Ево који српски глумци су били боеми старог кова

Великани српског глумишта нису били само уметници који су обликовали позориште и филм, већ боеми са великом љубављу према кафани, пријатељству и музици.

Великани српског глумишта Драгомир Гидра Бојанић, Јосиф Татић, Велимир Бата Живојиновић, Бата Стојковић, Павле Вуисић, Миодраг Петровић Чкаља, Властимир Ђуза Стојиљковић, Лане Гутовић, Петар Божовић, Зоран Радмиловић и Власта Велисављевић нису били само врхунски глумци који су обликовали српско позориште и филм, већ су живели као прави боеми, са душом пуном живота и страшћу која је надилазила сцену.

Њихова љубав према кафани, пријатељству, музици, чашици и разговорима који трају до зоре била је једнако снажна као и њихова посвећеност глуми. Задимљени београдски локали били су њихово уточиште - места где се тражила инспирација, али и лечио уморан дух, далеко од рефлектора и позоришних дасака.

За многе од њих, управо су те неформалне, искрене вечери биле извор стваралачке енергије, али и прилика да остану повезани са обичним светом, из којег су црпели истину коју су преносили на сцену.

Анегдота легендарног Павла Вуисића, везаних за кафану, има много, а једном приликом је рекао: "Не волим јавни живот, али волим кафану. Тамо је све искрено, и смех, и сузе, и ракија". Једна прича каже да је једном приликом ушао у кафану на Ади, и да је, кад су га питали шта жели, само рекао: "Ћебе“. На примедбу и питање конобара: "Пајо, лето је, шта ће ти ћебе?“, одговорио је: „Да прекријем оног на зиду“, показујући на Титову слику.

фото: принтсцреан/Тикток

Лане Гутовић, познат по бритком језику и карактеристичном шарму, за живота је изјавио: "Боемштина није порок, већ стил живота. Ја нисам пијанац, ја сам уживалац".

Велимир Бата Живојиновић  је имао свој омиљени ресторан, „Тома и Нада“ у Кораћици, где се понашао као код своје куће. Ћерка власника Гордана Савкић испричала да је Бата волео да служи госте.

- Породица му је давала снагу да глуми и превазиђе животне проблеме. Није му било тешко да јој помогне, служио је госте, прао судове. Волели су га обични људи, с којима је стално седео, разведравао... Једном је довео министре из Скупштине и сместио их да седну за неко буре у воћњак. Направио им је фешту, па је неким чекићем лупао о дрво као судија. Све је правио кроз шалу. Славио је овде 80. рођендан, на ком су му били од најутицајнијих људи до обичног сељана.

Пречњаци су му били уместо торте и колача. Јагњетину је често јео, а вино је било обавезно. Иако је имао своје место у ресторану, волео је са свима да седне - открила је Гордана после смрти славног глумца.

За Драгомира Гидру Бојанића кафана је била природно окружење. Његова харизма и заразан смех били су део сваке ноћи проведене у друштву колега, уметника и обичних људи.

Никола Којо се својевремено присетио шока који је доживео када су му у војсци рекли да има посету:

- Осамдесет шеста, јануар. Ја млад војник, још увек на обуци. Рашка. Хладно, увек нека тензија, неко ванредно стање. Долазе по мене и изводе ме са обуке. Имаш посету, кажу... На обуци нема посете, а кад је ванредно стање, нема изласка из касарне - започео је Никола Којо и додао:

- Долазим на капију, чека ме командант са књижицом и дозволом за излаз. Ништа ми није јасно. Са друге стране стоји поред аута и пуши Гидра. "Шта чекаш? Улази", каже ми својим шумадијским акцентом кога се није никада одрекао.

Одвео ме је у кафану, нахранио, дао као сад војнику да даш 1.000 евра и отишао. У пар реченица које смо изменили, рекао ми је да је дошао јер има нека посла у близини. Остало време смо ћутали. По повратку из војске сазнајем од пријатеља да ме је слагао. Сео је у ауто и дошао само због мене. Заувек у сећању! Људска величина... - испричао је Којо.

Јосиф Татић и Петар Божовић пијани заспали су на клупи.
Незаборавни Јосиф Татић и Петар Божовић такође су били чести гости кафана. Петар је испричао да су у Нишу волели кафану "Американац" која је стара 100 година, коју је у старија времена држала позната породица Мандић на челу са Коканом, Николом Мандићем. Старије генерације памте сармице супруге власника кафане Драгице Мандић, популарну Кеве, у чију кухињу је некада морао да завири и Бата Стојковић. 

- Сећам се једне ситуације са Филмских сусрета у Нишу. Покојни Јосиф Татић и ја смо једне вечери заглавили у чувеној кафани "Американац". Били смо толико пијани да смо се успавали у оближњем парку на клупи. Ујутру нам прилази једна госпођа, буди нас и каже: 'Децо, ало, готова је кисела чорба да се окрепите'. Па то ни рођена мајка ни баба не раде. Ето колико су Нишлије гостопримљиве - испричао је Петар Божовић 

Миодраг Петровић Чкаља један од својих последњих интервјуа дао је управо у кафани. Негде на пола разговора у ресторан су ушла три младића. Видевши Чкаљу, зауставили су се, један од њих му прилази и, уз широк осмех и извињење, каже: “Молим Вас, дозволите само да Вас поздравим, легендо наша.

Хоћете ли нешто да попијете?” – Не, хвала, већ пијемо лимунаду и ухватило нас је. Друга би нас начисто средила - одговорио је Чкаља у свом добро познатом стилу.

Власта Велисављевић, који је током своје дугогодишње глумачке каријере остварио више од 350 улога, за кафанским столом седео је с многим колегама, а најчешће с покојним Зораном Радмиловићем и Властимиром Ðузом Стојиљковићем. С њима се свакодневно смејао и испијао вино.

- То је било дирљиво и лепо дружење. Посећивао сам бифе у Београдском драмском позоришту с покојним Зораном и Ðузом. Били смо непревазиђени трио. Било је великих проблема јер један од нас није подносио вино. Пио га је намргођен, гадило му се. Сећам се да смо често из бифеа с једним нашим пријатељем прелазили у његов једрењак и пловили Јадраном.

Сад су обојица покојни и тешко ми је да причам и присећам се неких наших ситуација којих је заиста било на претек - испричао је Власта својевремено.

Велисављевић је нагласио да му је седење у бифеу прешло у навику и да је тамо ишао чак и кад није имао представе.

- У тим нашим кафанама било је дружења, пијанки, пословних састанака. Глумцима није приоритет да иду на боемска места да би се опијали. Раније су чувени бифеи били у БДП и Атељеу 212, које смо посећивали стално како бисмо причали, продискутовали о нечему и смејали се.

Они су били наше растерећење, огњиште, оаза - присећа се глумац и додаје да се полако враћају времена као што су некад била. Данас имамо достојне наследнике. Сад мало ређе глумци после представе остају у кафани зато што их је брига натерала да јуре послове. Поново се полако враћа глумачко братство. Ова нова генерација ради оно што смо ми некад радили - закључио је глумац.

Бати Стојковићу кафана је била друга кућа.
Олга, супруга Бате Стојковића, причала је за „Блиц“ да су се њих двоје упознали у позоришту, у згради „Борбе“. Каже да је био веома привржен породици, да му је кућа била најважнија на свету, али да је без обзира на то дуго живео бећарским животом, мада је, када је решио да се скући и смири, то поштовао, говорећи: "Кућа ни због чега не сме да трпи”.

Причала је госпођа Олга о његовом начину живота: "Бата је радио ноћу, кафана је била његова друга природна средина. Понекад сам и ја седела с њим у кафани, а када би ми се приспавало, само бих га погледала, а он би рекао: ’Само ти иди, женама је место у кући.’ То је радио у шали, да би ’испао’ ауторитет пред друштвом.

Његова омиљена песма је била ’Стани, стани, Ибар водо’, а знао је и многе старе изворне песме. Када музичари не би знали неку песму, он би им је отпевао, а онда би тражио да му плате за труд. Иначе, био је широке руке, чашћавао је све живо - келнере, музичаре, саобраћајце, и сви су га обожавали“.

У времену када су уметници живели оно што су играли, кафана није била порок, била је позорница живота. Сви су на свој начин гајили култ боемије, не као бекство, већ као уметнички израз. Њихова љубав према кафани била је продужетак њихове слободе, духа и емоције коју су свакодневно преносили на сцену.

(Курир) Фото: Принтсцреен/Yоутубе