Деменција је више од заборавности: Тиха болест која мијења животе цијелих породица

Деменција није неизбјежни дио старења, већ сложено стање које мијења памћење, размишљање, емоције и свакодневно функционисање.

Пише: мр пх. Лејла Ахметовић Смајић, Хемофарм

У многим случајевима поистовјећује се са заборавношћу која долази с годинама, док је у стварности ријеч о сложеном и прогресивном поремећају који мијења живот обољеле особе и цијеле породице.

Због тога је важно о деменцији говорити јасно, отворено и без стигме, јер неразумијевање и страх често доводе до касног тражења помоћи. 

Рана дијагноза, подршка породице и правовремена терапија могу успорити то болести и очувати достојанство и квалитет живота обољелих.

Скуп симптома: Деменција није једна болест, већ скуп симптома који настају као посљедица различитих оштећења мозга.

Најчешћи узрок је Алзхеимерова болест, али постоје и други облици, попут васкуларне деменције повезане с оштећењем крвних судова мозга, као и мјешовити облици у којима се комбинује више фактора.

Заједничка карактеристика свих облика деменције јесте постепено погоршање когнитивних функција, укључујући памћење, пажњу, мишљење, оријентацију и способност доношења одлука.

Први знакови деменције најчешће се уочавају у оквиру породице. Промјене у понашању и функционисању развијају се постепено и у почетку могу бити веома суптилне. Запажа се заборављање недавних разговора и догађаја, губљење предмета, потешкоће у проналажењу правих ријечи или праћењу разговора.

Особа може почети да понавља иста питања или да дјелује збуњено у ситуацијама које су раније биле уобичајене. Ови симптоми често се приписују умору, стресу или “нормалном старењу”, што доводи до одгађања љекарског прегледа.

Ток болести: Напредовањем болести симптоми постају израженији и све више утичу на свакодневни живот. Појављују се потешкоће у обављању уобичајених активности, попут припреме оброка, управљања новцем, организације обавеза или кориштења превоза.

Особа се може дезоријентисати чак и у познатом окружењу, и тада губи осјећај за вријеме, датуме и редослијед догађаја.

Честе су и промјене у понашању и расположењу, од повлачења и губитка интереса за раније важне активности, до раздражљивости, анксиозности или сумњичавости.

Деменција дубоко утиче на идентитет обољеле особе. Како болест напредује, долази до постепеног губитка самосталности, а неријетко и до промјена у личности. Особа која је раније била самостална, одговорна и активна може постати несигурна, збуњена и зависна од помоћи других.

Овакве промјене тешко погађају, како обољелог, тако и чланове породице, који се суочавају с осјећајем губитка блиске особе какву су познавали, иако је она и даље присутна.

Породица у овом процесу има кључну улогу. У највећем броју случајева чланови породице постају примарни његоватељи, без формалне обуке и уз велики емоционални и физички напор.

Брига о особи са деменцијом подразумијева стално прилагођавање свакодневних активности, организацију лијечења и надзор због сигурности обољелог.

Његоватељи се често суочавају с исцрпљеношћу, осјећајем кривице, тугом и несигурношћу, што указује на потребу за организованом подршком, савјетовањем и едукацијом.

Дијагноза: Рано препознавање симптома један је од најважнијих елемената у приступу деменцији. Иако не постоји оштра граница између “уобичајеног” заборављања и почетка деменције, одређени знакови захтијевају посебну пажњу.

Учестало заборављање недавних догађаја, понављање истих питања, дезоријентација у простору и времену, потешкоће у комуникацији, промјене расположења и повлачење из уобичајених активности нису типичне карактеристике здравог старења и захтијевају стручну процјену.

Постављање дијагнозе деменције заснива се на свеобухватном приступу. Љекар прикупља детаљну анамнезу, разговара с обољелом особом и члановима породице, те процјењује когнитивне функције помоћу различитих тестова.

По потреби се користе и додатне дијагностичке методе како би се искључили други узроци симптома, попут депресије, метаболичких поремећаја или неуролошких обољења. Иако дијагноза деменције често представља велики емотивни терет, она истовремено омогућава планирање даљег лијечења, организацију подршке и прилагођавање животних навика.

Деменција је у већини случајева неизљечиво, хронично стање, али то не значи да не постоје могућности дјеловања. Савремени приступи лијечењу усмјерени су на успоравање прогресије болести и очување квалитета живота што је дуже могуће. Фармаколошко лијечење може допринијети стабилизацији когнитивних функција и ублажавању појединих симптома, посебно у раним и средњим фазама болести. Ефекти терапије су индивидуални, али је заједничко да је корист највећа када се лијечење започне на вријеме, након постављања правовремене дијагнозе.

Превенција: Превенција деменције постаје све важнија тема јавног здравља. Иако не постоји начин да се у потпуности спријечи развој болести, бројна истраживања указују на повезаност здравља крвних судова и здравља мозга.

Контрола крвног притиска, шећера и холестерола, редовна физичка активност, здрава исхрана и ментална стимулација кроз учење, читање и рјешавање задатака могу имати позитиван утицај на очување когнитивних функција. Социјална повезаност такође има важну улогу, јер особе које остају активне и укључене у друштвени живот, имају мањи ризик од развоја когнитивног пропадања. 

Деменција представља све већи изазов и за здравствене и социјалне системе, посебно у друштвима с израженим старењем популације. Повећање броја обољелих прати и раст потреба за специјализованим услугама, стручним кадром и прилагођеним моделима подршке.

Истовремено, стигма и недовољно разумијевање деменције и даље су присутни, што може довести до изолације обољелих и њихових породица и одгађања тражења помоћи.

Упркос томе што деменција мијења ток живота обољелих и њихових најближих, комбинација стручне помоћи, породичне подршке, едукације и друштвене одговорности може значајно унаприједити квалитет свакодневице.

Систематски приступ, који укључује здравствене установе, социјалне службе, локалне заједнице и организације цивилног друштва, представља основу за стварање окружења у којем се особе с деменцијом и њихове породице не осјећају напуштено и препуштено саме себи.

АНТРФИЛЕ: Немој ме заборавити

Учестало заборављање недавних догађаја, понављање истих питања, збуњеност у познатом окружењу, тешко проналажење ријечи и поступно повлачење из друштва могу указивати на нешто више од “нормалног старења”.

Разговор с љекаром представља први и најважнији корак ка разумијевању симптома, постављању дијагнозе, планирању даљег лијечења, те успоравању напредовања болести.

Овакве промјене заслужују озбиљно схватање, јер деменција, уз правовремено препознавање, може бити дијагностификована у раној фази. 

(ПР)