У Српској институције тренирају строгоћу, али на обичној раји

У земљи која је, по свим истраживањима, високо огрезла у криминалу, ријетко свједочимо хапшењу звучнијих имена са политичке сцене. Зато у највећем броју случајева јавност буде обасута информацијама о процесуирању нижерангираних извршилаца. Питамо - зашто иза решетака готово никада не завршавају такозване крупне рибе?

Није скоро ухапшен нити процесуиран ни један директор, битна политичка фигура, моћан бизнисмен. Најчешће су то ситни дилери, службеници или само посредници.

„Остаје отворено питање шта ћемо са политичком корупцијом, са налогодавцима, шта ћемо са ститемском корупцијом или криминалом“, каже политички аналитичар Миленко Дачевић.

Хапсе се пешеви, крупне рибе раде несметано. Зашто се не процесуирају они са највише моћи и утицаја?

„Када видите да у Републици Српској не постоји ни једна особа која није осуђена за високу корупцију, знате да је то измијешано правосуђе са политиком и да је немогуће да нема корупције“, истиче политички аналитичар Ивана Марић.  

Систем зна да буде брз и одлучан. Примјер је хапшење тржишних инспектора због мита од  500 КМ мита. Али, систем зна и да утихне. Као на примјеру бившег премијера Српске. Александар Џомбић ослобођен је оптужби да је републичком буџету нанио штету тешку више милиона марака.

„Ово није никаква стратегија него појединачни случај на нивоу обичног инцидента, а не борба против тако опасне и малициозне појаве као што је организовани криминал и корупција“, навео је Дачевић.

Проблем није у недостатку закона, већ у њиховој примјени. Када истраге дођу до врха, систем као да стане, поручују аналитичари.

„Довољно је поређење са ФБиХ гдје су десетине политичара завршили у затвору. У ФБиХ постоји и ПОСКОК који је посебно одјељење Тужилаштва за борбу против криминала, ту је бивши премијер Нермин Никшић осигурао законе за оснивање ПОСКОК-а, а видимо да је и он један од оних који се испитује. То значи да не постоји више та спрега политике и правосуђа него они независно дјелују. То се треба постићи и у Српској“, јасна је Марићева.

У Српској институције тренирају строгоћу, али на обичној раји.

„Имате ситуацију када је процесуиран и ухапшен демобилисани борац Републике Српске који је отишао у шуму и посјекао букву да би гријао себе и породицу, а са друге стране имате чињеницу да су ‚Шуме Српске‘ у вишемилионским дуговањима и проблемима, а немате никакву институционалну реакцију“, каже Дачевић.

Нико није рекао да не треба санкционисати ситне преваранте – треба, истичу аналитичари, подвлачећи –  проблем нису они, јер су такви огледало система. Риба, кажу, од главе смрди.

„У Српској су исти политичари на власти 20 година и наравно је да су се увезали и тешко је сломити тај ланац који се закорио. И због тога се боре да остану на власти, јер се плаше одговорносит за све оно што су урадили. И то не само Додик и његови сарадници, него и чланови њихових породица“, конкретна је Марићева.

Не треба сметнути с ума да правда која зависи од функције и утицаја – није правда. Док једни раде незапажено, други пролазе неопажено, систем се руши, повјерење губи. Причу ћемо завршити легендарним инсертом из филма „Тесна кожа“. Можда је то оно што нам је потребно:
 
“Хоће ли овде да се ради домаћински, или ће неко да иде у ћорку. Другови, долази време ћорке.“

(БН)