Јужна конекција - Распродаја народне имовине под маском енергетске независности

• У Сарајеву се одвија пљачка стратешке инфраструктуре путем пројекта Јужне интерконекције, који се представља као енергетска прекретница.

• Американци из компаније ААФС Инфраструцтуре анд Енергy ЛЛЦ траже монопол без транспарентности и учешћа јавности.

• Федерални министар Лакић потврђује сумње, а закон се мења како би одговарао само њима.

• Улога политичких везе надмашује што би требало да буде тржишна конкуренција, а грађани ће плаћати скупљи гас.

• Босна и Херцеговина се суочава с губитком суверенитета и владавине права, док пројект постаје тест демократских институција.

Док вам објашњавају како спасавају земљу од руског гаса, у Сарајеву се одиграва највећа пљачка стратешке инфраструктуре у историји Босне и Херцеговине.

Босна и Херцеговина 03.04.2026 | 22:04
Јужна конекција - Распродаја народне имовине под маском енергетске независности

Пројекат Јужне интерконекције, који се продаје као прекретница за енергетску безбједност, заправо је аранжман у којем се државни суверенитет поклања нетранспарентној америчкој компанији без иједног реализованог пројекта, док се грађанима увозни монопол сервира под кринком геополитичких циљева који немају везе са њиховом добробити.

Док су маинстреам медији преносили оптимистичне изјаве федералног министра енергије Ведрана Лакића, портал Логично објавио је анализу која је разоткрила право лице тог посла.

Ријеч је о скандалу вриједном 400 милиона марака, а кључно је питање које нико у власти не жели да чује: ко стоји иза компаније ААФС Инфраструцтуре анд Енергy ЛЛЦ?

Портал Логично је открило да је ријеч о компанији регистрованој у Вајомингу, америчкој савезној држави познатој као престоница корпоративне тајности.

Вајоминг не захтијева јавно објављивање стварних власника, омогућује анонимне управне одборе и минимално финансијско извјештавање.

Компанија која претендује да управља стратешком енергетском инфраструктуром Босне и Херцеговине нема транспарентну власничку структуру.

Нико не зна ко су прави улагачи, који фондови, које банке, који политички интереси стоје иза те правне конструкције.

Сви показатељи упућују на то да ААФС није оперативна компанија него посебно возило створено искључиво за тај пројекат.

То значи да нема властите извођачке капацитете, неће градити гасовод него ће то дати трећим фирмама, нема властити биланс који би гарантовао пројекат и служи искључиво као платформа за политички осигуран трансфер капитала.

Потпредсједник ААФС-а јесте Џеси Бинал (Јессе Бинналл), адвокат који је предводио правне напоре Доналда Трампа да поништи резултате предсједничких избора 2020. године.

Бинал нема никакво искуство у енергетском сектору, никада није изградио гасовод, никада није водио инфраструктурни пројекат. Његова улога није инжењерска него осигурање политичке заштите.

Предсједник ААФС-а јесте Џозеф Флин (Јосепх Флyнн), брат Мајкла Флина, бившег савјетника за националну безбједност САД-а који је признао кривицу за лагање ФБИ-ју и касније био помилован од Доналда Трампа.

Породица Флин није енергетска династија него безбједносно-политичка мрежа. Када брат бившег савјетника за националну безбједност долази у Сарајево да преговара о гасоводу, то није пословна посјета него мисија.

Јавно доступни подаци о тиму ААФС-а не садрже нити једног искусног енергетског инжењера, нити једног пројектног директора са референцом изведеног пројекта, нити једног стручњака за уговоре о инжењерингу, набавци и изградњи. Ово није тим који гради гасовод. Ово је тим који преговара политичке аранжмане.

Лакићев одговор који је све потврдио умјесто да ишта демантује

Након што је Логично објавило истину, на сцену је ступио федерални министар енергије, рударства и индустрије Ведран Лакић.

Његова конференција за медије требала је да умири јавност и демантује наводе о спорном послу. Умјесто тога, Лакић је потврдио најгоре страхове и додао нове разлоге за забринутост.

Лакић је изјавио да ће пројекат Јужне интерконекције представљати прекретницу за енергетски сектор Босне и Херцеговине.

Након вишегодишњег изостанка политичке воље, како је рекао, напокон су створени услови за реализацију. Ти услови укључују усвајање законског оквира и предстојеће закључивање уговора са америчким инвеститором.

Али оно што је Лакић потом рекао открива праву причу. Он је изјавио да је Европска унија наредила Босни и Херцеговини да више не смије да увози руски гас.

Та информација, иако никада службено потврђена из Брисела, послужила је као савршен алиби. Лакић је на конференцији открио да је интерес за изградњу гасовода показала америчка компанија ААФС, након чега је министарство примило писмо намјере.

И то је било то. Нема јавног конкурса, нема поређења понуда, нема тржишне утакмице. Једна компанија се јавила и добила је све.

Политичке странке које партиципирају у власти постигле су договор да се максимална пажња посвети реализацији пројекта. Тај договор укључује и уврштавање имена инвеститора директно у Закон о Јужној интерконекцији.

То је преседан без преседана. Умјесто да се донесе општи законски оквир који би омогућио било којем инвеститору да улаже под једнаким условима, закон се мијења како би одговарао једној јединој компанији.

Лакић је потврдио да су у закон уврштени и одвојци према градовима Груде, Горњи Вакуф-Ускопље, Доњи Вакуф и Чапљина, као и нови правац од Кладња према Тузли.

„Тиме ћемо почети гасификацију у индустријском дијелу Босне и Херцеговине“, рекао је министар. У закон је додато и име инвеститора.

Владавина права или њено потпуно укидање

Оно што Лакић и Никшић чине није само лош посао него систематско рушење владавине права у Босни и Херцеговини.

Умјесто да се поштују основни принципи тржишне економије, власти су одлучиле да дају монопол над стратешком инфраструктуром једној јединој компанији без икаквог конкурса.

Да Босна и Херцеговина има владавину права и функционалну тржишну економију, ситуација би изгледала потпуно другачије. У нормалној земљи гас би се увозио од онога ко нуди бољу цијену.

То значи да би се увозио и руски и амерички и било који други гас, зависно од тога ко је конкурентнији. То је основа сваког озбиљног тржишта. Конкуренција спушта цијене, а спуштене цијене значе мање трошкове за грађане и привреду.

Умјесто тога, Лакић и Никшић уводе монопол. Они не граде тржиште него га уништавају. Они не стварају конкуренцију него је забрањују. Они не штите интересе грађана него интересе једне нетранспарентне компаније са политичким везама у америчком врху.

Лакићева изјава да је ЕУ наредила Босни и Херцеговини да не смије да увози руски гас је кључна.

Чак и ако је то истина, а и то је спорно јер таква наредба нигдје није јавно објављена, зашто би то значило да се мора увести амерички монопол? Зашто се не може увозити гас из Норвешке, Азербејџана, Катара или било које друге земље која није Русија? Зашто се не може расписати међународни јавни конкурс на који би се могли јавити сви заинтересовани добављачи?

Одговор је једноставан: јер овај посао нема везе са гасом.

Овај посао има везе са политичким везама, безбједносним мрежама и трансфером капитала под кринком енергетског пројекта.

ААФС није одабран зато што је најбољи или најјефтинији. ААФС је одабран зато што има везе са Трамповим адвокатом и братом Мајкла Флина.

Катастрофа представљена као успјех

Лакић ову катастрофу представља као успјех. Он говори о прекретници, о гасификацији индустријске зоне, о стратешкој инвестицији. Али оно што не говори јесте да ће грађани Босне и Херцеговине плаћати скупљи гас зато што нема конкуренције.

Оно што не говори јесте да је држава изгубила сваку контролу над стратешком инфраструктуром. Оно што не говори јесте да су закони мијењани без јавне расправе како би се удовољило једној компанији.

Предсједник ААФС-а Џозеф Флин говорио је о стратешкој глобалној инвестицији из перспективе Сједињених Америчких Држава.

Примијетите како није рекао из перспективе Босне и Херцеговине. Он је рекао „из перспективе САД-а“. Потпредсједник ААФС-а Џеси Бинал додао је да је комплетној администрацији предсједника САД-а Доналда Трампа важно да пројекат успије. Они су отворени. Они не крију да тај пројекат служи америчким интересима.

Али зашто би Босна и Херцеговина служила америчким интересима на своју штету? Зашто би грађани плаћали скупљи гас само зато што неко у Вашингтону жели да прода амерички ЛНГ Европи? Зашто би се уништавала тржишна економија и успостављао монопол само зато што је неко у Бриселу рекао да се не смије увозити руски гас?

Безбједносне импликације које се прећуткују

Директор компаније Амер Бекан захвалио се партнерима из САД-а и истакао да је пројекат изузетно значајан и за безбједносни аспект у земљи.

Ово је посебно забрињавајућа изјава. Какве тачно безбједносне импликације има гасовод којим управља компанија повезана са Трамповим адвокатом и братом бившег савјетника за националну безбједност? Ко ће имати приступ тој инфраструктури? Које ће безбједносне провјере бити направљене? Какве ће гаранције бити осигуране?

Када компанија са оваквим профилом преузима контролу над стратешком енергетском инфраструктуром, то више није само економско питање. То постаје питање националне безбједности. А на то питање нико нема одговор.

Лакић је додао да ће Енергоинвест и даље остати увозник гаса. Пројекат је стопостотна америчка инвестиција и Влада ФБиХ неће финансијски учествовати у пројекту. То би требало да звучи добро. Американци улажу, ми не дајемо новац. Но истина је супротна.

Ми не дајемо новац, али дајемо много више. Дајемо законски монопол. Дајемо стратешку инфраструктуру. Дајемо суверенитет над властитим енергетским ресурсима. Дајемо будућност наших грађана у руке нетранспарентној компанији без иједног реализованог пројекта.

Три сценарија – ниједан није добар за Босну и Херцеговину

Први сценарио: САД гура пројекат кроз све фазе. ААФС осигурава финансирање из америчких фондова. Изградњу преузима неки од великих извођача. ААФС узима накнаду за развој, удио у власништву и дугорочне приходе од управљања инфраструктуром. Они профитирају без да ишта граде, а Босна и Херцеговина остаје са монополом и скупим гасом.

Други сценарио: Пројекат успорава због политичких промјена у САД-у или Босни и Херцеговини. Финансирање касни. Улазе велики играчи који преузимају контролу. ААФС остаје посредник са минималним удјелом. Политички капитал се претвара у новац без изведеног пројекта, а Босна и Херцеговина остаје без гасовода и са изгубљеним годинама.

Трећи сценарио: Финансирање пропада. Пројекат се обуставља. Босна и Херцеговина остаје без гасовода, а ААФС без одговорности. Држава годинама губи у процедуралним замкама. Ако пројекат пропадне, одговорност ће сносити локалне власти, док ће се ААФС повући без посљедица.

У сва три сценарија Босна и Херцеговина губи. Једино је питање колико ће изгубити.

Закључак – нема успјеха без владавине права

Оно што Лакић и Никшић чине није успјех него катастрофа. Они су искористили геополитичке околности да заобиђу све правне норме, униште тржишну економију и фаворизују једну компанију која нема никаквог пословног кредибилитета.

Они су омогућили да се стратешка национална инфраструктура преда људима чија је једина квалификација блискост са Трамповим кругом.

Да Босна и Херцеговина има владавину права, гас би се увозио од онога ко нуди бољу цијену. То значи да би постојала конкуренција између руског, америчког, норвешког, катарског и сваког другог гаса. То значи да би грађани плаћали најнижу могућу цијену. То значи да би привреда била конкурентнија. То значи да би држава имала користи од свог стратешког положаја умјесто да га поклања.

Али умјесто тога, Лакић и Никшић уводе монопол под кринком геополитике. Они продају причу о енергетској независности док заправо уводе зависност о једној компанији. Они говоре о диверсификацији док заправо уводе нови монопол. Они славе успјех док заправо потписују капитулацију.

Америчка амбасада у Сарајеву не скрива одушевљење. Они су поручили да је Босна и Херцеговина направила велики корак према диверсификацији снабдијевања енергијом. Али питање које они не желе да чују гласи: диверсификација према чему? Према америчком ЛНГ-у који је скупљи од руског гаса? Према монополској позицији једне компаније? Према губитку суверенитета над властитом инфраструктуром?

Док та питања остају без одговора, једна је ствар сигурна. Јужна интерконекција више није енергетски пројекат. Постала је тест демократских институција Босне и Херцеговине. Хоће ли оне функционисати у интересу грађана или у интересу политички повезаних приватних интереса, показаће се у данима када овај закон дође у Парламент Федерације Босне и Херцеговине.

Ако буде усвојен без темељите ревизије, без јавне расправе, без одговора на питања о стварним власницима, без гаранција за грађане, онда више неће бити двојбе. То није била грешка. То је била намјера.

Намјера да се држава распрода онима који имају политичке везе, а не пословне способности. Намјера да се заобиђу сви правни оквири који штите тржишну економију.

Намјера да се Босна и Херцеговина претвори у полигон за геополитичке игре великих сила, док њени грађани плаћају цијену у виду скупе енергије, корупције и губитка сваког суверенитета над властитим ресурсима.

Ово није успјех. Ово је катастрофа. И зваћемо је правим именом док нас буду увјеравали у супротно.

(БН) 

Коментари / 2

Оставите коментар
Name

Тацно

03.04.2026 22:24

Па ни Апле не производи иПхоне у САД него у ПРЦ (Кина)

ОДГОВОРИТЕ
Name

СИЗОФРЕНИЈА

03.04.2026 22:32

А ВИДЈЕЛИ АМЕРИ ДА СЕ ТУ ПЕРУ ВЕЛИКЕ ПАРЕ И ДА ДОМАЦИ СЉАМ ПРОДАЈЕ СВЕ ЗА СВОЈЕ ДУПЕ У ФОТЕЉИ. АФРИКА ЈЕ ОВО. СТА РЕЦИ О МАЈМУН ЗЕМЉИ У КОЈОЈ ПЛАСТИЦНИ КАМИОН ЗА ДЈЕЦУ КОСТА 450 МАРАКА А У КИНИ СЕ ПРОИЗВЕДЕ ЗА 4,5 МАРКЕ. ЈЕР ЈЕ ПЛАСТИКА А СЕРИЈА ВЕЛИКА ЈЕДНО 5 МИЛИОНА КОМАДА. И ИЗ ТИХ 450 КМ НАМИРУЈЕ СЕ ЕРГЕЛА СЉАМА НА ВЛАСТИ.

ОДГОВОРИТЕ