Савјети из Хемофарма: Храните се здраво

Стање инзулинске резистенције, метаболичког синдрома и дијабетес мелитуса тип 2 често настаје као посљедица лоших навика у исхрани

Република Српска 19.09.2024 | 14:09

Пишу: др Блаженко Вуковић, ендокринолог мр. сц. мед и Маја Тубић Бановић мр пх. специјалиста нутриционизма

Дијабетес (диабетес меллитус), у народу познатији и као шећерна болест, јесте хронична болест метаболизма када тијело не може регулисати хронично повишену концентрацију шећера, односно глукозе у крви.  Ово је често болест без симптома и у великом броју случајева се открива случајно. Сматра се да је више од 30% особа са дијабетесом тип 2 и даље неоткривено.

Тип 2: Најважнију улогу у настанку дијабетеса тип 2 (ДМ2) имају фактори који се стичу током живота, од којих је најзначајнија прекомјерна тјелесна маса. Драматичан пораст инциденције гојазности прати и повећање инциденције дијабетеса овог типа. Други фактори који имају улогу у настанку овог обољења су и породична историја, исхрана, старост пацијента, мањак физичке активности и уопштено стил живота. Неки од класичних симптома болести су појачана жеђ, учестало мокрење и стална глад.

Дијабетес тип 2 је карактерисан повишеним ризиком за макро и микроваскуларне компликације, односно компликације на великим и малим крвним судовима. Најчешћу неуролошку компликацију представља дијабетичка неуропатија која се јавља већ у првој години трајања ДМ2, а доводи до постепеног губитка интегритета најдужих нервних влакана, са симптомима који почињу у прстима и стопалима. Пацијенти симптоме најчешће описују као бол, жарење, трњење, осјећај боцкања и нелагоду, уз честе грчеве. Дијабетичка полинеуропатија је уско везана за губитак осјећаја у ногама, а у комбинацији са ангиопатијом (компликацијама на крвним судовима) значајно повећава ризик за развој дијабетичког стопала које често завршава са гангреном и коначно ампутацијом.

Сами симптоми неуропатије значајно смањују функционалну способност пацијента као и квалитет живота. У терапији болне полинеуропатије користе се лијекови попут антидепресива, као и други лијекови за неуропатску бол. Веома значајно мјесто у лијечењу дијабетичке полинеуропатије заузима алфа-липоинска киселина (АЛА) која значајно умањује симптоме полинеуропатије.

Ова киселина представља моћан антиоксиданс с потенцијалом да умањи оксидативни стрес, побољша основну патофизиологију неуропатије и смањи бол, те осјећај „мравињања“, пецкања и утрнулости. Алфа-липоинска киселина може да се користи у виду инфузије или орално у облику капсула, таблета и других пероралних облика. Најчешће кориштена доза у третману дијабетесне полинеуропатије је 600мг.

У клиничкој пракси показано је да је алфа-липоинску киселину најбоље користити у периоду прије појаве самих симптома, најмање три мјесеца годишње у циљу превенције испољавања симптома дијабетичке полинеуропатије.

Фоодлесс фоод: Стање инзулинске резистенције (ИР), метаболичког синдрома и дијабетес мелитуса тип 2 настаје често као посљедица лоших навика у исхрани. Исхрана која доводи до настанка инзулинске резистенције је богата такозваном “фоодлесс фоод“, односно храном која то није. Тако долази до апсурдне ситуације у којој особа једе, има вишак тјелесне масе, док је тијело у ствари изгладњело.

Због тога је, уколико се проблем жели ријешити у основи, кориговање исхране неопходно. Корекција исхране значи промјену цјеложивотних навика. То није дијета на кратки временски рок, већ коријените промјене навика и усвајање нових. Овај процес никада није једноставан, брз и статичан, јер се временом мијења и надограђује. Примарно је потребно из исхране избацити рафинисане угљене хидрате, односно бијели шећер, бијело брашно, рижу, као и све производе који их садрже.

Намирнице као што су су кромпир, цвекла, мрква и остало гомољасто и коријенасто поврће, природно садрже велику количину скроба који кухањем или печењем прелази у једноставније угљене хидрате, и због тога доводи до, непожељног, наглог скока шећера и инзулина у крви. Уколико се ове намирнице једу термички обрађене, треба пазити на њихову количину и комбинацију у оброку, међутим свјежа цвекла или мрква могу да се једу, не пратећи количину.

Свако ко се први пут сусретне са ИР и ДМ2 и након што прочита претходне смјернице реагује у најмању руку забринуто: „Шта ћу онда уопште да једем? “Најбољи савјет који можете да слиједите је да се фокус пребаци са „оног што треба избацити“, на шта „оно сто треба убацити“ у исхрану. Чак и са дијагнозом ИР или ДМ2 дозвољено је и могуће је јести све, само је питање у којој мјери и у којој комбинацији. Увијек и свугдје је битна мјера.

Потпуније одговоре о дијабетесу, факторима ризика, суплементацији и правилној исхрани  можете пронаћи у брошури „Суплементација и исхрана пацијената са инзулинском резистенцијом, метаболичким синдромом и дијабетес мелитусом“ аутора др Блаженко Вуковић, ендокринолог мр. сц. Мед и мр пх. специјалиста нутриционизма, Маја Тубић Бановић. Брошура је намијењена свим особама које већ имају дијабетес мелитус, инзулинску резистенцију или метаболички синдром, као и онима који су у ризику од настанка истих. 

Алфа-липоинску киселину можете пронаћи на www.свакодобро.ба. 

(ПР) Фото: ПР