Др Благојевић: Правосудне и законске перверзије 

Рекоше 29.5. ове године Саво Минић и Жељко Будимир, неуставни премијер и министар унутрашњих послова садашње неуставне Владе Републике Српске, да би некадашњи директор СИПА-е Перица Станић наводно требао да поднесе кривичну пријаву, а не само да јавно постави питања да ли су службена возила Владе Републике Српске и бившег премијера дужи временски период кориштена за превоз већих количина кокаина, затим да ли су такви транспорти обављани преко границе уз кориштење полицијске пратње, звучне и свјетлосне сигнализације и чињенице да се возила премијера не контролишу приликом преласка граничних прелаза, као и да ли је тачно да су поједини припадници МУП-а Републике Српске користили свој положај и везе са највишим функционерима СНСД-а за извршење тешких кривичних дјела организованог криминала.

Др Милан Благојевић 

Другим ријечима, по Минићу и Будимиру није довољно све ово да би МУП Републике Српске провео извиђаје и друге кривично-процесне радње тим поводом, већ треба да се поднесе кривична пријава.

Таква тврдња је напросто неистина у којој највише боли не то што су рекли Минић и Будимир, већ ћутање надлежног јавног тужилаштва у Бањалуци које ће и овај пут све то преспавати, као и много пута до сада.

Такво понашање је једна из низа перверзија овдашњег правосуђа.

Наиме, Закон о кривичном поступку (ЗКП) Републике Српске прописује (члан 224) да је јавни тужилац дужан да нареди спровођење истраге ако постоје ОСНОВИ сумње да је извршено кривично дјело.

Основи сумње су много нижи степен вјероватноће да је извршено кривично дјело од основане сумње, што значи, примијењено на конкретни случај, да је бањалучки јавни тужилац, узевши у обзир мјесто сједишта МУП-а и Владе Републике Српске, по закону дужан да нареди спровођење кривичне истраге у овом случају, како би се провјерили јавно изнијети наводи Перице Станића те како би, ако се утврди њихова истинитост, била подигнута оптужница против свих учинилаца овог у том случају тешког кривичног дјела, које би било и тешка мрља за МУП, Владу и Републику Српску у цјелини. 

А вјероватно бисмо у том случају добили и одговор о позадини напрасног одласка Радована Вишковића са функције премијера Републике Српске, што би био неодбрањиви ударац не само за њега него и за комплетан аутократски режим у Републици Српској, на челу са Милорадом Додиком.

Нажалост, јавно тужилаштво ћути па је за очекивати да ће се тако понашати и у наставку, као што се тако већ понаша и на недавно јавно изнијету тврдњу у извјештају Главне службе ревизије јавног сектора Републике Српске, да је Служба предсједника Републике Српске у прошлој 2025. години потрошила преко 60 милиона конвертибилних марака буџетског новца на, како стоји у извјештају те службе, "остале непоменуте расходе", што једноставно речено значи да је потрошено народног новца преко 60 милиона, а не зна се да ли постоји правни основ за то, а ако постоји онда који је то конкретно основ те коме је исплаћен толики силни новац и за које послове.

Да има правне државе овдје, на такве ствари, које у најмању руку побуђују основе сумње на кривично дјело злоупотребе службеног положаја, јавно тужилаштво не би ћутало нити чекало да му неко поднесе кривичну пријаву, већ би одмах донијело наредбу о спровођењу истраге.

Једнако као ова кривична перверзија овдашњег правосуђа, пролази нам поред очију и правосудна перверзија у виду једне пресуде из грађанског (парничног) судског поступка.

Ријеч је о недавној пресуди Вишег привредног суда у Бањалуци (пресуди од 12.5.2026. године) у парничном спору између БХРТ и РТРС. 

Том пресудом обавезан је БХРТ да РТРС-у плати 7.391.250 КМ по основу кориштења фиксних радио веза, са затезним каматама од 15.2.2015. до 9.2.2024. године (што значи још седам милиона).

Није ствар у томе што БХРТ мора да плати толики износ новца РТРС-у, јер би оно што слиједи у наставку једнако вриједило и да РТРС то мора да плати БХРТ-у.

Умјесто тога, важни су "разлози" због којих је Виши привредни суд тако одлучио у жалбеном поступку, с обзиром на то да је Окружни привредни суд у Бањалуци као првостепени суд својом пресудом од 21.1.2026. године одбио тај тужбени захтјев РТРС-а.

Поента је у томе да, како стоји у пресуди Вишег привредног суда од 12.5.2026. године (стр. 9), на суђењу пред првостепеним судом није формално изведен доказ у виду Протокола из 2012. године (Протокол број 101-1217/12 којег под тим бројем наводи првостепени суд у својој пресуди), при чему Виши привредни суд у том дијелу своје пресуде наглашава да се Протокол као доказ налази у судском спису, а тим Протоколом су БХРТ и РТРС уговорили бесплатно међусобно кориштење фиксних радио веза.

Дакле, само зато што тај доказ није формално прочитан на суђењу, иако се неспорно налази у судском спису, Виши привредни суд је преиначио пресуду првостепеног суда и обавезао БХРТ на плаћање вишемилионског износа РТРС-у.

И ово је доказ формализма и перверзије овдашњег правосуђа, која свој темељ има у перверзном Закону у парничном поступку (ЗПП). Тим законом је истина, и када се као у овом случају затиче у судском спису, истјерана из суднице и пресуде, ако није формализована. 

Колико је тај закон зло, као и судска пракса која почива на њему, показује и овај могући случај.

Наиме, према оваквој пресуди Вишег привредног суда сутра може бити случај у којем су неком човјеку насиљем некога поломљене ноге и тај оштећени има кривичну пресуду у своју корист, којом је утврђено ко му је и како поломио ноге.

Тај оштећени затим у парници тражи накнаду штете од онога ко му је проузроковао штету и у судски спис уложи као доказ правоснажну осуђујућу кривичну пресуду.

Дакле, у судском спису се неспорно налази тај доказ, као и онај Протокол између БХРТ и РТРС, али због тога што формално није прочитан, по оваквој пракси Вишег привредног суда, која је изнуђена једнако наопаком одлуком Врховног суда Републике Српске на коју се позива Виши привредни суд у својој пресуди, оштећени не би добио накнаду штете.

И када се против овакве неуставне пресуде, којом се повређује уставно право на имовину, изјави ревизија Врховном суду Републике Српске он на својој и страни неистине има изопачени ЗПП, јер тај закон, знају то добро познаваоци ове материје, дозвољава вишем суду да преиспитује и преиначи нижестепену пресуду на основу нових доказа, али то нису нити могу бити, јер то не дозвољава тај закон, они докази који, без обзира што се налазе у судском спису, нису формално изведени на суђењу пред нижестепеним судом.

Били су ово само неки од бројних примјера који доказују тријумф силе и неправде овдашњих первертираних закона и правосуђа.

Они су уједно и необориви докази да се депервертизација правосуђа не може извести без радикалне борбе против наопаких закона, њиховим што хитнијим укидањем и доношењем умјесто њих нових праведних закона.

Само тиме биће уништени темељи који сада омогућују правосуђу да буде изопачено и да нам на све то још говори како оно свој посао ради по закону.

Др Милан Благојевић