Благојевић: Како неправо разара Републику Српску

Догађај од 26.2. ове године, када је Небојша Вукановић јавности предочио наредбу Окружног тужилаштва у Бањалуци, број Т13 0 КТА 0073114 25 од 18.2.2026. године, којом је јавни тужилац одлучио да се неће спроводити истрага против Милорада Додика због кривичног дјела лажног представљања, јесте онај тренутак који људима отвара очи, говорећи им какво нам је правосуђе, а тиме и каква нам је држава. Или, краће речено, какво нам је стање нације.

Др Милан Благојевић 

То стање је она истина која нам се, казано ријечима Иве Андрића, "не објављује неким чудом", јер, каже Андрић, "Ми до истине долазимо узгред, често случајно, иако само на изглед случајно, не по ономе што људи раде, говоре или пишу, него у тренуцима кад се одају".

Наредба о којој је овдје ријеч одаје јад у којем живимо, јад који морамо да трпимо, јад који нас води у колективну пропаст.

Кажем све ово имајући у виду једну чињеницу која се не може видјети из наведене наредбе, јер је вољом јавног тужиоца она из ње напросто протјерана, иако је правно најважнија.

И само захваљујући томе јавни тужилац је могао да одлучи како је одлучио, да неће спроводити истрагу.

А да је узео у обзир ту чињеницу, која му је напросто играла пред очима, те да ју је такву играјућу још и написао у својој наредби, а нажалост није, одлука би била потпуно другачија и једино законита.

Била би то одлука да ће се спровести истрага, не зато што се ради о Милораду Додику, већ зато што из те чињенице поуздано произлази да се Додик лажно представљао као предсједник Републике Српске у тренутку када то више није био и што је на такав начин предузео радњу коју може да предузме само предсједник Републике као службено лице.

Када се тако поступи тиме је извршено кривично дјело лажног представљања, и то онај његов облик прописан чланом 313. став 2. Кривичног законика Републике Српске, о којем нема ниједне ријечи у наредби јавног тужиоца с почетка овог текста.

Наиме, та законска одредба прописује да је кривично дјело лажног представљања извршено од стране било којег лица ако оно изврши радњу коју је овлаштено да изврши само одређено службено лице.

Када се овако одређено законско биће тог кривичног дјела примијени на конкретни случај, онда то значи следеће.

Подносећи 25.8.2025. године кривичну пријаву против Милорада Додика за кривично дјело лажног представљања, Небојша Вукановић је на записник Окружног тужилаштва у Требињу изјавио (стр. 2. записника - видјети фотографију записника у прилогу, доступног на блогу небојша вукановић.инфо) да:

"Додик иако је свјестан да више није предсједник, ...даје мандат за састав нове владе Саву Минићу, свом куму...".

Овај записник достављен је Окружном јавном тужилаштву у Бањалуци 28.8.2025. године, што и поступајући тужилац тог тужилаштва јасно каже на почетку образложења своје наредбе од 18.2.2026. године о неспровођењу истраге.

То значи да јавни тужилац пред собом има и претходно цитиране Вукановићеве ријечи из наведеног записника.

Међутим, управо те ријечи јавни тужилац не наводи у својој наредби о неспровођењу истраге, као што у тој наредби неће да каже да се кривично дјело лажног представљања извршава и када неко изврши радњу коју може да изврши само одређено службено лице.

Дакле, јавни тужилац у Бањалуци у својој наредби о неспровођењу истраге напросто прећуткује чињеницу да је, подносећи кривичну пријаву против Милорада Додика, Небојша Вукановић навео у тој пријави не само да се Додик на конференцији за штампу представљао као предсједник Републике, већ да се тако представљао и када је Сави Минићу дао мандат за састав нове владе, иако у том тренутку није био предсједник Републике.

Тиме је указано јавном тужиоцу да је на такав начин извршен онај облик кривичног дјела лажног представљања који прописује члан 313. став 2. Кривичног законика Републике Српске, тј. да је Додик лажно се представљајући извршио радњу коју може да изврши само одређено службено лице, само предсједник Републике, а не радњу о којој пише јавни тужилац у својој наредби о неспровођењу истраге од 18.2.2026. године.

Да је Додик извршио управо то кривично дјело, да је лажно се представљајући извршио радњу предлагања мандатара за састав нове владе, коју може да изврши само предсједник Републике, не доказује само пријава Небојше Вукановића, већ и одлука Уставног суда БиХ, број У-29/25 од 22.1.2026. године.

Другим ријечима и та одлука Уставног суда БиХ, донијета знатно прије наредбе јавног тужиоца од 18.2.2026. којом је одлучио да неће спроводити истрагу, доказује да је Додик извршио радњу кривичног дјела лажног представљања из члана 313. став 2. Кривичног законика Републике Српске, тако што је, лажно се представљајући као предсједник Републике, предузео радњу коју може да предузме само предсједник Републике као службено лице.

Наиме, и у наведеној одлуци Уставног суда БиХ утврђено је (став 66. те одлуке) да је:

"Милораду Додику престао мандат предсједника Републике Српске са 12. јуном 2025. године као даном правоснажности пресуде Суда БиХ".

Након тога Уставни суд БиХ у тој својој одлуци (став 68) утврђује и следећу кључну чињеницу, о којој такође нема ни ријечи у наредби о неспровођењу истраге бањалучког окружног јавног тужиоца од 18.2.2026. године, а то је чињеница:

"да је Милорад Додик донио Одлуку о приједлогу кандидата за предсједника Владе Републике Српске 23. августа 2025. године, у ком тренутку није имао мандат предсједника Републике, који је једини овлаштен да предложи предсједника Владе Републике Српске, сходно члану 80. Устава Републике Српске."

Тиме је Уставни суд БиХ готово нацртао јавном тужиоцу да је на наведени начин Милорад Додик извршио кривично дјело лажног представљања из члана 313. став 2. Кривичног законика Републике Српске, извршивши 23.8.2025. године радњу предлагања кандидата за предсједника Владе Републике Српске, иако у том тренутку није имао мандат предсједника Републике, који је једини овлаштен да предложи кандидата за предсједника Владе Републике Српске.

И преко тога прелази окружни јавни тужилац у Бањалуци у својој наредби о неспровођењу истраге од 18.2.2026. године, чиме не само што крши члан 313. став 2. Кривичног законика Републике Српске, већ крши и члан 17. Закона о кривичном поступку којим је прописано да је тужилац ДУЖАН да предузме кривично гоњење ако постоје докази да је учињено кривично дјело.

А у конкретном случају и те како постоје докази да је учињено кривично дјело лажног представљања из члана 313. став 2. Кривичног законика Републике Српске, само ако се узме у обзир сва претходна аргументација.

И управо тиме, таквим пропустима, можемо видјети не само како се држава потчињава личним интересима појединца, већ и какви су нам државни систем, а тиме и друштво у цјелини. 

Овај текст, ма како остављао супротан утисак, није усмјерен против јавног тужиоца који је донио наведену незакониту наредбу о неспровођењу истраге, нити против Милорада Додика, већ је написан само у жељи да остане запис о нашем јаду који разара Републику Српску.

Др Милан Благојевич