Благојевић: Закони Хрватске против хрватског Устава 

Устав Републике Хрватске у члану 134. прописује да међународни уговори који су закључени и потврђени (ратификовани) у складу са тим уставом и објављени, чине дио унутрашњег правног поретка Хрватске те су, како стоји у том члану а што је нарочито важно, по правној снази изнад домаћих закона.

Др Милан Благојевић 

Дакле, закони које донесе Сабор Хрватске су слабије правне снаге у односу на међународне уговоре које је ратификовала Хрватска. 

У такве уговоре спада и Споразум о питањима сукцесије СФРЈ, који је Хрватска сагласно свом Уставу ратификовала 2004. године, а који је и данас на снази.

Анексом Г тог споразума је прописано да права на непокретну имовину која се   налази у држави насљедници СФРЈ, а то значи и у Хрватској, на којој су физичка и правна лица СФРЈ имала право на дан 31.12.1990. године, се признају, дакле и Хрватска их признаје, те ће бити заштићена и враћена тим лицима од стране државе насљеднице СФРЈ на чијој територији се налазе непокретности, што укључује и Републику Хрватску.

Имајући у виду све претходно речено, поставља се питање уставности закона и других прописа које су доносили органи Републике Хрватске, којима су располагали наведеном туђом непокретном имовином, на начин који је супротан Анексу Г Споразума о питањима сукцесије СФРЈ, а тиме супротно и члану 134. Устава Републике Хрватске.

Такав је и Закон хрватског Сабора о управљању државном имовином, усвојен 2018. године, као и други хрватски закони, којима се омогућава Хрватској да и наведену туђу приватну непокретну имовину из Анекса Г Споразума о питањима сукцесије СФРЈ даје у дугорочни закуп, или да на други начин располаже том имовином, чиме је на отворен начин онемогућена заштита и враћање приватне непокретне имовине бројним физичким и правним лицима из Босне и Херцеговине, која су своја власничка права на тим непокретностима имала на дан 31.12.1990. године.

Такве субјекте из БиХ чине и бројна правна лица која су власници вриједне имовине у виду бројних хотела, одмаралишта, вила и грађевинског земљишта широм Хрватске, чија вриједност се мјери десетинама, а неки кажу и стотинама милиона конвертибилних марака.

Због свега тога би, ако већ није, требало покренути одговарајући поступак пред Уставним судом Хрватске за оцјену уставности свих тамошњих закона, какав је и Закон из 2018. године о управљању државном имовином, као и других прописа који су, очигледно је, супротни Анексу Г Споразума о питањима сукцесије СФРЈ који је, према слову члана 134. Устава Хрватске, по својој правној снази изнад њих, чиме су сви ти закони и други прописи супротни члану 134. Устава Хрватске.

Према члану 38. Уставног закона о Уставном суду Републике Хрватске свако физичко и правно лице има право да предложи том суду покретање поступка за оцјену сагласности закона и других прописа с Уставом Хрватске.

Ако сам правилно запазио, до сада није било таквог приједлога Уставном суду Хрватске због чега би, ако не гријешим у овом запажању, било добро покренути такав поступак, што би требао да учини барем неко од бројних субјеката који имају власничка права према Анексу Г Споразума о питањима сукцесије СФРЈ на бројним и вриједним непокретностима у Хрватској.

Биће добро да се то учини како би се видјело да ли се и Уставни суд Хрватске односи према овом питању на начин на који то чине извршна и законодавна власт Хрватске, или пак Уставни суд Хрватске поштује члан 134. хрватског Устава.

Др Милан Благојевић