Један од најгорих пораза Запада

Авганистан је пао. Пао је прије него је ико мислио да је то могуће. Пао је након двадесет дугих година, након што је САД потрошио више од два билијуна долара за ратовање (по процјени Свеучилишта Броwн), након што је у том рату погинуло 2.448 америчких војника и 3.846 цивилних коопераната или плаћеника, још око хиљаду савезничких војника и неких 66 хиљада авганистанских војника.

“Падом сваког града руше се снови, историја, будућност, умјетност, култура, живот и љепота. Наш свијет пропада. Молим да неко то заустави”, написала је на Тwиттеру Авганистанка Рада Акбар.

Њена очајна молба остала је неодговорена. Након 20 година суровог рата, нико није остао да спаси ову несретну земљу. А није морало бити тако, пише Индеx.

Један од најгорих пораза Запада

“У Кабулу сам и стално размишљам, није морало бити овако. Није било неизбјежно. Афганистанци, жене, мушкарци, музичари, студенти, научници и многи други, марљиво су радили двадесет година само да би видјели како све пропада”, написао је на Тwиттеру дописник НБЦ-ја Рицхард Енгел.

“Америка се вратила”, поручио је Бајден тријумфално прошле године, након побједе над Доналдом Трампом на изборима коју је Трамп до краја оспоравао.

“Вјероватност да ће Талибани прегазити све и посједовати цијелу државу врло је мала”, рекао је Баден, иако је тада већ помало постајало јасно да деморализирана и дисфункционална афганистанска војска неће моћи зауставити талибане.

А онда је дошло брзо и болно суочавање са стварношћу потпуног пораза.

“Током 20 година, колико је наша земља била у рату у Афганистану, Америка је послала своје најбоље младиће и дјевојке, уложила готово 1 билијун долара, обучила преко 300.000 афганистанских војника и полиције, опремила их најсувременијом војном опремом и одржавала ваздушне снаге у склопу најдужег рата уисторији САД-а.

Још једна година, или још пет година америчког војног присуства не би направили разлику ако афганистанска војска не може или неће држати своју државу. А бескрајна америчка присутност усред грађанског сукоба друге земље није ми била прихватљива”, написао је пак Бајден у свом службеном саопштењу у суботу, признајући да је рат у Афганистану након 20 година дефинитивно изгубљен и да Америка ту више ништа не може или не жели направити.

Трамп почео капитулацију, Бајден је довршио

Оправдање за овај самонаметнути, потпуно непотребни пораз Бајден је потражио у потезима свог претходника Трампа:

“Кад сам дошао на дужност, наслиједио сам договор који је склопио мој претходник – а за који је позвао талибане на преговоре у Цамп Давиду уочи 2019. – који је талибане оставио на војном најјачем положају од 2001. године и наметнуо рок (за повлачење) за америчке снаге до 2021.

Непосредно прије него што је напустио дужност, такође је смањио америчке снаге на сами минимум од 2500 људи. Стога, кад сам постао предсједник, суочио сам се с избором – слиједити договор, с кратким продуљењем како бисмо сигурно повукли наше снаге и снаге наших савезника, или појачати присутност и послати још америчких војника да се опет боре у грађанском сукобу у другој земљи.

Био сам четврти предсједник који је предсједао присутношћу америчких трупа у Афганистану – два републиканца, два демократа. Не бих, и нећу, овај рат пренијети на петог.”

Мировни споразум с талибанима на који се Бајден реферирао заиста је био катастрофално наиван и непромишљен, али и типичан за дипломатске напоре Трампове администрације. Вођен будаластом амбицијом да завриједи Нобелову награду за мир за којом је жудио, Трамп је пристао повући америчке снаге (као и остале снаге НАТО-савезница) из земље у року од 14 мјесеци а талибани су се заузврат обвезали да неће нападати америчке циљеве, да ће преговарати с међународно признатом владом у Кабулу и спријечити да Ал Каида оперира на територију под њиховом контролом, као што је био случај док су били на власти прије америчке инвазије 2001.

Иако су талибани наставили са својом офензивом на териториј под контролом афганистанске владе, Трамп је смањио број америчких војника у земљи на само 2.500 до краја свог мандата, уз 16 хиљада цивилних коопераната. Бајден је заиста, у неку руку, доведен пред готов чин кад је преузео власт. Али ултимативна одлука свеједно је била његова, подсјећа Индеx.

Тријумф популистичке политике

Могао је поништити Трампов споразум, баш као што је Трамп поништавао споразуме и одлуке свог претходника Барака Обаме.

Предсједник који је од почетка свог мандата наглашавао важност савезника и мултилатерализма могао је одлучити да не може тек тако оставити свог савезника на цједилу и да ће оставити америчке снаге, у најмањем одрживом броју, док афганистанска војска не постане заиста самодостатна и способна бранити земљу од исламистичких милитаната.

Умјесто тога, објавио је да се америчке снаге повлаче безусловно.

То је на неки начин био тријумф популистичке, површне и перформативне политике, тријумф симболике и стила над садржајем и рационалним компромисом, тријумф политике коју је Обама већ устоличио у прогресивном руху, а Трамп наставио.

То је, свакако, и трагични тријумф антиинтервенционизма с деснице и љевице – идеје да је свака војна интервенција у страној земљи неоправдана и непожељна, без обзира на разлоге и околности, барем кад је ријеч о САД-у и његовим западним савезницима.

Кад су Русија, Иран и њихови савезници ти који војно интервенишу, додуше, ови селективни пацифисти нису ни изблиза толико критични.

Повлачење Америке из улоге “свјетског полицајца”

Али бројни Американци и небројени други диљем свијета агитирали су за окончање улоге Америке као “свјетског полицајца” и њених “вјечних ратова” и Биден је, било из искрених принципа или калкулираног политичког интереса, одлучио прихватити тај захтјев.

Сазнање да би с Трампом на власти ситуација била практички иста слаба је утјеха.

Чињеница да је издашно наоружавана и обучавана афганистанска војска предала земљу без борбе, од првих побједа далеко малобројнијих талибана, заиста је тешко схватљива и послужила је Бајденовој администрацији као оправдање.

Аргумент да се Американци, Британци, Нијемци и остали западњаци не могу борити за Авганистан ако се Авганистанци не желе борити за њега свакако звучи увјерљиво.

(Агенције)