Један човјек одлучује, други потписује, трећи се нада да ће то бити

„Политичке елите немају стратегију нити идеологију, а на власти опстају на крилима страха грађана. Грађани су зато изгубили наду у промјене али, уколико их желе, морају да се покрену и крену у борбу јер је пораз саставни дио борбе“, поручио је декан Правног факуктета Универзитета у Источном Сарајеву у Бијељини, проф. др Горан Марковић, у емисији „МАТ“ БН телевизије.

- Република Српска има све мање становника, незапосленост је огромна, индустрије скоро да и нема, порески систем није добро уређен. То одлучујеће утиче на квалитет живота и задовољство грађана животом у Српској. Јаке институције су оне које могу да ријеше те проблеме, сматра Марковић.

„Код нас је акценат стављен само на борбу за очување достигнутог степена аутономије односно самосталности Републике Српске. То јесте важно али не може се инсистирати само на томе.

Не може се снага институција, па и читаве Републике, градити искључиво на томе. То је потпуно једностран приступ који дугорочно не може да да добре резултате.

Људи ће да кажу „добро, али ми немамо хљеба да једемо“. Све је то уреду, ми смо сачували имовину, то јесте важно. Питање имовине се не можете поистовијетити са неким мање важним питањима али није само то оно на чему треба инсистирати“, јасан је Марковић.

- Усвајање па повлачење закона урушава повјерење у правни систем. Закони се не могу доносити да би важили два или три мјесеца, каже даље Марковић.

„Устав и закони се доносе да би важили што дуже, годинама па можда и деценијама, јер на тај начин потврђују своју ваљаност и стварају правну сигурност код људи.

Ако свака два или три мјесеца доносите устав и законе и мијењате их, то урушава легитимитет читавог правног система, па и Народне скупштине“, наводи Марковић.

У Српској данас један човјек доноси одлуке и има привилегије предсједника, један се тако потписује, док се трећи нада да ће то бити.

- Оно што закон преписује не мора да буде у складу са моћи коју неко посједује, а Устав Српске о функцији в.д. предсједника не каже ништа, објашњава Марковић.

„Тако да смо се нашли у сивој зони гдје је владајућа структура прихватила рјешење које је њој у датом тренутку одговарало. Неко као уставни правник би могао да каже да то рјешење није засновано на уставу и било је таквих гласова.

С друге стране, могли бисте да кажете да је то празнина која омогућава да прихватите рјешење које у датом тренутку сматрате политички опортуним“, објашњава Марковић.

- Једноумље у политичким странкама, посебно великим, које се често дешава, није добро нити природно и одржава се само вјештачким путем, мишљења је Марковић.

„Зашто се одржава? Из врло једноставног разлога. Прво, зато што унутар странака имате односе који су до те мјере хијерархизовани да немате ни минимума унутрашње страначке демократије. Она се само јавља кад унутар странке дође до сукоба па странка почне да се цијепа. И то је неприродно стање.

Други проблем, или потреба, је што они који управљају политичким странкама желе да сачувају своје личне али и групне интересе. Да би то постигли, они морају да сачувају привид јединства и тога што смо назвали једноумљем“, каже Марковић.

- Јавна предузећа су данас партијски плијен и то владајућим одговара, те не желе рјешење проблема. Они говоре о промјени директора, а не промјени система, што је најважније, истиче проф. Марковић.

„То је рјешење да управном одбору јавних предузећа, поред оних који су представници државе, општине или града, зависи чије је предузеће, имате представнике радника и корисника услуга тих предузећа.

Да управни и надзорни одбори не могу да доносе одлуке на начин да ће 100 одсто или велику већину тих чланова чинити представници оснивача, у преводу партијски људи“, категоричан је Марковић.

- Година на измаку је била претешка и без перспективе, истиче Марковић, додајући да политичке елите немају визију ни стратегију, а да власт заснивају на страху грађана од других народа или странаца. Грађани су се, каже, повукли и не буне се јер мисле да ништа од њих не зависи.

„Прво што их кочи је страх, који проистиче из економске зависности многих. Други проблем је безнађе, јер људи, кад виде како систем функционише, мисле да су промјене немогуће.

Маса који учествује на протестима мора да оствари побједу да би осјетила да је моћна, да може да изврши притисак. Врло често, кад се маса први или други пут организује, доживи пораз, јер је још неискусна у томе.

Можда то није довољна маса или није довољан притисак на оне који врше власт и онда дође до разочарања. Потребно је вријеме да се стекне искуство, али и да се доживи и неки пораз“, мишљења је Марковић.

- Млади на којима је будућност друштва нису склони активизму и то је оно што брине. Уколико грађани желе промјене, морају начинити први корак у борби за то и не очекивати да ће проблеме ријешити неко други, прије свега странци. Ми смо на маргини свјетских дешавања и интересовања, закључује Марковић.

(БН)