи, то је та институција која је контролисала све, уговоре, новац, заступање… Није се могао склопити никакав уговор између било које фирме која се бавила војним производима, а да то не иде преко Yугоимпорта. Они су у оквиру себе имали Народну банку, војну банку, и склапали су се уговори. И сав новац прво дође у ту банку, па онда неко вријеме проведе у тој банци, и онда се касније врши расподјела“, навео је он.

А онда су биле у републикама поједине фирме, на неки начин нижи ниво, рекао је Зечевић.

“Тај нижи ниво је онда са СДПР-ом преговарао о томе, о заступању и незаступању одређене фирме у републици за посао за који гарантује Југославија“, рекао је Зечевић.

Распадом бивше Југославије је покренут спор, објаснио је Зечевић.

“Али не може појединац покренути спор. Извршено је разграничење између држава, шта којој држави припада, бар оно што се ја сјећам око тога, од дугова који су остали према некој држави“, рекао је он.

Реферишући се на чињеницу да је спор сада покренуо појединац, Зечевић је оцијенио да је “то све муљавина“:

“Ако је Орао био ангажован, онда је зато СДПР преговарао са овом словеначком фирмом која је онда уговорила посао који је опет СДПР надзирао. И овај човјек апсолутно не може да се појави, нема основу за то, никакву“, мишљења је Зечевић.

Осим ако, додао је, “не постоји свјестан систем да се добију неке паре“.

“Да се затвори неки круг. Нечега“, рекао је он.

Ваздухопловни завод “Орао“ основан је 1944. године у Панчеву као радионица за поправак авионских мотора. У Рајловац код Сарајева сели 1949., а у деценијама након тога специјализује се за ремонт турбомлазних мотора. Добија лиценцу за производњу и ремонт мотора Випер (за авионе Орао и Галеб) и мотора за МиГ-21. Комплетна опрема, машине и техничка документација дислоцирани су из Рајловца, и од 1996. године Завод наставља са радом у Бијељини, гдје се налази и данас.

Према писању медија, у јулу 2004. Основни суд у Бијељини осудио је шест руководилаца Орла и пет цариника због илегалног извоза наоружања и опреме у Ирак. Међу осуђенима су били и Вукашин Лале, који је тада осуђен на пет мјесеци затвора и бивши директор Завода Милан Прица, који је осуђен на 18 мјесеци.

Влада Републике Српске  је недавно одлучила да прода удио у фабрици намјенске индустрије “Орао” из Бијељине.

(Детектор)фото: Компанија Орао Фацебоок