Др Милан Благојевић: Зашто Уставни суд БиХ ћути?

Уставни суд БиХ ће подржавати Устав БиХ, прописује у свом члану 6. Устав БиХ.

Пише: Др Милан Благојевић

То значи да ако тај устав прописује, а прописује (члан 3. Устава), да су ентитети дужни да се придржавају одлука институција БиХ, Уставни суд БиХ има обавезу да одлучи у спору око тога да ли је дошло до кршења те обавезе ентитета у било којем појединачном случају.

Подразумијева се да то Уставни суд треба да учини у што краћем року, нарочито када се ради о случају који није сложен по својим правним својствима.

Такав је несумњиво случај избора неуставне Владе Републике Српске, на челу са Савом Минићем, коју је на неуставан начин именовала Народна скупштина Републике Српске на сједници одржаној 2. септембра ове године.

Овдје треба оставити по страни чињеницу да је том одлуком Народна скупштина прекршила Устав Републике Српске, јер тај устав прописује да кандидата за новог премијера Народној скупштини може предложити само лице које је предсједник Републике, а Минића је 23.8.2025. предложио Милорад Додик који тог датума, а и много прије тога, није био предсједник Републике.

Ту чињеницу треба оставити по страни зато што она говори о повреди Устава Републике Српске. Међутим, Уставни суд БиХ није надлежан да одлучује о томе, пошто ту надлежност има Уставни суд Републике Српске који то, наравно, неће учинити, јер је у овом случају за тај суд, нажалост, важнији Милорад Додик од Устава Републике Српске.

Али, ако ту жалосну истину оставимо по страни поставља се питање шта је оно што је неуставно у тој одлуци Народне скупштине чиме је прекршен Устав БиХ?
Одговор на то питање је веома једноставан и лежи у чињеници да је 12. јуна ове године Милораду Додику по сили Изборног закона БиХ престао мандат предсједника Републике Српске, јер је тог дана постала правоснажна осуђујућа кривична пресуда жалбеног вијећа Суда БиХ којом му је забрањено, почев од 12.6.2025. године, да обавља функцију предсједника Републике.

Наиме, Изборни закон БиХ прописује да сваком изабраном званичнику мандат престаје даном правоснажности пресуде којом му је изречена мјера забране обављања функције, а не даном доставе те пресуде лицу на које се односи.

Дакле, правоснажна осуђујућа пресуда изречена Милораду Додику је одлука Суда БиХ као институције БиХ у смислу члана 3. Устава БиХ, на основу које је затим донијета и одлука ЦИК-а БиХ (а и ЦИК БиХ је институција БиХ) којом је Додику утврђен престанак мандата предсједника Републике са 12.6.2025. године, коју одлуку ЦИК-а је након тога потврдио и Суд БиХ својом одлуком.

То у ствари значи да постоје три одлуке донијете од стране двије институције БиХ (двапут Суд БиХ и једном ЦИК БиХ), којима је одлучено да је Милораду Додику мандат предсједника Републике Српске престао 12.6.2025. године и да му је са тим датумом забрањено да предузима било коју радњу или да доноси било који акт у својству предсједника Републике Српске.

Због тога се крше одлуке тих институција БиХ, одлуке које су све вријеме на снази, а тиме се крши и Устав БиХ (члан 3), и то најприје 23.8.2025. када Милорад Додик, лажно се представљајући да је предсједник Републике, даје неуставни приједлог Народној скупштини да именује Саву Минића за премијера Републике Српске, након чега се и Народна скупштина Републике Српске не придржава наведених одлука институција БиХ, јер и она 2.9.2025. године усваја Додиков неуставни приједлог именујући Минића за премијера и Додик-Минићеву тзв. владу.

Дакле, из тих разлога је очигледно да је ова одлука Народне скупштине чин кршења Устава БиХ, јер су њоме Народна скупштина, а тиме и Република Српска као ентитет, прекршили обавезу из члана 3. Устава БиХ да се придржавају одлука институција БиХ, чиме је прекршен и уставни принцип владавине права, прописан чланом 1. Устава БиХ.

Јер чему служе и тај уставни принцип, као и обавеза ентитета да се придржавају одлука институција БиХ, ако, као у овом случају, Суд БиХ правоснажном осуђујућом пресудом забрани Додику да обавља функцију предсједника Републике, након чега најприје Додик, а за њим убрзо и Народна скупштина, раде, односно одлучују сасвим супротно од те пресуде.

Зато чуди ћутање Уставног суда БиХ - зашто у овако једноставном случају Уставни суд БиХ ни до данас није донио своју одлуку о захтјеву за оцјену уставности именовања актуелне неуставне Владе Републике Српске, иако је очигледно да је тим именовањем прекршен Устав БиХ.

Због тога уколико је ово ћутање наговјештај да ће се на крају тај суд прогласити ненадлежним у овом случају, или одлучити да именовањем Додик-Минићеве владе наводно није дошло до кршења Устава БиХ, биће то не само кршење Устава БиХ од стране Уставног суда БиХ, што не би било први пут да се деси том суду, већ и очигледно ругање тог суда Суду БиХ и ЦИК-у БиХ те одлукама које су те институције БиХ донијеле у случају Додик.

За крај желим рећи како нисам заборавио чињеницу да се осуђујућа кривична пресуда коју је Суд БиХ изрекао Милораду Додику темељи на насиљу Кристијана Шмита и ОХР-а. Али то насиље нажалост не примјењује у својим пресудама само тај суд него и све остале судије и судови у БиХ, укључујући и Уставни суд БиХ. Стога против тог зла нема лијека у овдашњем правосуђу, јер оно никада неће рећи да ОХР по Уставу БиХ нема право да намеће законе у БиХ, пошто би тиме признало да је деценијама управо оно гријешило и газило Устав БиХ када је насиље охаеризма у својим пресудама примјењивало као право.

Дакле, овдашње правосуђе није адреса за то, а ни Европски суд за људска права, јер је и он још 2007. године у предмету Берић и други против БиХ дао легитимитет насиљу ОХР-а. Стога је Међународни суд правде једино мјесто за борбу против тог насиља, умјесто слуђивања народа аутократском политиком и владавином Милорада Додика. 

Али Додиков режим никада до данас није одржао посебну сједницу Народне скупштине Републике Српске на којој би се усвојила одлука којом би се од Србије као уговорне стране Дејтонског уговора (његовог Општег оквирног споразума) затражило да у циљу заштите тог споразума и суверенитета БиХ покрене одговарајуће поступке у Генералној скупштини УН и Међународном суду правде, ради забране колонијалног владања над БиХ од стране ОХР-а.

Једино тиме би правним путем од пошасти охаеризма био спашен не само појединац Милорад Додик, већ би била спашена Република Српска.

Др Милан Благојевић