Земља апсурда: Све више сиромашних, а бацамо храну

УНДП процјењује да готово 500 тона отпада хране сваки дан заврши на депонијама у БиХ. Истовремено, скоро 20.000 људи зависи од једног оброка који добије у јавним кухињама у земљи. Колико смо, као појединци или фирме и компаније, хумани и друштвено одговорни, или ипак углавом важи она нродна да “сит гладном не вјерује”?

БиХ званично има око 3,1 милион становника. У стварности их има далеко мање. 500.000 њених грађана живи у екстремном сиромаштву преживљавајући са 3 до 5 КМ дневно. Још 700.000 особа живи на рубу сиромаштва. Свакодневно бацамо 500 тона хране. Апсурд, јад и биједа нашег друштва.

Оно што бацимо, некоме би било једино што би појели у току дана, а нас ништа не кошта. Нема већег севапа него нахранити гладног, напојити жедног и дати милост немоћном, кажу људи.

Број гладних који се хране у јавним кухињама је све већи. Плаши број оних који нису дио статистика јер своје сиромаштво достојанствено држе у четири зида иако глад често сломи понос. Хумани људи и организације помажу колико им могућности дозвољавају.

“Имамо народну кухињу која сваки дан спрема 300 оброка који се достављају на шест наших пунктова, док оброке за 73 корисника која нису у стању да дођу до пунктова, носимо на кућну адресу. 

Сваког мјесеца имамо одређен број пакета са прехрамбеним производима које достављамо на адресу, по захтјеву или по некој нашој евиденцији”, објашњава секретар Градског одбора Црвеног крста Бијељина Александар Савић. 

Др Игор Лукић, предсједник Удружења “Оплемени срце” из Источног Сарајева каже да је задовољан колико су људи у том крају емпатични. 

“Доста људи нам се јави и доносе нам гардеробу која је мала њиховој дјеци, вишак неких намирница које имају или оних које произведу, воћа, поврћа”, наводи др Лукић.

Помагање угроженима олакшао је закон којим храна пред истек рока ослобођена ПДВ-а. Формиран је регистар “Нико гладан, нико сам” у који су укључене друштвено одговорне компаније, али и јавне кухиње односно хуманитарна удружења која се баве подјелом оброка. 

“Има неколико бурегџиница које нам увече донирају своје производе, пите и хљебове, а ми их подијелимо корисницима одмах или сутрадан. Поносни смо што можемо да кажемо да има компанија које се труде да на сваки начин да нам помогну, нарочито оних малих”, истиче др Лукић.

Одакле онда толике тоне хране на депонијама?

“Ту храну вјероватно бацају неке велике компаније јер ми се чини да што човјек има више, мање зна како живе други људи”, сматра је др Лукић.

Помажу, дакле, они који могу и желе. Међутим, оно што је битно је, кажу у Црвеном крсту, да се корисници не ослоне на то да у сваком моменту могу добити оброк.

“Њих треба оснажити да се снађу, да зараде, да сами направе, да поправе свој начин и стил живота. Покушавамо да не створимо зависност код корисника јер не знамо да ли ћемо бити у могућности да се сваког дана одазовемо њиховом позиву за помоћ”, мишљења је Савић.

- “Сит гладног не разумије”, каже народна изрека. “Све док имаш храну у својим устима, ријешио си сва тренутна питања”, рекао је Кафка. Гладнима не треба наше сажаљење, него помоћ и брига цијелог друштва. Да не окрећемо главу од оних који живе око нас и да се не правимо да нису ту.

(БН) Фото: БН