Evo koji srpski glumci su bili boemi starog kova

Velikani srpskog glumišta nisu bili samo umetnici koji su oblikovali pozorište i film, već boemi sa velikom ljubavlju prema kafani, prijateljstvu i muzici.

Velikani srpskog glumišta Dragomir Gidra Bojanić, Josif Tatić, Velimir Bata Živojinović, Bata Stojković, Pavle Vuisić, Miodrag Petrović Čkalja, Vlastimir Đuza Stojiljković, Lane Gutović, Petar Božović, Zoran Radmilović i Vlasta Velisavljević nisu bili samo vrhunski glumci koji su oblikovali srpsko pozorište i film, već su živeli kao pravi boemi, sa dušom punom života i strašću koja je nadilazila scenu.

Njihova ljubav prema kafani, prijateljstvu, muzici, čašici i razgovorima koji traju do zore bila je jednako snažna kao i njihova posvećenost glumi. Zadimljeni beogradski lokali bili su njihovo utočište - mesta gde se tražila inspiracija, ali i lečio umoran duh, daleko od reflektora i pozorišnih dasaka.

Za mnoge od njih, upravo su te neformalne, iskrene večeri bile izvor stvaralačke energije, ali i prilika da ostanu povezani sa običnim svetom, iz kojeg su crpeli istinu koju su prenosili na scenu.

Anegdota legendarnog Pavla Vuisića, vezanih za kafanu, ima mnogo, a jednom prilikom je rekao: "Ne volim javni život, ali volim kafanu. Tamo je sve iskreno, i smeh, i suze, i rakija". Jedna priča kaže da je jednom prilikom ušao u kafanu na Adi, i da je, kad su ga pitali šta želi, samo rekao: "Ćebe“. Na primedbu i pitanje konobara: "Pajo, leto je, šta će ti ćebe?“, odgovorio je: „Da prekrijem onog na zidu“, pokazujući na Titovu sliku.

foto: printscrean/Tiktok

Lane Gutović, poznat po britkom jeziku i karakterističnom šarmu, za života je izjavio: "Boemština nije porok, već stil života. Ja nisam pijanac, ja sam uživalac".

Velimir Bata Živojinović  je imao svoj omiljeni restoran, „Toma i Nada“ u Koraćici, gde se ponašao kao kod svoje kuće. Ćerka vlasnika Gordana Savkić ispričala da je Bata voleo da služi goste.

- Porodica mu je davala snagu da glumi i prevaziđe životne probleme. Nije mu bilo teško da joj pomogne, služio je goste, prao sudove. Voleli su ga obični ljudi, s kojima je stalno sedeo, razvedravao... Jednom je doveo ministre iz Skupštine i smestio ih da sednu za neko bure u voćnjak. Napravio im je feštu, pa je nekim čekićem lupao o drvo kao sudija. Sve je pravio kroz šalu. Slavio je ovde 80. rođendan, na kom su mu bili od najuticajnijih ljudi do običnog seljana.

Prečnjaci su mu bili umesto torte i kolača. Jagnjetinu je često jeo, a vino je bilo obavezno. Iako je imao svoje mesto u restoranu, voleo je sa svima da sedne - otkrila je Gordana posle smrti slavnog glumca.

Za Dragomira Gidru Bojanića kafana je bila prirodno okruženje. Njegova harizma i zarazan smeh bili su deo svake noći provedene u društvu kolega, umetnika i običnih ljudi.

Nikola Kojo se svojevremeno prisetio šoka koji je doživeo kada su mu u vojsci rekli da ima posetu:

- Osamdeset šesta, januar. Ja mlad vojnik, još uvek na obuci. Raška. Hladno, uvek neka tenzija, neko vanredno stanje. Dolaze po mene i izvode me sa obuke. Imaš posetu, kažu... Na obuci nema posete, a kad je vanredno stanje, nema izlaska iz kasarne - započeo je Nikola Kojo i dodao:

- Dolazim na kapiju, čeka me komandant sa knjižicom i dozvolom za izlaz. Ništa mi nije jasno. Sa druge strane stoji pored auta i puši Gidra. "Šta čekaš? Ulazi", kaže mi svojim šumadijskim akcentom koga se nije nikada odrekao.

Odveo me je u kafanu, nahranio, dao kao sad vojniku da daš 1.000 evra i otišao. U par rečenica koje smo izmenili, rekao mi je da je došao jer ima neka posla u blizini. Ostalo vreme smo ćutali. Po povratku iz vojske saznajem od prijatelja da me je slagao. Seo je u auto i došao samo zbog mene. Zauvek u sećanju! Ljudska veličina... - ispričao je Kojo.

Josif Tatić i Petar Božović pijani zaspali su na klupi.
Nezaboravni Josif Tatić i Petar Božović takođe su bili česti gosti kafana. Petar je ispričao da su u Nišu voleli kafanu "Amerikanac" koja je stara 100 godina, koju je u starija vremena držala poznata porodica Mandić na čelu sa Kokanom, Nikolom Mandićem. Starije generacije pamte sarmice supruge vlasnika kafane Dragice Mandić, popularnu Keve, u čiju kuhinju je nekada morao da zaviri i Bata Stojković. 

- Sećam se jedne situacije sa Filmskih susreta u Nišu. Pokojni Josif Tatić i ja smo jedne večeri zaglavili u čuvenoj kafani "Amerikanac". Bili smo toliko pijani da smo se uspavali u obližnjem parku na klupi. Ujutru nam prilazi jedna gospođa, budi nas i kaže: 'Deco, alo, gotova je kisela čorba da se okrepite'. Pa to ni rođena majka ni baba ne rade. Eto koliko su Nišlije gostoprimljive - ispričao je Petar Božović 

Miodrag Petrović Čkalja jedan od svojih poslednjih intervjua dao je upravo u kafani. Negde na pola razgovora u restoran su ušla tri mladića. Videvši Čkalju, zaustavili su se, jedan od njih mu prilazi i, uz širok osmeh i izvinjenje, kaže: “Molim Vas, dozvolite samo da Vas pozdravim, legendo naša.

Hoćete li nešto da popijete?” – Ne, hvala, već pijemo limunadu i uhvatilo nas je. Druga bi nas načisto sredila - odgovorio je Čkalja u svom dobro poznatom stilu.

Vlasta Velisavljević, koji je tokom svoje dugogodišnje glumačke karijere ostvario više od 350 uloga, za kafanskim stolom sedeo je s mnogim kolegama, a najčešće s pokojnim Zoranom Radmilovićem i Vlastimirom Ðuzom Stojiljkovićem. S njima se svakodnevno smejao i ispijao vino.

- To je bilo dirljivo i lepo druženje. Posećivao sam bife u Beogradskom dramskom pozorištu s pokojnim Zoranom i Ðuzom. Bili smo neprevaziđeni trio. Bilo je velikih problema jer jedan od nas nije podnosio vino. Pio ga je namrgođen, gadilo mu se. Sećam se da smo često iz bifea s jednim našim prijateljem prelazili u njegov jedrenjak i plovili Jadranom.

Sad su obojica pokojni i teško mi je da pričam i prisećam se nekih naših situacija kojih je zaista bilo na pretek - ispričao je Vlasta svojevremeno.

Velisavljević je naglasio da mu je sedenje u bifeu prešlo u naviku i da je tamo išao čak i kad nije imao predstave.

- U tim našim kafanama bilo je druženja, pijanki, poslovnih sastanaka. Glumcima nije prioritet da idu na boemska mesta da bi se opijali. Ranije su čuveni bifei bili u BDP i Ateljeu 212, koje smo posećivali stalno kako bismo pričali, prodiskutovali o nečemu i smejali se.

Oni su bili naše rasterećenje, ognjište, oaza - priseća se glumac i dodaje da se polako vraćaju vremena kao što su nekad bila. Danas imamo dostojne naslednike. Sad malo ređe glumci posle predstave ostaju u kafani zato što ih je briga naterala da jure poslove. Ponovo se polako vraća glumačko bratstvo. Ova nova generacija radi ono što smo mi nekad radili - zaključio je glumac.

Bati Stojkoviću kafana je bila druga kuća.
Olga, supruga Bate Stojkovića, pričala je za „Blic“ da su se njih dvoje upoznali u pozorištu, u zgradi „Borbe“. Kaže da je bio veoma privržen porodici, da mu je kuća bila najvažnija na svetu, ali da je bez obzira na to dugo živeo bećarskim životom, mada je, kada je rešio da se skući i smiri, to poštovao, govoreći: "Kuća ni zbog čega ne sme da trpi”.

Pričala je gospođa Olga o njegovom načinu života: "Bata je radio noću, kafana je bila njegova druga prirodna sredina. Ponekad sam i ja sedela s njim u kafani, a kada bi mi se prispavalo, samo bih ga pogledala, a on bi rekao: ’Samo ti idi, ženama je mesto u kući.’ To je radio u šali, da bi ’ispao’ autoritet pred društvom.

Njegova omiljena pesma je bila ’Stani, stani, Ibar vodo’, a znao je i mnoge stare izvorne pesme. Kada muzičari ne bi znali neku pesmu, on bi im je otpevao, a onda bi tražio da mu plate za trud. Inače, bio je široke ruke, čašćavao je sve živo - kelnere, muzičare, saobraćajce, i svi su ga obožavali“.

U vremenu kada su umetnici živeli ono što su igrali, kafana nije bila porok, bila je pozornica života. Svi su na svoj način gajili kult boemije, ne kao bekstvo, već kao umetnički izraz. Njihova ljubav prema kafani bila je produžetak njihove slobode, duha i emocije koju su svakodnevno prenosili na scenu.

(Kurir) Foto: Printscreen/Youtube