Између опозиције какву желимо и власти какву нећемо!

Ако би само тумачали наслов, без било какве дијалектике, онда је довољан аксишолошки приступ да се добије потврдан одговор на постављену констатацију.

Немамо идеалну опозицију, али имамо најогору власт!

Ослобођени утопије да је било шта овоземаљско идеално и избјегавајући непотребне излузије, реално посматрајући у оваквим условима опозиција је таква каква јест и на питање зашто и како није боља, могли би расправљати до бесконачности. 

Но, ко год се понаша у маниру: "опозиција је лоша, па зато гласам за партије на власти", уствари тражи оправдање зашто гласа за оне који владају. 

Опозиција је принуђена нужно речено да се бави пољопривредом у пустињи. Нема довољно воде, нема повољних климатских (читај:  политичких) услова, нема система за наводњавање, ријетко падају кише, земља је неплодна. Стога је право чудо, како у тако неповољним околностима уопште има плодова, а не да ли су они довљољно крупни и сочни. 

Није никаква тајна  да у опозицији има несугласица, трвења, неслагања, расправа у вези номинација, различитог методолошког приступа. Али, зар то није темељна вриједност и предност демократије и политичког плурализма? 

Навикнути на једнопартијски систем, као рефлексија прошлости, ми смо данас у ситуацији да једноумље узимамо као нормално, типично и уобичајено, те да снагу партије или коалиције посматрамо кроз непогрешивост најјачег лидера, који у нивоу овоземљског бога, мора и треба све да "аминује". Тако да без њега ми немамо право на своје мишљење и лични став, и онда морамо да се чудимо величини орла који лети, док орла уопште нема. 

Ако будућност Републике Српске, зависи само од оних који су за себе резервисали улогу доживотних властодржаца, сматрајући да имају монопол на патриотизам без обзира на последице, онда будућности нема. 

Снага промјена долази из унутрашње мотивације да лични комодитет, лично уживање, убрзани напредак и нарочито лако зарађивање, замјенимо спремношћу на жртву, одрицање, аскезу, духовни обнову, поштовање традиције, дизање из културне декаденције и националног посрнућа.

Право на критику узима се као предност демократије, али не без преузимања одговорности. 

Принцип "ја сам добар, али други би морали да се мјењају" , или "шта год да урадимо све ће бити исто" или најгоре "баш ме брига за државу" води потпуној неспособности нације, одсуству покретачке енергије, примјеру који ће бити достојан поштовања.

Режим ће на крају растрзан између Истока и Запада, између "љубави" према Русији и додворавању САД  - у проћи као магарац који је крепао од глади између два пласта сијена, у немогућности да се опредјели који ће први почети да једе. Један му се чино слађим, а други већим, и тако вртећи главом и њушећи исте, скапао је.

Аутор: Миленко Дачевић, политички аналитичар