Досад непознато свједочанство Јованке Броз

Архив Срба у Хрватској и продукција ВИДА су објавили досад невиђен разговор с Јованком Броз, супругом предсједника бивше Југославије Јосипом Брозом Титом.

Ријеч је о једноипосатном разговору који је 2010. године у Вили Бор, у којој је Јованка Броз живјела до своје смрти, водио новинар и дипломат Драган Бисенић.

Заправо је објављени једноипосатни разговор дио осмосатног материјала који је настао у разговорима између Броз и Бисенића, а који је сада у фондовима Архиве Срба у Хрватској. Овај видеозапис је објављен у оквиру изложбе “Глас Јованке Броз”, која је јуче отворена у Српском културном центру у Загребу и која ће трајати до 30. априла.

Објављени дио разговора започиње Бисенићевим питањем да ли зна нешто за злато, на шта му је Броз одговорила да не зна на које злато мисли. Бисенић јој је казао да мисли на злато узето из Бијелог двора, виле на београдском Дедињу, коју је Јосип Броз Тито користио као резиденцију.

– Не, не знам, али сам у неким новинама прочитала да су уствари донијели неко злато и оставили у Ужичкој улици (гдје је била још једна од вила Брозових), гдје су остали предмети. За то некакво злато не знам – тврди.

Бисенић јој је указао да се спомиње 30 килограма злата у полугама и праху, 2.700 златника, девизе у износу од 26.219 долара и 36.000 њемачких марака, као и друге драгоцјености, међу којима су одликовања Карађорђевићима.

– Што се тиче девиза, (историчар и учесник Народноослободилачке борбе) Владимир Дедијер је још 1943. на Сутјесци, уз логорску ватру, Титу обећао да ће писати његову биографију ако преживе рат и да ће пола хонорара дати Титу. Написао је дневник преведен на неколико језика и једног дана је дошао и донио пола хонорара Титу – испричала је.

Тврди да је била пристуна када је Дедијер тај хонорар дао Титу.

– Дедијеру сам доста помагала с неким материјалом који сам држала у архиви. Дедијер је од свог дијела хонорара направио болницу у Фочи, један дом на (београдској) Авали и у унутрашњости Србије један дом као спомен на његову супругу Олгу. Свој дио хонорара смо чували као злу не требало. То је било у једној торби која је имала шифру. Знала сам шифру и то сам користила када бисмо одлазили вани или да нешто купимо – истакла је.

Наставила је говорити о преосталим вриједним стварима које јој је споменуо Бисенић.

– За марке не знам, а то је можда у вријеме када сам већ удаљена. Злато може бити из Бијелог двора или откуд већ, немам појма. Ноћу су улазили у наше просторије, бесправно, а мислим да нису имали право да се ноћу увлаче у кућу. Помислила сам да је то неки непоштен посао – нагласила је.

Броз је навела да је једне ноћи сјела пред врата и чекала да види ко улази.

– То су били генерал (Југославенске народне армије Милан) Даљевић и Титов официр Микељевић. Отворено сам их питала с којим правом ноћу улазе. Ја сам ту и сматрам да би требало да ме обавијесте. Рекла сам им да није битно шта ће однијети него шта ће оставити. Када су ме истјеривали, питање је шта су доносили да би се ту нашло. Стриктно сам хтјела да будем ту када се буде вршио упис и да суд дође док се не заврши оставинска расправа – испричала је.

Увјерава да нико није имао право да је истјера из Бијелог двора, да је била жртва отимачине и да су јој пријетили да ће је убити.

Титови рукописи, изолација и вила у Швицарској

Указала је да су јој отети и Титови рукописи садржани у, како је сама изјавила, 100 свезака. На Бисенићево питање да ли је било свезака с компромитирајућим садржајем по друге, одговорила је да су то углавном били рукописи настали послије Другог свјетског рата и нешто раније. Према њеним ријечима, чак су украдени писани материјали на основу којих је написана књига “Титов кухар” која се послије продавала.

Осврнула се и на то да су појединци из власти послије Титове смрти настојали онемогућити да има контакт с спољашњим свијетом.

– Ишли су на то. Оптужили су ме да се борим за власт, а мени то није било на крај памети. Да сам то хтјела, с том биографијом, нешто бих студирала. Можда сам могла бити у неком одбору или неки професор да сам хтјела, али нисам. Опужити ме да се борим за власт, а видјела сам како се долази до власти, колико је то тешко и колико је још теже одржати власт – тиме нисам била оптерећена. Све вријеме и знање сам посветила Титу да му помогнем, а због чега су ме оптужили и била сам крива за све – навела је.

Коментарисала је оптужбу једног од најближих Титових сарадника, секретара Извршног бироа Предсједништва Централног комитета Савеза комуниста Југославије Станета Доланца да има вилу Швицарској.

– Никада је нисам имала. На основу чега су то урадили? Наиме, у Мароку су Титу дали орден и уз тај орден по њиховом закону припада и имање. Дали су нам имање, кућу и околину у Маракешу. Краљ Хасан ми је два или три пута у писмима питао да лично дођем да ту кућу опремим, према нашим жељама. Та писма су нашли у мојој радној соби и мислили су да је то кућа у Швајцарској, тако бар претпостављам. Рекли су да имам вилу у Женеви, а другу на Лаго ди Цому и трећу на Лаго ди Гимону. Уопште нису имали представу шта је то и тако су измислили те приче, а тих вила уопште није било – тврди Јованка Броз.

Сматра да је Доланц био против ње зато што му је “сметала” и зато што је о њему “знала јако пуно”.

– Тито је тражио да му се достави ко је Доланц, а мени је давао да архивирам материјал о њему. Мислим да су узели и тај материјал. Тако се догодило да сам упозната шта је Доланц радио. Тито је био бијесан на њега. Доланц је ишао свим снагама да ме удаље и спремао је да ме ликвидирају – додаје.

Тема разговора су били и односи у руководству Комунистичке партије Југославије и државном руководству. Наиме, како је изјавила, на 50 сједница владе и 55 сједница Централног комитета управо је она била тема.

– Нису знали шта ће са мном јер им је пропало да ме убију. Стално су измишљали лажи, оптуживали за нешто што нисам била. Те поставља и отпушта генерале, а никада није речено кога сам поставила и кога сам отпустила – рекла је.

Упитана је како се Тито односио према руководству – кога је посебно цијенио, а кога је трпио.

– Цијенио је Вељка Влаховића и волио је све своје људе, чак и оне који су му знали казати шта није добро, шта није ваљало, то је респектовао. За Владимира Бакарића је говорио: ‘Он се стално повуче’. С тим људима се добро повезао. Они су се у предратно вријеме прекаљивали – навела је.

Петра Стамболића је истакла као човјека за којег је Тито сматрао да не може водити Србију.

– Тако сам бар осјећала. Када прођемо путевима, а Перо буде домаћин, а ништа се не сикира што су рупе и вода на путевима. Тито ми је рекао: ‘Дође ми да га поведем на пут до Шапца, па нека се мало протресе, нека удари главом од кров кола’. Били су један тим. Да је остао (замјеник премијера Југославије Милован) Ђилас, направили би нешто другачије него у Совјетском Савезу и другим државама – додаје.

За Тита и његове сараднике је навела да су тачно знали шта ће ко радити када су дошли на власт.

– Као да су имали шему давно прије, за разлику од ових данас који не знају шта ће и како ће. Док је држао тај тим, док су били заједно, све је штимало. Одласком Ђиласа почело је расипање. Он је био тај који је на извјестан начин повезивао те људе и пред Титом то координисао, то је био мој утисак – констатовала је.

Дотакла се и вишегодишњег министра одбране бивше Југославије Николе Љубичића, оцијенивши да су га “Руси форсирали”.

– Није био дорастао једној таквој функцији – опет, то је мој утисак. Рекла сам да тешко армији коју ће овај водити. Није био дорастао том послу и штета што је дуго био на челу те војске. Има врло ружну прошлост. Мислим да су то Руси држали, али Тито не, већ зато што је морао. Љубичић је долазио на позицију министра одбране оптужујући неког другог – казала је и додала да је урадио много ружних ствари, преноси Боснаинфо.

Тврди и то да Тито није добро лијечен јер, како је нагласила, није га бољела нога. Двије особе је оптужила да су “прљаво одиграле” у његовом лијечењу, али их није именовала. Навела је да је она заслужна за то што је Тито сахрањен у “Кући цвијећа у Београду”.

Присјетила се и тога да су је поједини званичници обиљежавали шифрама, као што је шифра “Дурмитор”, за шта је заслужан Доланц, или шифра “Маникин рука”.

– Сметала сам њима, имам дугачак језик. Нисам била да не вратим. Некад им не би било пријатно. Када запазим да нешто не ваља, па докле ћете онда – рекла је.

Мишљења је да су јој писани материјали ускраћени због страха појединаца да би то могло бити штетно по њих. Присјетила се и сусрета с диктатором из Централноафричке Републике Јеан-Бéделом Бокассом на сусрету Покрета несврстаних у Алжиру.

– Тада ми је поклонио пуну шаку брилијаната. Послије гледам шта је то и напишем му писмо да ћу од тога направити огрлицу. Онда ми је рекао да неће бити доста за огрлице и да ће ми послати још. Ја то нисам тражила – казала је.

Јованка Броз је говорила и о случају озлоглашеног министра унутрашњих послова бивше Југославије Александру Ранковићу.

– Видјела сам ту цијелу игру. Они су се бојали, направили су много тога штетног Србима, Хрватима и Словенцима. Бојали су се да ћу с тим изаћи јавно. Довело је то тога што су та прислушкивања узела великог маха. То је ишло тако широко и могао је прислушкивати ко је кога хтио. То је већ толико било без контроле. Руководитељи су се жалили – истакла је.

Министра иностраних послова бивше Југославије Марка Никезића је видјела као човјека који је могао донијети велике промјене Србији те је оцијенила да се Петар Стамболић “предуго држао”.

Коментарисала је и то да је према једној од три ЦИА-ине анализе ко ће наслиједити Тита било да је Доланц најизгледнији насљедник.

– Бакарић и Тито нису били за Доланца. Едвард Кардељ је већ био оболио. У Доланцу је видио малтене барабу. Говорено је да не би било добро да се тај довуче до Београда. Такво мишљење је имао Бакарић. За Доланца нису били још неки. Нијемци су форсирали Доланца и он је ушао силом – не што га је подржало словеначко руководство”, рекла је.

Јованка Броз је преминула 2013. у 88. години Београду, гдје је сахрањена такође у “Кући цвијећа”.

(Српскаинфо) ФОТО: ВИДА/YОУТУБЕ/СЦРЕЕНСХОТ