Шта се промијенило у Њемачкој од пуштања миграната?

„Кад размишљам о том путовању данас, не бих га поново направио – било је преопасно. Оно чега се сјећам јесте да је много људи погинуло, утопили су се… било је превише људи на том чамцу.“

Анас Модамани, који је као тинејџер побјегао од бруталног грађанског рата у Сирији у сигурност Европе 2015. године, један је од многих који су завршили у Њемачкој, гдје и даље живи и данас има пасош пише ЦНН у својој великој анализи.

Сједи у сиријском кафићу у берлинском насељу Неукöллн, познатом по културној разноликости. Модамани се смијеши, уредно је одјевен и дотјеран. Ради у ИТ сектору, а у слободно вријеме креира садржај за хиљаде својих ТикТок пратилаца. Но, медијска слава му није страна – само неколико дана након доласка у Берлин, селфие који је направио с тадашњом њемачком канцеларком Ангелом Меркел постао је виралан, као симбол тог времена.

Ове седмице навршава се деценија од хисторијске одлуке Меркел да отвори границе Њемачке за велики број миграната који су тада пристизали у Европу, бјежећи од ратова или тешких економских прилика.

Слике људи који у колонама ходају аутопутевима, носећи своју имовину на леђима, постале су једне од најтрајнијих у модерној европској хисторији. Посљедице тог тренутка и данас се осјећају, како у њемачкој, тако и у европској политици.

Стотине хиљада људи жељеле су стићи у Њемачку, бастион економске стабилности и просперитета. Меркел их је дочекала ријечима: „Wир сцхаффен дас“ („Ми то можемо“), 31. аугуста 2015. године. Та реченица постала је симбол шире политике познате као Wиллкомменскултур, или култура добродошлице.

Међутим, то је наслијеђе с којим се Њемачка и даље суочава, док се десничарска партија Алтернатива за Њемачку (АфД) уздигла на таласу антиимигрантског расположења и постала највећа опозициона група у земљи.

Канцелар Фриедрицх Мерз, свјестан пријетње с деснице и одавно противник Меркелиних миграционих политика – иако из исте ЦДУ странке – након што је преузео дужност раније ове године, најавио је радикалне промјене миграционе политике. То укључује распоређивање хиљада додатних граничних чувара и враћање азиланата на граници, што је берлински суд недавно прогласио незаконитим.

„Јасно је да нисмо изашли на крај с тим. Управо зато покушавамо то поправити,“ рекао је Мерз у јулу.

Крајем 2024, када је режим Башара ал-Асада у Сирији почео пропадати, хиљаде људи славило је на улицама. То је лидерки АфД-а Алице Wеидел пружило прилику да поново позове на повратак Сиријаца из Њемачке.

На мрежи X написала је: „Сви у Њемачкој који славе ’слободну Сирију’ очигледно више немају никакав разлог за бијег. Требају се одмах вратити у Сирију.“

„Најбољи тренутак у мом животу“
Свијет је изгледао сасвим другачије када је Модамани стигао у Њемачку почетком септембра 2015, с 17 година. Присјећа се напорног 30-дневног пута кроз Либан, Турску, Грчку, Балкан, Мађарску, Аустрију и на крају Њемачку.

Говори да је непрестано био у покрету – пјешице с другим мигрантима, кроз поља, дуж путева, преко планина – а затим и на опасном преласку чамцем.

„Био сам сам, нисам имао ни породицу ни пријатеље. Отишао сам из Сирије сам због рата и нисам хтио да идем у војску… Био сам дијете које није знало много о животу,“ рекао је за ЦНН.

Након чувене Меркелинове изјаве 31. аугуста, хиљаде људи стигле су на југ Њемачке 5. септембра и наредних дана – међу њима и Модамани.

Долазак у Минхен описује као „најбољи тренутак у мом животу“. Мјештани су се окупили да аплаудирају и дијеле храну и воду мигрантима који су стизали.

Његово путовање убрзо је добило неочекиван преокрет. Неколико дана касније, направио је селфие с Меркел док је посјећивала избјеглички центар у берлинском насељу Спандау. Слике тог тренутка завршиле су на насловницама широм свијета, а Модамани је постао лице сиријских избјеглица у Њемачкој.

„Мислио сам да је глумица или филмска звијезда,“ присјећа се. Иако се нису могли разумјети, јер је тада говорио само арапски, „схватила је да желим да се сликам с њом и била је у реду с тим.“

„Та жена нас је посјетила у избјегличком дому јер је знала да је спасила толико живота и хтјела је видјети како живе људи које је пустила у земљу.“

Само 2015. и 2016. године, невјероватних 1.164.000 људи поднијело је захтјев за азил први пут.

Од јануара 2015. до децембра 2024, Њемачка је регистровала 2,6 милиона првих захтјева за азил, према подацима Савезног уреда за миграције и избјеглице (БАМФ).

Велика већина долазила је из Сирије, Афганистана и Ирака. Само Сиријци чинили су више од трећине свих захтјева у те двије године.

Бројеви су пали након 2016, али су драматично порасли 2022, након што је Русија покренула инвазију на Украјину.

Њемачка је у посљедњих десет година остала водећа земља ЕУ по броју захтјева за азил.

Између 2015. и 2024, подаци Еуростата показују да је у ЕУ поднесено скоро 8 милиона захтјева за азил, а трећина их је била у Њемачкој.

Ти огромни бројеви, дјелимично резултат политике Wиллкомменскултур, допринијели су снажном порасту антиимигрантског расположења у Њемачкој, али и широм Европе.

Њемачки стручњаци су за ЦНН рекли да нико, па ни сама Меркел, није био спреман за такав прилив људи.

„Њемачка је долазила с врло ниских бројева, око 40-50 хиљада годишње више од деценије,“ рекао је Даниел Тхyм, професор права и директор Центра за истраживање имиграционог и азилантског права на Универзитету у Констанзу. „Дакле, нико у Њемачкој није очекивао да ће ово бити овако велико, ни 2015. ни послије.“

На питање да ли сматра да је Меркел изгубила контролу над ситуацијом, Тхyм је одговорио: „Мислим да јесте.“

Ханнес Сцхамманн, професор политичких наука с фокусом на миграциону политику на Универзитету у Хилдесхеиму, сагласио се, додајући да је Меркелина одлука била прагматична јер ниједна друга европска држава није била спремна помоћи.

„Меркел је морала отворити врата јер је жељела стабилизирати заједнички европски азилантски систем… није имала алтернативу,“ рекао је. Сматра да је одлука била више политички него алтруистички мотивисана и да је произашла из увјерења да је Њемачка боље припремљена од других да се носи с кризом.

Меркел се данас ријетко појављује у јавности, али је у документарцу њемачке телевизије АРД објављеном овог мјесеца рекла: „Једноставно сам схватила да је то огроман задатак. Нисам рекла да ја то могу, рекла сам да ми то можемо, јер сам се надала и помоћи људи у земљи.“

Крај „културе добродошлице“
Иако су милиони Нијемаца дочекали мигранте, Тхyм сматра да је Wиллкомменскултур престао почетком 2016, након што су мигранти оптужени за талас масовних сексуалних напада на жене током дочека Нове године у Келну.

Тај инцидент створио је притисак на Меркел и њену политику миграција.

Такођер је обиљежио тренутак када је АфД почео освајати више локалних гласова, тренд који од тада стално расте.

Меркел је за АРД признала посљедице своје одлуке: „Чињеница да сам то урадила поларизирала је људе, довела их до АфД-а, с чим се не слажем, али то се догодило и АфД је због тога постао јачи.“

АфД је на савезним изборима почетком ове године постао друга најпопуларнија партија, што показује нагли успон од њеног оснивања 2013.

Анкета АРД-а из јула 2015. показала је да је само 38% испитаних сматрало да Њемачка треба прихватити мање избјеглица. Десет година касније, тај број порастао је на 68%.

И Модамани сматра да се расположење у Њемачкој промијенило: „Политичари стално излазе на телевизију и говоре да желе депортовати људе назад у Сирију или Афганистан… Мислим да се Њемачка јако промијенила и да сигурно више не желе избјеглице овдје.“

Тхyм сматра да су недавни потези канцелара Мерза више симболични него суштински: „Иза фасаде, систем је исти. Азилантско право је врло европско, тако да њемачка влада не може сама много промијенити.“

Ипак, мјере можда имају одређеног ефекта на привлачност Њемачке, јер су Сиријци и Афганистанци поднијели око 110.000 захтјева у 2024, што је пад у односу на 154.000 у 2023, према подацима БАМФ-а. У првих шест мјесеци 2025. број захтјева из исте групе пао је на 29.000.

Модамани каже да никоме не би препоручио пут који је он прошао.

„Ако се ситуација у Њемачкој погорша, не желим остати овдје,“ рекао је. „Можда ћу потражити другу земљу гдје ме људи прихватају и гдје осјећам да припадам.“

(Рапорт) Фото: АП