Већини жртава је прихватљивије да их боли тијело, него душа

Напишимо причу из почетка

Пише: Олга-Лола Нинковић, дипл. псих., псих.тх

Шамар без отиска, понижавање као одраз карактера, изолација као традиционална вриједност, љубомора као одраз љубави и друга слична понашања често се не препознају као насиље. Овакви поступци, иако се дешавају у интимном простору и углавном толеришу, нису друштвено прихватљива норма.  

Доживљај насиља је индивидуално опредјељен, како из угла жртве, тако и посматрача. Из угла жртве говоримо о капацитетима за превладавање, трпљење, односно отпорности, а из угла посматрача о капацитетима за разумијевање и емпатију. Ако за неку жртву кажемо да се “добро носи са својом ситуацијом” то је и даље насиље, и не остаје без посљедица. 

Здравље и насиље: Посљедице насиља су комплексне, често се не манифестују као модрице, опекотине и друге видљиве тјелесне повреде. Због повезаности нервног система са цијелим организмом, насиље изазива поремећаје и у физичком и психичком здрављу.

Здравствене тегобе тумачимо као дистракцију са емоционалног бола. Већини жртава прихватљивије је да их боли тијело, него душа, што је и друштвено прихватљивије, јер су предрасуде о менталном здрављу још увијек свеприсутне у друштву у којем живимо.

То је разлог што се жртве обично прво, а некада и само, због физичке тегобе, јављају  за љекарску помоћ у примарној здравственој заштити. На тај начин психичке тегобе, као и сам узрок физичких здравствених тегоба често остају непрепознати. У тијелу настају промјене као посљедице интензивног стреса и чине да аутономни нервни систем (АНС) буде у стању повишене  активације већи дио времена, па и дуго након што сама опасност прође.

На тај начин организам се исцрпљује, што га чини склоним обољењима, међу којима су најчешћа гастроинтестинална обољења, обољења штитне жлијезде, висок крвни притисак, кожне болести и друге. Многе студије потврђују узрочно посљедичну везу између здравља и насиља, укључујући и потенцијал обољевања од канцера, кардиоваскуларних проблема, дијабетеса, проблема са плућима, а позната је и повезаност  изложености дјеце насиљу у породици и јављања астме.

За адекватно збрињавање посљедица насиља и помоћ жртви потребан је мултидисциплинарни приступ који укључује примарну здравствену заштиту, социјалну заштиту, психолошку и/или психијатријску помоћ.

Физичко насиље, уз које често јавља и сексуално (нежељен сексулани однос) у оквиру партнерских односа, је најтежа врста насиља у смислу посљедица. Такву врсту насиља лакше је идентификовати и чешће се пријављује.

Међутим, не треба заборавити да је та врста насиља увијек, без изузетка праћена и психичким насиљем. Тежи облик физичког насиља и започиње психичким насиљем, а чине га најчешће сљедећа понашања: вријеђање, критиковање, понижавање, ограничење социјалних контаката, ускраћивање финансија, емоционалне уцјене, застрашивање и пријетња физичком силом, пасивна агресија у смислу игнорисања, ћутања, љутње и слично.

Овакво понашање и саме жртве теже препознају као стварну пријетњу свом менталном и физичком здрављу.

Оне  знају да ови облици понашања нису у реду, али из осјећаја беспомоћности који је посљедица самооптуживања „то је мој избор“, жртва бира да ове ситуације третира као мање угрожавајуће, чиме нормализује психичке облике  насиља. 

„Прљав веш“: Оваквом механизму (не)суочавања погодују друштвени стереотипи, како се у партнерском и брачном односу нешто мора и трпити, да се „прљав веш“ не износи из куће, да су мушкарци по природи такви, да је женина улога да се жртвује за опстанак породице и слично.

Уколико је жртва и сама одрастала у насиљу, њој је живот без насиља непознат, па само наставља да користи од раније стечене механизме одбране  и преживљавања. Вјерује да је то њена судбина и да  ништа поводом тога не може учини. Тај осјећај научене беспомоћности је основни разлог зашто жртве тешко раскидају насилни однос и  не пријављују га, зашто чак ни најближим особама не говоре о ономе шта им се дешава и шта осјећају.

Већина жртава осјећа се заробљено у насилном односу, јер им се  чини да ништа што ураде  не може утицати на ситуацију. На примјер, супруг почиње да критикује  њене пријатеље и да би избјегла свађу жртва бира да ћути на критике. Сљедећи корак насилника је изолација жртве од пријатеља. Она, у почетку покуша да одржи контакт, али долази до још већих свађа, уцјена, пријетњи, па жртва бира „мир у кући“ и удаљава се.

Ипак насилник се и даље понаша насилно. Након пријатеља, обично слиједи изолација од породице. Научена беспомоћност, коју прати осјећај кривице за избор погрешног партнера, је одговор на често постављено питање зашто жртве ћуте. Жртве се усуде раскинути  насилни однос  у ситуацијама  када им је угрожен живот, или живот њој блиске особе, најчешће дјетета.

Здрава љубав:  Жртве и насилници  склони су да свој однос дефинишу као нездраву љубав, али ипак љубав. Здрава љубав подразумијевала би однос у којем доминира поштовање, разумијевање, толеранција и њежност, те склоност да се проблеми рјешавају разговором, да се препознаје и одреагује на потребе оног другог.

Нездрава љубав био би однос у коме долази до  учесталог или повременог насиља. У нездравом односу периоди без насиља, познати су и као „фаза меденог мјесеца“ и могу бити препознати као љубав. Жртве пристају на такво искривљено поимање љубави да би оправдале свој останак у насилној вези.

Насилничко понашање, дакле има фазе насиља и „меденог мјесеца“ што представља веома моћну спрегу за уништавање самопоуздања и самопоштовања жртве. Са таквим урушеним поимањем себе, жртве процјењују да је одлазак из насилне везе опаснији од останка у истој.

Уз пријетње, уцјене и друге врсте манипулација јасно је колико је тешко усудити се направити корак напријед, па је свака помоћ жртвама која би требала бити и системска и благовремена од пресудне важности. 

Пружити помоћ особи да изађе из односа у којем је партнер „само љубоморан“, може да значи спасавање живота. 

Напишимо причу из почетка

Кампања „Напишимо причу из почетка” компаније Хемофарм се наставља, са истим циљем разбијања штетних наратива и стереотипа који прате дјевојчице и жене од најранијег узраста. Кампању подржавају Друштво психолога РС, Фондација „Удружене жене”, Аqуариус, Удружење „Нова Генерација“, Удружење родитеља дјеце обољеле од малигних болести „Искра“, Wоман.цом Цлуб, Удружење грађана „Супербрке”, Хемофарм фондација и Центар за примјењену психологију “Неа Псyцхологиа”.
 
Кроз едукативне садржаје и сарадњу са стручњацима, кампања позива друштво на промјену лошег наратива, који нормализује насиље, и стварање праведнијег.

(ПР) Фото: ПР