Благојевић: Жељкино погрешно питање у Савјету безбједности

Нема основа да се глорификује јучерашњи говор Жељке Цвијановић, као што данас неуспјешно чине режимски медији у Републици Српској,  као креатори утисака, јер ове најважније ствари Цвијановићева по ко зна који пут није хтјела да каже. И то на мјесту гдје је било најважније да то каже.

Пише: Др Милан Благојевић 

Жељка Цвијановић, српски члан Предсједништва БиХ, је у јучерашњем обраћању Савјету безбједности УН позвала тај орган УН да, између осталог, "затражи независну правну оцјену усклађености такозваних бонских овлашћења са Анексом 10 и Повељом УН".

Није прецизирала на чију независну правну оцјену позива, што је свакако недостатак, али за потребе још једног, много важнијег недостатка у том њеном позиву, поћи ћу од тога да такву независну правну оцјену у систему УН може дати само Међународни суд правде, сагласно Повељи УН.

Дакле, ако би се од тог суда затражило савјетодавно мишљење и ако би му се питање формулисало погрешно, као што га је јуче пред Савјетом безбједности формулисала Жељка Цвијановић, на претходно цитирани начин, сасвим основано би се могло очекивати од Међународног суда правде да изнесе савјетодавно мишљење да су тзв. Бонска овлашћења не само у складу са Анексом 10 Дејтонског споразума, већ да су у складу и са Повељом УН.

Зашто се може очекивати такво савјетодавно мишљење, које Цвијановићева и они који су јој писали говор неспретно, као и сваки други лаик, назива "независном правном оцјеном"?

Па зато што кад се пажљиво прочитају тзв. Бонска овлашћења из децембра 1997. године, које је без икаквог правног основа усвојио неформални скуп држава под називом тзв. Савјета за примјену мира у БиХ, нигдје се у тексту тих тзв. овлашћења неће наићи на овлашћење ОХР-у и високим представницима да у БиХ могу да намећу устав, законе и подзаконске прописе.

Нема, дакле, таквог овлашћења за ОХР у тзв. Бонским овлашћењима, јер нигдје у њима, ни на једном мјесту, није написано да ОХР и високи представници могу наметати устав и законе у БиХ.

И зато би Међународни суд правде, када би му питање било формулисано погрешно, као што га је јуче погрешно формулисала Жељка Цвијановић, сасвим извјесно у свом савјетодавном мишљењу рекао да такав садржај тзв. Бонских овлашћења није супротан ни Дејтонском споразуму, а ни Повељи УН.

Међутим, да је Жељка Цвијановић јуче то суштинско питање формулисала и предложила како треба, што она годинама упорно неће да учини, е то би већ било нешто сасвим друго.

Наиме, да је Жељка позвала Савјет безбједности да од Међународног суда правде затражи савјетодавно мишљење и да му постави правно питање: "Да ли Повеља УН дозвољава да Босни и Херцеговини као држави чланици УН појединац - странац звани високи представник своју вољу намеће као устав и закон, умјесто надлежних институција БиХ, и да тај појединац - странац захтијева од становника БиХ и институција БиХ као државе чланице УН да његова воља буде примјењивана као устав и закон, те да неизвршење те воље буде санкционисано, укључујући и кривичним прогоном", у том случају Међународни суд правде би у свом савјетодавном мишљењу морао рећи да то није у складу не само са Дејтонским споразумом, већ прије свега није у складу са Повељом УН.

Такав одговор тог суда би морао услиједити зато што Повеља УН (члан 2. Повеље) забрањује свима, и УН-у и Савјету безбједности и Генералној скупштини УН, као и свим државама и појединцима, да се на било који начин мијешају у унутрашња питања друге државе чланице УН, а камоли да било ко од њих своју вољу намеће као устав и закон у тој држави умјесто њених надлежних институција, због чега та иста Повеља забрањује (чланом 78) и да се над државом чланицом УН успостави старатељско управљање (протекторат) у било ком облику, а то у коначном значи да Повеља УН забрањује да се државом чланицом УН влада на начин на који то у БиХ чине тзв. Савјет за примјену мира и високи представници.

С обзиром на све претходно речено, нема основа да се глорификује јучерашњи говор Жељке Цвијановић, као што данас неуспјешно чине режимски медији у Републици Српској,  као креатори утисака, јер ове најважније ствари Цвијановићева по ко зна који пут није хтјела да каже. И то на мјесту гдје је било најважније да то каже.

Пише: Др Милан Благојевић